Iza spontanosti voditelja Dejana Pantelića, koju isijava na malim ekranima, krije se skoro tri decenije rada u medijima. Družio se s publikom na radiju, a onda kroz brojne zabavne emisije i kvizove promenio tri televizije dok nije stigao do TV Prva, gde je domaćin popularnog kolažnog programa "150 minuta".
Koliki je izazov praviti dva i po sata živog programa?
- To je mnogo lepši način komunikacije sa gledaocima nego program koji se snima. Znam kada počinje i kada se završava, iako je za njega potrebna veća koncentracija, više energije i adrenalina. Kolažni program "150 minuta" je više informativna emisija, ali ima i zabave.
Počeli ste tokom devedesetih godina prošloga veka kao radijski voditelj?
- Radio mi je bio interesantan jer je moj brat jedan od osnivača Indeksovog radio pozorišta i odvodio me je subotom na snimanja na Radio Beograd. Rastao sam uz ekipu ljudi koji su bili popularni i znali su šta rade. Želeo sam da i ja postanem radijski voditelj i želja mi se ostvarila. I danas više volim radio, ne znam zašto. Kada sam mu se vratio posle 17 godina na Radiju S, odnosno S2, shvatio sam da taj mediji više nije ono što je bio, ali sam prihvatio nove normative. Videćemo da li će neko od dece mog brata ili mojih naslednika krenuti našim stopama, a ima zainteresovanih. Žele da budu bolji, a mi im držimo palčeve.
Radiju je prethodio posao di-džeja. Jeste li tada mogli da pretpostavite da ćete postati TV lice?
- Nisam. Ali sam i tada radio taj posao drugačije. Korsitio sam mikrofon i tu moju boju glasa, imao sam snagu i moć da usred večeri, kad je najveća gužva, prekinem muziku, da pustim sentiš ili napravim neki spektakl. Da koristim veliko zvono, pa onda najavim neke goste, ili objavim koliki sam bakšiš dobio. Sasvim slučajno sam iz noćnog kluba prešao prvo na radio, pa na televiziju.
Da li je u to vreme popularnost bila drugačija?
- Čak ni kada sam u džakovima nedeljno dobijao pisma gledalaca, nisam kapirao da sam popularan. Dva džaka sam sačuvao na placu, moji klinci ih i danas otvaraju, čitaju i pitaju me kako je moguće da ih nisam sve već pročitao. Nisam razmišljao ni o zaradi, bilo mi je važno da radim, da se slikam. Srljao sam do trenutka kada sam se zapitao da li hoću da se bavim time ozbiljno. Onda sam počeo da radim drugačije, a moje odrastanje na televiziji dešavalo se sa mojim prirodnim sazrevanjem, sve do danas. Televizija je čudo. Radiš na njoj godinama i niko te ne prepozna na ulici. S druge strane, mali broj kolega opstane, druge popularnost pojede, izgore. Pomisle - ja sam zvezda. A zvezda je gost i on je uvek najbitniji.
Od koga ste učili zanat?
- Imao sam tu sreću da učim od najboljih. Gledao sam pokojnog Milovana Miću Minimaksa kako radi uživo emisije, kako brzo razmišlja i kako ga je bilo teško pratiti iz režije. Mlade kolege se danas drugačije ponašaju privatno, a drugačije pred kamerom. A pred njom moraju da budu onakvi kakvi zaista jesu. Čini mi se da su se dosta opustili koristeći savremenu tehnologiju rada na televiziji, mislim na čuvenu spravu koja se zove prompter ili idiot. Nažalost, sve se pretvorilo u čitanje i koncentraciju da se to ne vidi u programu. TV voditelji su postali prezenteri. Želim da im poručim da treba da se opuste i da čitaju kod kuće, a na televiziji treba da pričaju.
Imate li neostavernih želja u poslu?
- Imam dosta ideja i energije, nisam se još zasitio televizije. A postoji i želja kod mlađih kolega da napreduju uz moje savete. Drago mi je da studenti dolaze i interesuju se kako ta čuvena magična kutija funkcioniše. Grešim i ja, što je normalno, ali treba priznati gde grešiš. Ono što fali svima nama jesu improvizacija i spontanost. Poznati reditelji su mi govorili da je najbolja improvizacija ona koja se izrežira. Slažem se, ali kad prestane da vam rade kamere, pa prestane svetlo, umeće da nastaviš program ne može da se izrežira. I to sam prošao.
Koji savet još pamtite?
- Radio sam kviz "Visoki napon" kada mi je Mića Orlović, koji je već bio u penziji, rekao: "Deki, dosadno je mnogo. Očekujem malo brže." I bio je u pravu, jednako kao i kada mi je objasnio da televizijski voditelj znači osoba koja ume sve da vodi. Pamtim i to kada sam Olivera Mlakara pitao ko je bio popularniji, on ili Mića. Rekao je: "Mića, na njega su se više lepile žene."
Mlakara ste ugostili u jednoj svojoj emisiji...
- Čim je ušao na vrata, predstavio sam se, na šta mi je rekao: "Znam ko ste, vi krasno radite, tako ste elokventni." Bio sam zbunjen gde me je gledao, da bi mi objasnio kako se spremio na Jutjubu za naš razgovor. To govori koliko je veliki profesionalac, gospodin čovek. Pričao mi je kako se bavi uzgojem patuljastih šnaucera i savetovao da nabavim jednog koji bi me ponekad prošetao i odagnao mi misli od posla. Danas u kući imamo bišonku koja nas usrećuje.
Kurir, J. A. M.