Nastanak Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske (V i PVO VRS), datira još iz perioda prvih oružanih sukoba na prostoru bivše SFRJ. U narastajućem ratnom sukobu u BiH 1992. godine samo je Vojska Republike Srpske (VRS) imala vazduhoplovne snage. Ove snage su dejstvovale protiv muslimanskih i hrvatskih jedinica, što je omogućilo značajnu tehničku premoć srpske strane u odnosu na protivnike.
U vazduhoplovstvu VRS bile su: snage jačine jedne avijacijske brigade u Banja Luci sastavljene od avijacijskih jedinica povučenih sa aerodroma Cerklje u Sloveniji i Pleso i Lučko u Hrvatskoj, naoružane avionima Orao, Jastreb, helikopterima Mi-8, Gazela, kao i lakim avionima; raketni puk PVO sa sistemom Volhov i samohodni puk sa sistemom Kub-M, koji su povučeni iz šireg rejona Zagreba; snage VOJIN organizovane u jedan bataljon raspoređen na istaknutim kotama u Republici Srpskoj.
Prva jedinica RV i PVO JNA koja je leta 1991. godine premeštena na aerodrom Banja Luka bila je 474. vazduhoplovna baza (474. vb) iz Cerklja. Sa istog aerodroma stigla je potom 82. avijacijska brigada (82. abr), koja je do izbijanja sukoba imala tri eskadrile. Do 12. avgusta, ta brigada je rasformirana zajedno sa 237. lbae i 351. iae. Preostala je samo 238. lbae ojačanog sastava, naoružana avionima Orao i Jastreb, koja je bazirala na aerodromu Banja Luka.
Naređenjem Komande RV i PVO JNA sa aerodroma Pleso i Lučko kod Zagreba premešteni su avioni i helikopteri 111. abr.
Na 19 zasedanju Narodne Skupštine 12. avgusta 1992. godine, Srpska Republika BiH menja ime u Republika Srpska, u skladu sa tim promenjeno je i ime njene vojske, u Vojska Republike Srpske.
PETA OPERATIVNA GRUPA RV I PVO JNA (5. OG RV I PVO)
Razbijanje SFRJ, početkom devedesetih godina 20 veka, direktna je posledica pada „Berlinskog zida“ 1989. godine, odnosno drastične promene u međunarodnim vojnopolitičkim, geostrateškim, geopolitičkim odnosima i uticaja globalizacije međunarodnih odnosa pod okriljem jedine preostale „velesile“ – SAD sa njenim vojnim izdankom NATO.
Politička, nacionalna, ekonomska…… neslaganja, (ne)namerno izazvana, odrazila su se i na Oružane snage SFRJ (JNA). Otpočeli su sukobi, pa i vojne prirode. Do tada, jedina odbrambena snaga SFRJ (JNA) postala je glavni neprijatelj u Sloveniji, Hrvatskoj i u BiH. Prihvatanjem novih društvenih i geopoliotičkih odnosa 1991. i 1992. godine u tadašnjoj Jugoslaviji, OS SFRJ (JNA) su, takođe , doživele su velike promene. U takvim uslovima delovanja i rada, vid oružanih snaga (OS), RV i PVO je, želeći da zadrži svoju supstancu i borbenu gotovost, učinio velike napore da sačuva organizaciju i materijalno-tehnička sredstva (MTS) u svom sastavu kao osnov za eventualna odbrambena dejstva, što se kasnije pokazalo kao ispravna odluka! Početkom 1992. godine 5. vazduhoplovni korpus RV i PVO (5. VaK RV i PVO) je rasformiran a njegovu ulogu je preuzela 5. OG RV i PVO, sa ostatkom jedinica LBA, He (trhe-pohe), ARJ PVO, vb, VOJIN sa dodatim ojačanim odeljenjem lovačke avijacije LA (L-17bis) iz 204. abr. Prethodno je 117. abr rasformirana, a vazduhoplovi i sastav raspoređeni i preseljeni u sastav 204. i 83. abr.
U sastavu 5. OG RV i PVO su bili aerodromi Bihać, komandno mesto (KM) objekat „Klek“, Udbina, Mahovljani i Zalužani kod Banja Luke, kao stalno posednuti aerodromi. Komandant 5. OG RV i PVO bio je pukovnik Branko Bilbija a načelnik štaba-zamenik pukovnik Nikola Grujin, kasnije obojica unapređeni u čin generala. Za vreme svoga postojanja 5. OG je vršila zaštitu vazdušnog prostora i vatrenu podršku jedinica JNA u dodeljenoj zoni odgovornosti. Takođe veliki napori su učinjeni radeći na dislokaciji materijalno tehničkih sredstva ( MTS), ubojnih sredstava (US), ljudstva i njihove imovine. Značajno je napomenuti da u tim aktivnostima OG nije imala gubitaka, što je svakako proizvod dobrog planiranja i obezbeđenja preduzetih aktivnosti.
Posebno je rađeno na iznalaženju i uspostavljanju novih položaja RJ PVO u okolini Banja Luke, sa komandnim mestom (KM) u Čelincu. KM 5. OG je do 14. maja 1992. godine bilo na aerodromu Bihać, objekat „Klek“. Tog dana je KM prebazirano u Banja Luku u deo objekata koje su prethodno pripadale Školskom centru oklopno mehanizovanih jedinica (ŠC OMJ). Novo KM i OC su uspostavljeni u rekordno kratkom vremenu tako da OG nijednog trenutka nije bila van funkcije.
Aerodrom Bihać i podzemni objekat „Klek“ su 16. maja 1992 godine u ranim jutarnjim časovima prestali da postoje. Saglasno odlukama rukovodstava SRJ, RS i spoljnih faktora da do 19. maja svi pripadnici JNA moraju napustiti teritoriju BiH aktivnosti 5. OG su svedene na minimum i otpočela je primopredaja dužnosti novom komandnom sastavu Vojske RS na čijem čelu je bio novounapređeni general Ninković. Sve jedinice, MTS i US kojima je raspolagala 5. OG RV i PVO ostale su u sastavu novog vazduhoplovstva, koje je zvanično uspostavljeno 27. maja 1992. godine. Tako je 5.OG RV i PVO bila embrion-začetak V i PVO RS.
RATNA FORMACIJSKA STRUKTURA V I PVO VRS
Period od usvajanja Ustava SRJ do 19. maja 1992. godine, bio je veoma težak i haotičan na prostoru banjalučke regije i u BiH uopšte. U Beogradu je donesena odluka, da se sa područja BiH do 19. maja 1992. godine, sve jedinice JNA povuku na teritoriju SRJ. Svi potencijali JNA trebalo je da se nađu istočno od Drine, u granicama tek stvorene SRJ. Preostale jedinice RV i PVO na prostoru Banja Luke potčinjene su privremenoj Komandi 5. operativne grupe RV i PVO (5. OG), ostatku nekadašnjeg 5. vazduhoplovnog korpusa (5. VaK), sa komandnim mestom u Bihaću. Dejstvovalo se retko, ali u punom hodu pripremano je preseljenje jedinica na istok u roku do 19. maja 1992. godine, u skladu sa političkom odlukom da se do tada svi sa državljanstvom Srbije i Crne Gore povuku u SRJ. U poslednjim danima bivše JNA iz Komande RV i PVO striktno su zabranili borbene letove 238. lbae – od 14. maja 1992. godine bili su dozvoljeni samo letovi za potrebe letačke obuke. Borbene letove mogla je da odobri samo Komanda 5. OG. Dva dana kasnije Komanda RV i PVO na sebe je preuzela komandovanje 238. lbae, ali samo privremeno do povlačenja jedinica JNA u granice SRJ. Političkom odlukom srpski narod sa desne strane Drine, trebao je da ostane goloruk. Međutim, starešine u Komandi 5. OG bile su svesne da bi izvršenje ovog naređenja značilo izdaju srpskog naroda i gaženje vojničke časti. Njima na ruku, išla je odluka političkog rukovodstva tadašnje Srpske Republike BiH (od 12. avgusta 1992. godine Republika Srpska), o formiranju Vojske Srpske Republike BiH (od 12. avgusta 1992. godine Vojska Republike Srpske – VRS), od 12. maja 1992. godine. U takvim uslovima potpuna evakuacija nije bila moguća: ni tehnički, ni fizički, ali ni moralno. Stvaranjem VRS, stvorena je kritična masa koja nije dozvoljavala potpunu evakuaciju jedinica JNA sa srpskih prostora u BiH. Samim tim onemogućena je i evakuacija delova jedinica RV i PVO iz Banja Luke. Naređenje o povlačenju 238. lbae, 111. he i 474. vb nije izvršeno. Po dobijanju naređenja da se navedene jedinice povuku na teritoriju SRJ, većina pripadnika tih jedinica se jednostavno demobilisala iz JNA, i stavila na raspolaganje ugroženom srpskom narodu. U Beogradu su shvatili problem i odlučeno je da jedinice sa aerodroma Mahovljani preuzme novonastala VRS (u to vreme Vojska Srpske Republike BiH). Od 19. maja zaživelo je Vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana VRS. Odlučeno je, da se ispred vazduhoplovstvo briše reč ratno, kako bi se i domaćoj i inostranoj javnosti stavilo do znanja da srpski narod i njegova vojska sa desne strane Drine nisu za ratnu opciju koja im je nametnuta od drugih. Vrši se užurbano restruktuiranje snaga u smislu komandovanja, opreme, logistike i sastava ljudstva.
Novonastaloj VRS na aerodromu Mahovljani ostaje 9 aviona Jastreb, 13 aviona Orao, jedan avion Super Galeb, 27 helikoptera Gazela, kao i 14 helikoptera Mi- 8T, raketni sistemi Kub, Dvina i Volhov i više radara. Od jedinica bivšeg RV i PVO JNA, novonastala VRS preuzima ojačanu 238. lbae, 111. Helikopterski puk (u čijem sastavu su se nalazile ojaĉana 711. protivoklopna helikopterska eskadrila – 711. pohe, kao i 780. transportna helikopterska eskadrila – 780. trhe), kao i celu 474. vazduhoplovnu bazu, 155. raketni puk i 51. bataljon VOJIN. Ostaju i dva vrlo važna vazduhoplovna zavoda – „Kosmos“ u Banja Luci i „Orao“ u Rajlovcu. Ove snage formiraće V i PVO VRS, koje će posle početne konsolidacije krajem maja 1992. godine nastaviti rat. Vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana VRS (V i PVO VRS) zvanično je osnovano 27. maja 1992. godine u Zalužanima u kasarni „Krajiških brigada“, gde je smeštena komanda V i PVO. Tog dana vazduhoplovstvo je izvelo 16 borbenih letova protiv snaga neprijatelja u Posavini. Za prvog komandanta V i PVO postavljen je pilot general Živomir Ninković a za njegovog načelnika štaba pukovnik Božo Novak (kasnije general). Za komandanta 92. mešovite avijacijske brigade (92. mabr) postavljen je pilot potpukovnik Slobodan Kusturić.
Do tad je već bila ustrojena kompletna formacija V i PVO VRS. Međutim, formacija nije mogla odmah da stupi na snagu, jer je prethodila najvažnija operacija za spas srpskog naroda – operacija „Koridor-92“.
Naredbom GŠ VRS od 28. jula 1992. godine formirana je 92. mešovita avijacijska brigada (92. mabr), u kojoj su borbeni avioni podeljeni između dve eskadrile – u 27. lbae našli su se avioni Orao, a u 28. lbae avioni Jastreb. Oznake eskadrila nastale su skraćivanjem troznamenkastih oznaka iz predratne 82. abr, koje su ostale bez središnje brojke tri. Orlovi su uvršteni u eskadrilu čiji broj ima izvor u nazivu eskadrile jastrebova rasformirane 1991. godine, a jastrebovi su dobili broj nasleđen od orlovske eskadrile. Eskadrile borbene avijacije su bazirale na aerodromu Mahovljani.
Ojačana 711. protivoklopna helikopterska eskadrila (711. pohe) opremljena sa helikopterima Gazela Gama i Gazela Hera, zajedno sa 780. transportnom helikopterskom eskadrilom (780. trhe) koja bila opremljena sa helikopterima Mi-8T (HT-40), sačinjavala je 11. helikopterski puk (11. hp). Kasnije će ove dve eskadrile biti objedinjene u 89. mešovitu helikoptersku eskadrilu (89. mhe) u sastavu 92. mabr. Helikopteri su bazirali na helidromu Zalužani.
Od aviona koji su mobilisani iz aero-klubova formirane su: 92. laka avijacijska eskadrila višestruke namene (92. laevn) i 76. avijacijska eskadrila (76. ae). Avioni 76. ae bazirali su u okolini Bratunca, a jedinica je raspolagala avionima J-20 Kraguj i Antonov AN-2. Avioni aero-kluba iz Bijeljine ušli su u sastav 1. Bijeljinske lake pešadijske brigade (1. Bijeljinska lpbr) koja je bila poznata kao „Garda Panteri“. I pored toga što je službeno vođena kao laka brigada (po terminologiji nasleđenoj od JNA) ova jedinica je imala niz formacijsko-organizacijskih specifičnosti, između ostaloga i padobransku četu, kao i odeljenje od četiri aviona (dva AN-2 i dva UTVA-75)
Avioni koji su mobilisani iz aero-klubova u Prijedoru i Banja Luci ušli su u sastav 92. laevn. Od vazduhoplova 92. laevn raspolagala je sa avionima UTVA-66, UTVA-75, Piper PA-18 Super Cub, Cessna 172, Zlin-526F, PZL- 104 Wilga. Avioni ove eskadrile bazirali su na aerodromima sportskih klubova u Zalužanima (Banja Luka) i Urijama (Prijedor). Jedinica je formacijski bila u sastavu 92. mabr. Od aviona i helikoptera V i PVO VRS je raspolagalo sa jedanaest jednosedih jurišnih aviona tipa J-22 Orao, dva dvoseda aviona tipa NJ-22 Orao , sedam lakih jurišnih aviona jednoseda J-21 Jastreb, dva dvoseda NJ- 21 Jastreb, jednim dvosedom G-4 Super Galeb, 20 protivoklopnih helikoptera HN-45M Gazela Gama, sedam helikoptera HO-42 Gazela Hera i 14 transportnih helikoptera HT-40 (Mi-8T).
U Vazduhoplovstvu Republike Srpske našao se, sticajem okolnosti, samo jedan primerak aviona G-4 Super Galeb ev. br. 23725. Na tom avionu poletela su dva pilota 2. juna 1992. godine na prelet sa Batajnice na aerodrom u Banja Luci. Zbog rizika od protivničke PVO u preletu, iznad prostora pod kontrolom protivnika, piloti su se odlučili za brišući let. U širem rejonu Gradačca naleteli su na dalekovod, jer su leteli niže od visine žica. Ostali su dela vertikalnog stabilizatora, koje su odsekle žice dalekovoda oštro i precizno kao žilet. Odsečeni deo su na hrvatskoj državnoj TV stanici prikazivali kao dokaz o tome da su oborili avion. Avion G-4 trebalo je da se vrati na aerodrom u Batajnici, ali je zbog oštećenja zadržan na popravci u Banja Luci. U međuvremenu SRJ se distancirala od Republike Srpske zbog stranog pritiska, pa je G-4 sa orlovima ušao u sastav 27. lbae. Intenzivno je korišćen na borbenim zadacima sa aerodroma Mahovljani, a od 1994. i 1995. godine i sa aerodroma Udbine. U matičnu bazu vratio se 5. avgusta 1995, kada su i drugi borbeni avioni sa Udbine prebačeni u Republiku Srpsku pred prodorom hrvatskih snaga. Avion je na jednom borbenom letu pogođen lakim prenosnim raketnim sistemom PVO. Pilot se vratio u bazu sa oštećenim avionom. Posle rata taj G-4 se vratio u operativnu upotrebu.
Sistemi raketne PVO bili su organizovani u 155. raketni puk koji je bio naoružan sa tri diviziona RS S-75M Volhov i jednim divizionom SA-75Mk Dvina (prema drugim izvorima samo četiri diviziona Volhov). Pored toga PVO je raspolagala i sa određenim brojem samohodnih RS kratkog dometa 9K35 Strela-10 i 9K31 Strela-1, većim brojem lakoprenosnih raketnih sistema 9K32M Strela-2M, 9K310 Igla-1, kao i većim brojem protivavionskih topova kalibra 20, 30 i 40 mm. Najvredniji sistem PVO u naoružanju VRS bio je RS 2K12M kub-M. PVO VRS je raspolagala sa tri baterije ovog sistema. Novom organizacijom V i PVO odlučeno je da 155. raketni puk, preraste u 155. raketnu brigadu PVO (155. rbr PVO). Komandno mesto brigade se nalazilo u kasarni „Krajiških brigada“ u Zalužanima. Brigada je imala u svom sastavu tri raketna diviziona sa raketama Volhov, jedan divizion sa raketama Dvina, tri baterije sa raketama Kub, raketno-tehnički divizion (rtd), 84. laki artiljerijski raketni puk (84. larp) sa raketama kratkog dometa Strela-2M, Igla-1, Strela-1, Strela-10 i protivavionskim topovima kalibra 20, 30 i 40 mm. VRS je imala ukupno pet baterija RS Kub, od toga su tri bile na prostoru Republike Srpske, a dve su od početka 1993. godine pa sve do 5. avgusta 1995. godine bile stacionirane na prostoru Republike Srpske Krajine (RSK), kad su posle pada RSK vraćene u sastav VRS. Zbog nastalih potreba 17. februara 1994. godine formiraće se i 172. srednji samohodni raketni puk PVO (172. ssrp), koji će u svom sastavu objediniti tri samohodne raketne baterije sa raketama Kub (koje će do tog vremena samostalno delovati), a čije komandno mesto (KM) će se nalaziti u Sokocu. Tokom te prve formacijske organizacije 474. vazduhoplovna baza u Mahovljanima menja naziv u 74. vazduhoplovnu bazu (74. vb) i pod njenu ingerenciju potpali su aerodrom Mahovljani i helidrom u Zalužanima. VRS je imala ukupno pet baterija RS Kub, od toga su tri bile na prostoru Republike Srpske, a dve su od početka 1993. godine pa sve do 5. avgusta 1995. godine bile stacionirane na prostoru Republike Srpske Krajine (RSK), kad su posle pada RSK vraćene u sastav VRS. Komandno mesto 51. bataljona VOJIN bilo je u Banja Luci, a zona odgovornosti bataljona bila je od Plješevice do Nevesinja. Četiri kompleta radara Marconi S-600 i nekoliko rezervnih kabina i antena je ostalo od bivše JNA i ušlo u sastav bataljona (Kozara, Jahorina, Nevesinje i Gola Plješevica). Iako se radarski položaj Gola Plješevica nalazio na teritoriji RSK, radar S-600 i celokupno ljudstvo za njegovo opsluživanje bili su iz sastava 51. bataljona VOJIN VRS. Sve jedinice VOJIN radile su na automatizovanim sistemima AS-74 Furnus i AS-84. Ubrzo po završetku reorganizacije u hodu su rešavani kadrovski problemi, pre svega, nedostatak pilota. Tehničkog kadra bilo je više nego dovoljno, jer se znatan broj Srba sa prostora RS i RSK pre rata nalazio u jedinicama RV i PVO na dužnostima u vazduhoplovno tehniĉkoj službi. Koncentracija tehničara obezbedila je visok nivo iskorišćenja aviona Orao, koji su na zadatke leteli onoliko koliko su piloti mogli izdržati. Dešavalo se da za dan jedan pilot izvede i po pet-šest borbenih letova i da se uz to bavi i preobukom pilota koji su došli da lete na avionu Orao.
Za Dan V i PVO određen je 27. maj. Naime tog dana 1992. godine, borbeni avioni sa Mahovljana prvi put su poleteli na borbene zadatke u sastavu novoformirane VRS.
SINOVI SRPSKE
Konfuzna situacija početkom maja 1992. godine u BiH nije slutila ništa dobro. U Posavini borci 1. Krajiškog korpusa VRS (1. KK) pripremali su se za odlučan boj protiv snaga Hrvatske vojske (HV). U to vreme jedinice sada već bivše JNA napuštaju prostor BiH, prelazeći u novostvorenu državnu zajednicu Savezna Republika Jugoslavija (SRJ). Srpska teritorija je rascepkana, a narod fiziĉki ugrožen. Prvi okršaji između srpskih snaga i HV (HVO) počeli su još 2. maja 1992. godine. Međutim, prva borbena dejstva 1. KK ne izvodi u zoni svoje odgovornosti, već prelazi na područje Operativne grupe „Doboj“ (OG „Doboj“) koja se, izgubivši vezu sa Istočnobosanskim korpusom VRS (IBK), samoincijativno stavila na raspolaganje odnosno pretpoĉinila 1. KK. Hrvati su Derventu faktički bili uzeli, i granica razdvajanja je bila na reci Usora. Bili su u Kotorskom, Johovcu, Ceru, stigli su skoro do Podnovlja i do Rudanke. Rudanka je još bila srpska. To je bio klin. S druge strane, hrvatske snage stigle su do ušća reke Usore u Bosnu i do ušća Spreče u Bosnu, tako da je grad Doboj ostao u jednom poluokruženju i nedostajao je samo jedan pomak da se hrvatske snage spoje dolinom reke Bosne i da sve bude izgubljeno. Već 27. maja 1992. godine novostvoreno vazduhoplovstvo izvešće svoje prve borbene letove. Na prvom borbenom zadatku u sastavu VRS jedan avion dejstvovao je po položajima protivnika u Pudinom Hanu kod Ključa. Naime, tog dana borbeni avioni koji su poleteli sa aerodroma Mahovljani izveli su ukupno 16 borbenih letova, pri čemu su delovali i protiv snaga HV u Posavini. Tih dana, tekle su i pripreme za najznačajniju operaciju srpske vojske tokom rata, pripreme za operaciju „Koridor-92“. Kad je otpočeta operacija „Koridor-92“, borbeni avioni i helikopteri su uzeli svoje učešće. Avioni su dejstvovali ispred prednjih redova srpskog oklopa, koji je probijao put prema Srbiji. Tom prilikom, avioni su poletali i po nekoliko puta dnevno na borbene zadatke.
Tokom proboja „koridora“ piloti na orlovima bili su maksimalno angažovani Najveći problem za novostvoreno vazduhoplovstvo tih dana nije bio nedostatak letelica, već nedostatak letačkog sastava. To je naročito bilo izraženo kod pilota aviona Orao. VRS je imala više aviona od pilota, naročito borbenih aviona. Stoga je prelet dva pilota 2. juna 1992. godine u avionu G-4 sa Batajnice na aerodrom u Banja Luci, bila dobrodošla ispomoć u tim danima. Gubici su bili neminovni, naročito uoči pokretanja operacije. Prilikom borbi za Posavinu 11. juna 1992. godine kod Johovca oboren je dvosed NJ-21 Jastreb. Poginuli su pilot kapetan Drago Gajić i vazduhoplovnotehniĉki oficir kapetan Branko Erbez. U rejonu Banja Luke, juna 1992. godine PVO VRS je zadejstvovala raketne sisteme Volhov i Kub61 .
Zbog izrazite nadmoćnosti VRS u avijaciji, a naročito u PVO, Hrvatska posle obaranja MiG-21 kod Dervente, nije upućivala avione na borbene letove iznad Posavine. Prilikom izvođenja borbenog zadatka 28. juna 1992. godine, iznad Odžaka kod Modriče oboren je avion J-22 Orao. Avion J-22 Orao ev. br. 25105 oboren je od strane PVO 108. brigade ZNG iz Slavonskog Broda. Pilot Bogoslav Lukić je uspeo da se katapultira, ali je neprijatelj, po njemu otvorio vatru dok se još spuštao padobranom, te pilot gine u vazduhu, na konopcima padobrana. Prilikom proboja „koridora“ značajnu ulogu je odigrala i kompletna 780. trhe. Piloti ove eskadrile donosili su boce s kiseonikom, samoinicijativno su preletali preko neprijateljskih položaja, kako bi dovezli ranjenike do prihvatilišta. Uvek su rizikovali sopstvene živote kako bi spasili civile i ranjenike. Sa svojim helikopterima postigli su svojevrstan rekord. Spasili su 1894 ranjenika sa „koridora“. U toku dana piloti sanitetske ekipe znali su u više navrata da teško ranjene voze za Beograd. Tri puta kroz taj uski koridor, ispod dalekovoda, jer se nije smelo podići, gađale bi ih neprijateljske snage. Osim konvencionalnih nevođenih sredstava u nekim prilikama (kod Kule, Plehana i Dervente) korišćene su rakete AGM-65B Maverick (meverik) za uništavanje utvrđenih položaja hrvatskih snaga. Avioni VRS su 2. avgusta 1992. godine dejstvovali po snagama protivnika u rejonu Koraći. Tokom završnih borbi za Brod jurišni avioni su pružali podršku jedinicama TG-3. Vazduhoplovnu podršku srpskim snagama tokom borbi za Jajce pružala su dva jurišna aviona J-22 Orao. Osnovni zadaci V i PVO VRS bili su borbena dejstva, odnosno odbrana i kontrola vazdušnog prostora Republike Srpske, izviđanje, transport vazdušnim putem i koordinacija sa jedinicama kopnene vojske (KoV).
Dejstvom orlova leta 1992. godine pokušala se prekinuti proizvodnja naoružanja i municije u fabrikama u centralnoj Bosni. Avio-bombama od 250 kg i raketama AGM-65B dejstvovalo se 16. avgusta po fabrici „Bratstvo“ iz Novog Travnika. Novine sa protivničke strane izvestile su o tome da se iz fabrike vidio stub dima sa udaljenosti od 50 kilometara. U tim dejstvima lansirana su dva meverika, jedan je promašio ili otkazao, a drugi, lansiran sa oko 15 km udaljenosti od objekta dejstva, pogodio je cilj. Zatim se 26. septembra dejstvovalo na fabriku u Vitezu, 29. septembra na železaru u Zenici, 2. oktobra na fabriku „Slavko Rodić“ u Bugojnu, 3. oktobra ponovo na železaru u Zenici. U jednom od borbenih zadataka učinjen je pokušaj da se zaustave stalni noćni letovi za dotur naoružanja i elemenata za proizvodnju municije iz Hrvatske do Bihaća za potrebe 5. Korpusa ABiH. U jednom takvom pokušaju dejstvovalo se prodornim bombama darendel (Matra Durandal) na aerodrom Ćoralići, lociran šest kilometara od Cazina. Dve bombe pogodile su cilj, ali efekti su bili ograničeni, jer se dejstvovalo na travnatu PSS probojnim bombama namenjenim za uništavanje tvrde podloge.
Tokom izvođenja operacije „Koridor-92“ jurišna avijacija je od 24. juna do 10. oktobra 1992. godine u podršci jedinicama KoV izvela 1018 borbenih letova u rejonu Posavine, od toga su avioni Orao izveli 528 borbenih letova, a avioni Jastreb 490 borbenih letova. Helikopteri Gazela Gama HN-45M izveli su 72 borbena leta u podršci jedinicama VRS u Posavini. Transportni helikopteri HT-40 (Mi-8T) i helikopteri opšte namene HO-42 (Gazela) izveli su 2909 letova prevezli 1070 vojnika i evakuisali 1894 ranjenika tokom izvođenja operacije.
Sve letačke aktivnosti V i PVO, i borbene i za potrebe obuke, zaustavljene su Rezolucijom Saveta bezbednosti UN broj 781 od 9. oktobra 1992. godine o potpunoj zabrani letova iznad BiH. Poslednji borbeni letovi izvedeni su 10. oktobra, dan posle Rezolucije. Do tada, avioni 27. i 28. lbae izveli su ukupno 1242 borbena poletanja. Tokom zabrane letova avioni su smešteni u armiranobetonska skloništa. Motori su redovno pokretani i avioni su održavani da bi se ponovo koristili kada se za to ukaže prilika.
OPERACIJA ZABRANJENI LET
Posle završetka operacije „Koridor“, borbena avijacija VRS je smanjila svoje nalete jer nije bilo isplativih ciljeva za avione. Međutim, transportni helikopteri su nastavili svoj humani let. Prvi komandant 92. mabr potpukovnik Slobodan Kusturić poginuće sa još petoricom svojih kolega 2. avgusta 1993. godine, u udesu helikoptera HT-40 kod Brčkog. Helikopter je pogođen raketom Strela-2M lansiranom sa položaja Armije BiH (ABiH), nakon pogotka helikopter gubi upravljivost i pada. U tom helikopteru poginulo je šest starešina VRS i troje civila. Budući da je tokom 1992. i početkom 1993. godine vazduhoplovstvo VRS pokazalo svoju vrednost, NATO planeri odlučuju da iskoriste balkanski sukob i da se umešaju na stranu srpskog neprijatelja. Počev od aprila 1993. godine, avijacija zemalja NATO sprovodiće operaciju „Zabranjeni let“ (Operation Deny Flight) iznad BiH. Od početka 1993. godine pa do kraja rata 1995. godine raketnim sistemom Kub vršiće se PVO tokom izvođenja svih značajnijih borbenih operacija VRS. Prva srednja samohodna raketna baterija Kub (1. ssrb) smeštena je bila u mestu Rijekavice na planini Manjaĉa kraj Banja Luke, a 2. ssrb na brdima iznad mesta Čelinac, takođe kraj Banja Luke. U novembru 1993. godine u kasarni i aerodromu u Zalužanima formirana je i 3. ssrb, koja je posle formiranja poslana u mesto Turjak, kraj Gradiške.
Pored iskusnog oficirskog kadra, koji su činili uglavnom aktivni oficiri i mlađi oficiri iz JNA posade sredstava su činili vojnici po ugovoru, profesionalci, i vojnici koji su vojni rok u JNA služili u jedinicama raketnog sistema Kub. Takođe se pristupilo obuci mladih vojnika koji su pristigli na obavezu odsluženja vojnog roka u VRS. Period do aprila 1994. godine obeležen je stalnim uvežbavanjem posada na tehnici. Radari su uključivani vrlo retko, radi zaštite frekvencija rada. Mnoga od sredstava nisu bila u ispravnom stanju te su uz angažovanje ekipa iz vojno-remontnog vazduhoplovnog zavoda „Kosmos“ iz Banja Luke dovedena u stanje tehničke ispravnosti.
ŠEST JASTREBOVA
U vreme povlačenja JNA iz BiH, zbog određenih propusta i pogrešnih procena u fabrici naoružanja „Bratstvo“ u Novom Travniku ostala je najmanje jedna baterija samohodnih VBR M-87 Orkan 262 mm (neki izvori navode podatak o 10 oruđa). Višecevni bacači nisu bili kompletrirani, te je trebalo najmanje godinu dana da se kompletiraju. Osim toga, u fabrici municije „Slavko Rodić“ u Bugojnu pokrenuta je proizvodnja raketa za VBR Orkan. U vrhu VRS odluĉeno je da se mora hitno delovati, kako muslimanske snage ne bi stekle ozbiljniju prednost nad VRS. Traženi su piloti dobrovoljci i tek je njima rečeno šta je zadatak. U ranim jutarnjim časovima 28. februara 1994. godine, sa aerodroma Udbina poleću dva aviona Orao i šest aviona Jastreb. Orlovi su napali skladište municije u Bugojnu, dok su avioni Jastreb napali fabriku naoružanja u Novom Travniku. Sa komandnog mesta V i PVO VRS dejstvom je rukovodio pukovnik Peulić Uglješa. Sve jedinice VOJIN su radile i na pokazivaču AS-74 je bila tačna situacija u vazdušnom prostoru. Vod za elektronsko izviđanje je pratio komunikacije između NATO snaga. Vođa jastrebova doneo je odluku da dejstvuju i da se vraćaju na aerodrom Udbina brišućim letom. Po povratku avione Jastreb su presreli američki lovci F-16C. AWACS je dao informaciju o formaciji aviona kada su bili iznad Jajca. Par F-16 je tada bio iznad Konjica i poleteo je u presretanje. Sreli su se iznad Novog Travnika. Prvobitno, piloti u avionima Jastreb nisu znali da su otkriveni. To su shvatili tek kad je avion kojim je leteo pilot Zvezdan Pešić eksplodirao u vazduhu, nakon što je pogođen raketom vazduh-vazduh. Američki piloti su srpske avione napali bez upozorenja. Direktno u vazduhu su oborena četiri aviona Jastreb, dok je peti pao usled oštećenja i nedostatka goriva. Avion koji je uspeo da se vrati na aerodrom posle je vraćen u službu.
Pilot koji je u avionu F-16C-40 broj 89-2137/RS oborio tri aviona Jastreb bio je kapetan Robert Vilbur Rajt dok je pilot koji je iz F-16C-40 broj 89-2009/RS oborio četvrti Jastreb bio kapetan Stiven El Jogi Alen. Rajt je lansirao jednu raketu vazduh-vazduh AIM- 120 AMRAAM i dve AIM-9 Sidewinder, dok je Alen lansirao samo jednu AIM-9 Sidewinder. Ovo angažovanje bila je prva ratna akcija koju su sprovele snage NATO saveza od njegovog osnivanja.
Ukupno je na aerodromima Mahovljani i Udbina baziralo 25 aviona Jastreb. Oboreno je sedam aviona. Jastreb (jedan juna 1992. godine, pet februara 1994. i jedan septembra 1995. godine). Tokom pada Krajine za Mahovljane je preletelo osam jastrebova. Hrvatska vojska je po dolasku na aerodrom Udbina zatekla tri. Završetak rata na aerodromu Mahovljani dočekalo je 15 aviona Jastreb. Avioni Jastreb prizemljeni su i konzervirani krajem 2006. godine, nekoliko meseci posle ukidanja VRS. Avion J-21 Jastreb ev. br. 24160 upotrebljen je kao spomen obeležje poginulim pilotima i pripadnicima V i PVO VRS.
NATO NAPADA REPUBLIKU SRPSKU
Kasno poslepodne 10. aprila 1994. godine, dva aviona F-16C iz sastava RV SAD napala su položaje Hercegovačkog korpusa VRS u području Preljuče i Golog Vrha, dvanaest kilometara jugozapadno od Goražda. Sledećeg dana NATO je ponovio napade na položaje VRS u rejonu Goražda. Između Sarajeva i Goražda 15. aprila pogođen ja izviđački mornarički avion Etendard-IVP iz sastava 16. eskadrile francuske mornarice. Od eksplozije, kako se pretpostavlja, rakete zemlja-vazduh lansirane sa ramena tipa Strela-2M teško je oštećen repni deo aviona. Pilot je uspeo da vrati avion na nosač aviona. Prvi oboreni borbeni avion NATO pakta na ovim prostorima, bio je britanski Sea Harrier iz sastava 801. skvadrona RM Velike Britanije. Njega je 16. aprila 1994. godine iznad Goražda pogodila raketa Strela-2M, lansirana sa položaja VRS. Američki avioni A-10A sa svojim topovima dejstvovali su po položajima VRS. Međutim, GŠ VRS je tvrdio da su avioni dejstvovali po civilnom stanovništvu u selu Dobraševići. Posle obaranja aviona Sea Harrier koji je nadletao zonu borbenih dejstava VRS, lakim prenosnim sistemom Strela-2M u istočnu Bosnu je upućena 3. ssrb Kub. Premeštanje je vršeno noću, pomoću šlepera tegljača koji su vukli labudice. Iako su ssrb Kub mobilne, ovakav način transporta je vršen zbog štednje goriva, čiji se nedostatak osećao tokom celog perioda trajanja rata. Treća ssrb (3. ssrb) je razmeštena u rejonu Han Stjenica između Sokoca i Rogatice. Ipak do upotrebe baterije nije došlo zbog takvog stava političkog i vojnog vrha Republike Srpske. Posade raketne tehnike su svakodnevno uvežbavale borbeni rad. Avioni NATO alijanse su svakodnevno, bezbrižno, na velikoj visini, nadletali zonu borbenih dejstava i bili su idealan cilj za sistem Kub. Po završetku operacija oko Goražda 3. ssrb je bazirana u kasarni u mestu Han Pijesak, a potom u mesto Čavarine kraj Sokoca. Tokom leta 1994. godine 2. ssrb je nekih pet meseci bila bazirana u Posavini, tačnije u mestu Pelagićevo. U kasno leto 1994. godine 1. ssrb je prebačena na Bihaćko ratište u rejon Krupe. Na tehnici 1. baterije su se izmenjivale posade 1. i 3. ssrb u svrhu odmaranja ljudstva. Tokom izvođenja operacija VRS na ovom delu ratišta Kub nije delovao.
Jedinice 5. Korpusa ABiH 24. oktobra 1994. godine pokrenule su ofanzivu iz rejona Bihaća u smeru jugoistoka: zauzele su teritoriju RS u dubini od 30 do 35 kilometara na dva pravca – dolinom reke Une i putem prema Bosanskom Petrovcu. Združene snage VRS i SVK pokrenule su protivofanzivu „Štit-94“. Borbeni avioni sa aerodroma Udbina uključeni su u dejstva u vreme kada su se jedinice KoV približile na desetak kilometara od Bihaća. U blizini mesta Otoka 22. novembra 1994. godine, prema dva NATO aviona Sea Harrier biće lansirane dve rakete Volhov. Međutim, rakete neće pogoditi ciljeve. Dvadeset i četiri aviona Alijanse su 23. novembra za odmazdu napali položaje srpske PVO u okolini Krupe, Otoke i Dvora. Trideset i dva aviona su učestvovala u ponovljenom napadu. Novi udari aviona Alijanse izvedeni su 25. novembra u tri navrata. Na napadačke avione su ispaljene rakete Kub, ali eventualni gubici napadača nisu potvrđeni. Prilikom žestokih napada NATO avijacije 23. novembra 1994. godine u rejonu sela Gornji Petrovići protivradarskom raketom pogođen je baterijski radar. Protivradarska raketa je uništila antenski stub a posada radara je bila nepovređena. Radarska stanica je ubrzo popravljena i osposobljena za dejstvo u remontnom zavodu „Kosmos“ u Banja Luci.
PAD ZAPADNE SLAVONIJE I OBARANJE O’GREJDIJA
Nakon što je 5. maja 1993. godine Narodna skupština Republike Srpske odbacila Vens-Ovenov mirovni plan dolazi do zahlađenja odnosa između političkih rukovodstava Beograda i Pala, što će se naročito odraziti na odbranu srpske enklave Zapadna Slavonija, a samim tim i celokupne RSK. Znatnu vojnu pomoć zapadnoslavonski Srbi očekivali su od Republike Srpske. Čak se, zbog nepovoljnog strateškog položaja, smatralo kako ne može ni biti uspešne odbrane Zapadne Slavonije ako se ne angažuje Vojska Republike Srpske. Ali, iluzija o pomoći Republike Srpske nestala je 1. maja 1995. godine kada general Momir Talić, komandant 1. KK VRS, koji neslanje vojne pomoći pravda ozbiljnom ugroženošću srpskog koridora u Posavini, preko radija Banja Luke izjavljuje da rat u Zapadnoj Slavoniji nema nikakve veze sa njima, pa će se 1. KK VRS držati po strani. Zapadnoslavonski Srbi ostali su i bez vazduhoplovne podrške koju su im, prema ratnom planu, trebali pružiti vazduhoplovi Republike Srpske s aerodroma Mahovljani. lzostala je i prava podrška 105. vazduhoplovne brigade SVK, smeštene na aerodromu Udbina. Uzaludno se očekivala i pomoć VJ. lzostanak pomoći Beograda teško je pogodio krajiške Srbe koji su se osećali izdanima i ostavljenima na cedilu. Izostalo je i dejstvo 11. korpusa SVK. General Dušan Lončar, nakon otpočinjanja sukoba u Zapadnoj Slavoniji nije izvršio naređenje komandanta SVK generala Milana Čeleketića, da granatira Osijek i Vinkovce, te izvrši napad na pravcu Mirkovci – Ţupanja, što je bio deo ratnog plana RSK. U maju 1995. godine, NATO avijacija je sprovela sporadične napade na skladišta VRS. Prvu priliku za dejstvo 1. ssrb je dobila 2. juna 1995. godine kada se nalazila na položajima između Petrovca i Ključa, u mestu Bravsko. Na tom vatrenom položaju baterija je bila već tri dana u zasedi. Ona je pratila letove NATO avijacije, sredstva su uključivana, ali bez zračenja. Posle podne 2. juna, kada se par lovaca F-16C približio na oko 20 kilometara od vatrenog poloţaja baterije, uključen je osmatrački, a po zahvatu vođe para i nišanski radar baterije. U tom trenutku avion se udaljio i zaklonio iza planine Srnetice, uz jako elektronsko ometanje baterije. Gađanje nije bilo moguće i zračenje sistema je isključeno posle 3-4 sekunde. Petnaest minuta kasnije isti par aviona se ponovo približio zoni dejstva ove baterije. Posluga baterije je u međuvremenu promenila frekvenciju nišanskog radara i na 22 kilometra od cilja ponovo uključila radar. Posle 3-4 okretaja antene osmatračkog radara, uočen je drugi avion iz sastava para na 20 kilometara. Zahvat aviona izvršen je na 18 kilometara. Lansiranje je izvršeno na 17 kilometara sa dve rakete, od kojih je druga ispaljena posle 3 sekunde. Pogodak i uništenje jednog cilja – obaranje jednog F-16C – bilo je na daljini od 15 kilometara i visini 5,5 kilometara. Posle pogađanja prve rakete cilj se raspolovio, a druga raketa je pogodila jedan od delova letelice. Delovi aviona su uglavnom pali na dve lokacije udaljene 1,5 kilometara. Pilot je uspeo da se katapultira i padobranom spusti na 6 kilometara od olupine aviona. Baterija je odmah isključila sva sredstva, napustila položaj i maskirala se u blizini. Nišanski radar je ukupno radio 26 sekundi. Tokom noći baterija je napustila rejon gde se maskirala i samohodno se premestila na novu lokaciju 100 kilometara od mesta dejstva. Pilot oborenog F-16C broj AF 89-2032 iz sastava 555.FS/31.FW, kapetan Skot O’Grejdi na terenu Republike Srpske proveo je šest dana skrivajući se pre nego što je 8. juna spasen.
Obaranje američkog aviona i pilota O’Grejdija od strane raketnog sistema Kub imalo je snažan odraz na proceduru američkog vazduhoplovstva u vazdušnim operacijama koje su sledile.
PAD KRAJINE
Tokom leta 1995. godine usledilo je još nekoliko napada savezničke avijacije na VRS. Holandski lovci F- 16A izveli su kratak napad na srpske snage koje su 11. jula ušle u muslimansku enklavu Srebrenicu. Zanimljivo je da napad i zauzimanje Srebrenice i Žepe sredinom jula te godine nisu bili dovoljan povod za operaciju većih razmera vazdušnih snaga NATO protiv VRS. Avioni sa Udbine dejstvovali su u nekoliko navrata po položajima HV na planini Dinara. U junu 1995. godine, avion NJ-22 Orao pada usled greške pilota, na samom aerodromu Udbina. Nakon toga, još dva aviona Orao preleću sa aerodroma Mahovljani na aerodrom Udbina. Na sve više sumnji naroda da će RSK biti branjena ako dođe do odlučne ofanzive, iz SVK odgovorili su prikazom vojne moći na Vidovdanskoj smotri SVK, održanoj na poligonu Slunj 28. juna 1995. godine. Jedan Orao predvodio je ešalon 105. vbr koji su činili Super Galeb, jastrebovi i gazele. Posle zauzimanja Glamoča i Grahova od strane HV krajem jula 1995. godine, avioni sa Udbina ponovo su dejstvovali po snagama HV u rejonu planine Dinara. Tad je po položajima HV dejstvovao i avion G-4 Super Galeb. U danima pred „Oluju“ orlovi su redovno poletali na borbene zadatke – 1. avgusta jedan J-22 dejstvovao je po južnom delu Grahova, u koje su nekoliko dana ranije ušle jedinice HV. U ranim jutarnjim časovima 4. avgusta 1995. godine, ameriĉki borbeni avioni uništavaju dva nišanska radara SVK, samo par sati pre početka hrvatskog napada na RSK. Američki izgovor za ovo je bio da su radari vršili ozračavanje američkih aviona. Ovaj čin je još više demoralisao SVK i narod u RSK. Američka avijacija je ometala komunikaciju između srpskih snaga, tako da je komandni sektor SVK bio u potpunosti odseĉen. Sve što je bilo ispravno od borbene tehnike sa aerodroma Udbina, a uglavnom je sve i bilo ispravno prebačeno je ili preletelo na aerodrom Mahovljani. VRS je na aerodromu Udbina ostavila nekoliko neispravnih aviona. U međuvremenu avioni koji su preleteli na aerodrom Mahovljani pridružili su se 92. mabr. Na matični aerodrom vratili su se svi avioni iz detašmana 92. mabr.
OPERACIJA NAMERNA SNAGA
NATO komandanti su strpljivo čekali svoju prvu šansu da istovremeno napadnu celu srpsku PVO i najzad su je dobili 30. avgusta 1995. godine, u okviru operacije „Namerna snaga“ (Deliberate force). Za razliku od prethodnih operacija Alijanse, ovo je bio prvi pravi opšti grupni udar organizovan sa jasnim ciljem da se neutrališe sistem srpske PVO u istočnoj Bosni.
Akcija pod šifrom Mrtvo oko Jugoistoka (Dead Eye South East) počela je u 3 časa napadom jake aviogrupe, kao prethodnice, sastavljene od 17 aviona, istovremeno na 14 ciljeva u istočnoj Bosni: baterije PVO raketa, radarske položaje, komandne bunkere i komunikaciona čvorišta. Pored američkih aviona F-14, F-15, F-16, F/A-18, A-10A, u udarima su učestvovali britanski Harrier GR-7, francuski Mirage F-1CR, Mirage-2000, Jaguar, Super Etendard, nemački i italijanski avioni Tornado, holandski F-16, španski EF-18, turski F-16 a sve su koordinisali NATO avaksi E-3A.
Istog dana kad je operacija počela da se sprovodi, iznad Pala oboren je francuski jurišnik Mirage-2000 K-2. Avion je oboren raketom Igla (Šilo). Francuski piloti su zarobljeni i kasnije razmenjeni. Od 10. septembra, dejstva operacije „Namerna snaga“ proširena su i na zapadnu Bosnu, što je vazdušne snage NATO ponovo dovelo na staro bojište oko Bihaća i Banja Luke. Baterije RS Kub, koje su branile radarski i telekomunikacioni objekat na Kozari zadale su mnogo problema NATO avijaciji. Tokom te NATO operacije baterije RS Kub pokušale su se frontalno suprotstaviti naletu NATO avijacije, što nije bilo realno. U prvoj noći dejstva, tačnije oko 01:30 ĉasova, 30. avgusta 1995. godine bombama je, u rejonu Čavarina, potpuno uništen radar jedne od baterija RS Kub, a 10. septembra, u 21:30 časova u rejonu Cerovljana, protivradarskom raketom pogođen je i uništen antenski stub radara 1. ssrb. Pri tom napadu 1. ssrb je gađana sa dve protivradarske rakete pri ĉemu je jedna pogodila cilj, a druga otišla u selo Cerovljani. Poginulih i povređenih vojnika iz baterije nije bilo, a poginuo je pas, maskota 1.ssrb, koji se u trenutku pogotka nalazio ispred radara.
Posle toga baterije RS Kub nisu više vršile dalja dejstva zbog jakih smetnji i dejstva protiradarskim raketama. Tek nakon sedam dana, pošto su baterijama Kub uništene stanice RStON, avioni F-15E Strike Eagle uspevaju da unište objekte na Kozari.
Po izbacivanju iz borbe ključnih elemenata srpske PVO, NATO avioni su mogli da po svojoj volji gađaju po celoj Republici Srpskoj. Nije bilo novih gubitaka NATO aviona od PVO raketa, što je omogućavalo avionima Alijanse da lako postižu iznenađenja i napadaju ključne ciljeve pre nego što bi srpska odbrana stupila u dejstvo. Operacija je trajala od 30. avgusta do 21. septembra (iako su NATO napadi suspendovani 14. septembra), tokom koje je NATO avijacija izvela preko 3400 borbenih letova, od čega je 750 na zadacima napada na zemaljske ciljeve i uništila 60 vojnih objekata VRS.
Borbeni letovi Alijanse prekinuti su zbog pregovora američkog izaslanika Ričarda Holbruka i generala Ratka Mladića, i istovremeno, uz prećutno odobrenje NATO, obnovljene su borbene aktivnosti 92. mabr. Poslednji napad avijacije NATO na snage VRS izvršen je 9. oktobra 1995. godine u rejonu Tuzle. Komandant ameriĉkih 31. borbenog i 7490. (privremenog) vinga pukovnik Čarls Vold (Charles „Chuck“ F. Wald), na pres konferenciji početkom oktobra, ocenio je da PVO VRS predstavlja pretnju visokog nivoa za eventualne dalje NATO napade u okviru operacije „Namerna snaga“. „Iako imaju manje raketnih sistema od broja koji su koalicione snage upoznale tokom operacija Pustinjska oluja, Srbi su pokazali veći uspeh sa tim oruđima nego Iračani“. Vazdušni napadi smanjili su moć srpskog integrisanog PVO sistema, ali je taj sistem bio daleko od uništenja. Pukovnik Vold koji je lično leteo u ovim misijama, ocenio je da su snage srpske PVO „zadržale prilično visoku sposobnost, sa vrlo stručnim ljudima, što predstavlja opasnost za nas u pojedinim područjima“. Krstareće rakete, kako je izjavio, korišćene su da bi se smanjila ubojitost PVO VRS. Operacija „Namerna snaga“ pokazala je značajnu nesrazmeru u vazdušnoj moći SAD i njenih saveznika. Najveći deo avio-poletanja (66%) izvela je američka avijacija, sledili su u prilično ravnomernim procentima: Britanci, Francuzi i Holanđani, a potom ostale nacije NATO sa 1-3% avio-poletanja u celoj operaciji.
ODBRANA REPUBLIKE SRPSKE
Posle pada RSK vojno-politička situacija u Republici Srpskoj (RS) postala je znatno teža. Stotine hiljada izbeglica tražilo je krov nad glavom, jedinice SVK su se izvlažile u neredu, a vojni obveznici iz RSK bacali su naoružanje i vojnu opremu odlazeći, najvećim delom, zajedno sa porodicama u Srbiju. Pošto je NATO avijacija uništila sve značajnije komunikacijske objekte VRS (Stolice na Majevici, Trovrh kod Goražda, objekti na Kozari), istočni, centralni i zapadni regioni RS ostali su, kako bez međusobne veze, tako i bez veze s ostatkom sveta. Glasine o izdaji, prodaji teritorije tajnim dogovorima i zaverama su se otrgle kontroli. Budući da je sistem komandovanja, veza i logistike bio ozbiljno narušen, a negde i u prekidu, VRS je počela da pati i od nekih starešinskih propusta, sa kojima se jednostavno nije bilo moguće nositi. Posle pada RSK, generali VRS su načinili nekoliko krupnih grešaka. Umesto da se što je brže moguće, delovi jedinica VRS na zapadnom delu relociraju na najosetljivije sektore, oni su se bavili Sarajevom i bespotrebno držali velike jedinice u Podrinju. Kako je od 9. septembra 1995. godine, u isto vreme, započela obimna hrvatsko-muslimanska kopnena operacija koja je lomila snage VRS u Bosanskoj Krajini i delu Ozrena, tako je vazdušna operacija „Namerna snaga“ imala neposredan efekat na stanje na terenu. U takvim uslovima hrvatsko-muslimanske snage su ostvarile nekoliko bitnih pobeda. Da bi se omogućila konsolidacija odbrane kopnenih snaga VRS, u pomoć svojim jedinicama poletela je i srpska avijacija. Piloti su često poletali samostalno na zadatak, nazivajući to „lovom“. Često bi sa aerodroma Mahovljani poletao samo jedan avion tipa Orao, koji bi bio natovaren ubojnim sredstvima. Pilot bi potom krenuo u „lov“ na jedinice HV i ABiH, koje su često bile u marševskom poretku. Po otkrivanju neprijatelja, avion bi napao cilj uglavnom koristeći kasetne bombe BL-755. Avijacija VRS je odigrala važnu ulogu tokom slamanja hrvatske ofanzivne operacije „Una-95“. Borbeni letovi izvedeni u završnici rata bili su neobičan primer „asimetričnog“ odnosa veličine angažovanih snaga i efekata – sa nekoliko desetina letova zaustavljena je strateška ofanziva protivnika u uslovima sloma odbrane VRS. Jurišni avioni stvorili su ravnotežu u završnici rata, omogućili konsolidaciju odbrane VRS i samim tim omogućili kontraofanzivu VRS kojom je sačuvana Republika Srpska i omogućen početak pregovora o miru. Poslednji borbeni let obavio je novembra 1995. godine. Helikopteri su tokom rata izvršili 3179 sanitetskih letova, prevezli 1340 tona tereta i 18956 vojnika. Tokom NATO operacije „Zabranjeni let“ helikopteri su izveli 72 sanitetska leta, prevezli 47 tona tereta i 2837 vojnika.
Vazduhoplovstvo je imalo 13 poginulih pilota (deset pilota aviona i tri pilota helikoptera) i 15 pripadnika ostalog letačkog sastava. Uz to treba navesti da je 35 pripadnika V i PVO poginulo tokom ispomoći srpskoj pešadiji u završnim borbama, a 26 pripadnika je poginulo na raketnim i radarskim položajima tokom borbi sa NATO avijacijom. V i PVO je imalo ukupno 89 poginulih pripadnika. Iako je operacija „Namerna snaga“ u američkim i NATO krugovima označena kao potpun uspeh, otvorene analize CIA (objavljene 2002. godine) ukazuju da vazdušni napadi nisu degradirali borbene sposobnosti VRS na terenu i da je ona nastavila borbu sa napredujućim hrvatsko-muslimanskim snagama, paralelno sa vazdušnim napadima. Snage VRS su funkcionisale i dalje kao „koheretne vojne snage“ koje su manevrisale jedinicama nivoa brigade i u toku najžešćih udara po njihovim položajima. Posle završetka borbi i potpisivanjem mirovnog sporazuma V i PVO VRS se okrenulo mirnodopskom razvoju.
MIRNODOPSKI RAZVOJ – PUT U NESTANAK
Odmah po završetku rata, jedinice V i PVO su se vratile u kasarne i aerodrome. Počeo je mirnodopski život i razvoj srpskog vazduhoplovstva zapadno od Drine. Po završetku rata od aviona V i PVO je raspolagalo sa sedam jurišnih aviona jednoseda J-22 Orao, jednim dvosedom NJ-22 Orao, deset jurišnih aviona J-21 Jastreb, dva izviđačka aviona IJ-21 Jastreb, tri dvoseda za obuku NJ-21 Jastreb, jednim avionom za obuku G-4 Super Galeb, dva klipna aviona za obuku V-53 (UTVA- 75), 15 protivoklopnih helikoptera HN-45M Gazela Gama, sedam helikoptera HO-42 Gazela Hera i 12 transportnih helikoptera HT-40. Od novembra 1995. godine, kad su međunarodne oružane snage počele sa pripremama za ulazak u BiH, do 25. aprila 1996. godine svi letovi bili su strogo zabranjeni.
Lovački avioni NATO bili su u stalnim patrolama da bi obezbedili razmeštaj snaga od eventualnog dejstva borbenih aviona VRS. Posle skidanja zabrana izvodili su se trenažni letovi u skladu sa vrlo strogim režimom kontrole snaga IFOR (decembar 1995. – decembar 1996.), odnosno SFOR (decembar 1996. – decembar 2004.) nad svim aktivnostima V i PVO. Za svaki let morala se dostaviti prethodna najava i obezbediti odobrenje međunarodnih snaga. Praktično, letačka obuka svela se na let u pilotažnoj zoni oko Prnjavora. U početku su bili strogo zabranjeni letovi sa naoružanjem. U prvoj posleratnoj reorganizaciji VRS marta 1996. godine pristupilo se smanjenju ljudstva. Smanjenjem ljudstva, pristupa se i izmeni formacije vojske. Tako je na osnovu tačke 6. Odluke Predsedništva Republike Srpske o formiranju, organizaciji i komandovanju Vojskom Republike Srpske, broj 01-58/92 od 15. juna 1992. godine, a u skladu sa datim ovlašćenjima, komandant GŠ VRS doneo Naredbu o formiranju i preformiranju jedinica VRS str. pov. br. 09/2160-1 od 5. juna 1996. godine. Ovom naredbom VRS je ustrojena sa tri korpusa KoV (1, 2. i 7. Korpus) i sa V i PVO.
Na proslavi vida 25. maja 1996. godine, na aerodromu Mahovljani održan je aeromiting. Na aeromiting su uredno pozvani i gosti: RV i PVO VJ, vazduhoplovstva Grčke i Rusije, ali komanda SFOR nije dozvolila prisustvo vazduhoplova RV SRJ, Grčke i Rusije. Na dan VRS, 12. maja 1997. godine u Prijedoru je održan defile jedinica VRS povodom dana i petogodišnjice postojanja VRS. Iznad fudbalskog stadiona u Prijedoru gde je vršen defile jedinica, preletela su tri aviona J-22 Orao, što je izazvalo pozitivne ovacije prisutnog građanstva. Tog dana, VRS osim preleta tri aviona nije bilo dozvoljeno od strane komande za sprovođenje mira u BiH SFOR, da na defileu bude i vojna tehnika.
Okvirnim mirovnim sporazumom V i PVO moglo je raspolagati sa 21 borbenim avionom i sa sedam borbenih helikoptera. Problem su predstavljali helikopteri Gazela Gama, koji su bili naoružani, a prelazili su limit za više od pola. Rešenje je nađeno u skidanju naoružanja i nišanskih sprava sa helikoptera, te su isti preimenovani u HO-45 Gazela Hera. Vremenom su iz vazduhoplovstva zbog isteka resursa brisana dva aviona J-21 Jastreb i jedan helikopter HT-40. Već početkom 1998. godine za komandanta vida postavljen je general Milan Torbica. Neki limiti na obuku ukinuti su treće posleratne godine.
Učešće orlova na združenoj taktiĉkoj vežbi „Sadejstvo-98“, održanoj 28. oktobra 1998. godine, odobrio je SFOR. Nisu smeli da dejstvuju ubojnim sredstvima, ali naletom četiri orla i dva jastreba simulirali su vatrenu podršku tenkovima VRS. Tokom NATO agresije na SRJ 1999. godine, deo starešina V i PVO VRS, pre svega raketaši sa RS Kub bili su raspoređeni u jedinicama PVO VJ na RS Kub. Oni su sa svojim kolegama proveli 78 dana rata na vatrenim položajima. Po završetku agresije starešine iz VRS su se vratile nazad u svoju jedinicu u Republici Srpskoj. Posledice koje je NATO agresija ostavila na RV i PVO VJ posredno će se odraziti i na stanje V i PVO VRS. To se posebno odnosilo na održavanje vazduhoplovne tehnike kao i na školovanje stručnog kadra. Od prvog juna 2001. godine V i PVO VRS ponovo će promeniti naziv u RV i PVO VRS. Te godine RV i PVO VRS napušta određen broj starešina (deo je otišao u penziju, a deo je dobio raspored u jedinice RV i PVOVJ). Uoči dana VRS 2002. godine, VRS je ispred rukovodstva Republike Srpske u kasarni „Kozara“ izvela defile sa borbenom tehnikom. Na nebu iznad kasarne leteli su avioni Orao i Jastreb, a u grupnom naletu u formaciji po četiri helikoptera, leteli su helikopteri Gazela i Mi-8T. Drugi i ujedno poslednji aeromiting RV i PVO VRS odrţan je 26. maja 2002. Godine. Nedugo posle aeromitinga avioni Orao su prizemljeni zbog isteka međuremontnog ciklusa. Poslednja tri leta u pilotažnoj zoni, u trajanju od 45 minuta, izvedena su 20. septembra 2002. godine avionom J-22. Orlovi su prizemljeni i konzervirani, a obuka pilota nastavila se samo na jastrebovima. Helikopteri VRS su od završetka rata pa do 2002. godine izveli 72 medicinska leta, prevezli 47 tona tereta i prevezli 2837 ljudi. Za potrebe padobranskih sportskih klubova prevezli su 5606 padobranaca, tokom brojnih padobranskih takmičenja. Početkom 2003. godine u sastavu RV i PVO se nalazilo 1100 ljudi (850 stalno zaposlenih i 250 vojnika na odsluženju vojnog roka). U sastavu vazduhoplovstva se nalazilo 64 pilota, i to 30 pilota aviona i 34 pilota helikoptera. Piloti mlaznjaka godišnje su imali 34 sata naleta, dok su piloti helikoptera godišnje uspevali da nakupe 50 sati naleta. RV i PVO VRS 2003. godine, raspolagalo je od aviona sa sedam jurišnih jednosedih aviona J-22 Orao, četiri jurišna jednoseda aviona J-21, dva jednoseda izviđačka aviona IJ-21 Jastreb, tri dvoseda školsko-jurišna aviona NJ-21 Jastreb, jedan dvosedi školsko-borbeni avion G-4 Super Galeb (23725) i dva klipna školska aviona V-53 ili UTVA-75. Od naoružanih helikoptera, RV je raspolagalo sa sedam helikoptera HN-45M Gazela Gama, sedam helikoptera HO-42 Gazela Hera, osam helikoptera HO-45 Gazela Hera reč je o helikopterima HN-45M, koji su zbog ugovoru o kontroli naoružanja morali biti razoružani). Od transportnih helikoptera, RV je raspolagalo sa 11 helikoptera HT-40 (Mi-). U skladu sa ugovorom o redukciji naoružanja, RV je dobrovoljno razoružalo i stavilo van upotrebe četiri aviona tipa Jastreb. Godina 2004. bila je godina nametnute reforme od strane Visokog predstavnika u BiH. Za glavnog reformatora odbrambenih snaga u BiH odabran je Rafi Gregorijan, koji je sproveo ideju novih Oružanih snaga BiH (OS BiH). U Republici Srpskoj (RS) postojao je otpor nametnutoj reformi. Po ustavu BiH, nadležnost za odbranu bila je u rukama entiteta. Međutim, „međunarodnom faktoru“ VRS je bila trn u oku. Te je 2004. i 2005. godine iz VRS, a samim tim iz RV i PVO otišao veći deo stručnog starešinskog kadra. U tom periodu RV i PVO svedeno je na formacijsku strukturu jačine puka. Poslednjom reformom pre ukidanja, VRS je od 22. aprila 2004. godine ustrojena u Generalštab sa prištapskim jedinicama, 15. mehanizovanu brigadu (A), 1. diviziju (R) VRS, 5. diviziju (R) VRS, LoB, Puk V i PVO i Centar za usavršavanje starešina „Rajko Balać“. Pod pritiskom „međunarodnog faktora“ u BiH proces reforme je ubrzan, da bi 28. decembra 2005. godine bio donesen Zakon o prestanku važenja Zakona o VRS, kojim su nadležnosti u odbrani sa RS prebačene na nivo BiH, a što je potvrdila i Narodna skupština RS na svom zasedanju održanom krajem decembra iste godine. Po ustroju nove vojne komponente u BiH, formirana je brigada Vazduhoplovnih snaga i protivvazdušne odbrane OS BiH (VS i PVO OS BiH). Na teritoriji RS u funkciji za potrebe „odbrane“ ostavljen je samo aerodrom Mahovljani, dok su kasarna „Krajiških brigada“ i heliodrom u Zalužanama predati vlastima RS. Umesto eskadrila u vazduhoplovstvu su ustrojeni skvadroni, time prestaje vazduhoplovna tradicija na prostoru Republike Srpske. Tradicija koja je opstajala na tim prostorima uprkos brojnim nedaćama i iskušenjima. Svi avioni Jastreb su prizemljeni 2006. godine, istovremeno je odlučeno da VS i PVO OS BiH neće imati borbenu avijaciju. Od 10. maja 2011. godine izvršeno je preseljenje vazduhoplovne tehnike i personala brigade VS i PVO iz Zalužana na Mahovljanje. Tehnika koja nije bila u letnom stanju prevezena je kamionima. Na inicijativu nekoliko bivših pilota VRS, a uz svesrdnu podršku Vlade Republike Srpske 2008. godine osnovan je Helikopterski servis Republike Srpske. Trenutno, Helikopterski servis Republike Srpske raspolaže sa četiri helikoptera: tri helikoptera SA 341/342 Gazela i jednim helikopterom Bell 206 B3 Jet Ranger III koji je u potpunosti opremljen najsavremenijom medicinskom opremom za obavljanje operacija medicinske evakuacije. Gazele su bivši helikopteri VRS, koje je servis preuzeo nakon gašenja VRS i to: jedan helikopter je bivši HO-42 (SA-341G) koji je u u JNA i VRS imao broj 12663 a sada je registrovan kao E7-SHA i namenjen je potrebama Vlade RS. Drugi helikopter je bivši HN-42 Gama (SA-341H) koji je u JNA i VRS evidentiran kao 12809, a sad ima oznaku E7-AAB i namenjen je potrebama MUP RS. Treći helikopter je bivši HN-45M Gama (SA-342L1) u JNA i VRS imao je broj 12925 a sada u BiH označen je kao E7-ABI i namenjen je potrebama Vlade RS. Helikopter Bell 206 B3 Jet Ranger III služi medicinskim potrebama. Za svoj dosadašnji rad, Helikopterski servis Republike Srpske odlikovan je „Ordenom časti sa zlatnim zracima“ i „Ordenom Miloša Obilića“. Dobitnik je brojnih priznanja, plaketa i zahvalnica raznih institucija, privrednih subjekata, gradova i opština Republike Srpske.
NAPOMENA
U izradi teksta korišćena je jedino knjiga “Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ”, autora Danka Borojevića, Dragog Ivića i Željka Ubovića.
Kurir.rs/A.Mlakar