Drevni letopisci su zabeležili da su u X veku po carigradskim pijacama vođene suptilne teološke rasprave između piljarica i kupaca - takvo bilo vreme - a moja će neznatnost, kao nešto manje drevan letopisac, zabeležiti da su se u XXI veku u Beogradu i Podgorici, koji se polako ali sigurno vraćaju u X vek, lomila koplja koji će arhipastir zasesti na tron Sv. Petra Cetinjskog.
Koplja su se tokom vikenda definitivno prelomila, pa je na tron Sv. Petra Cetinjskog zaseo tronu ionako najbliži episkop Jonakije. Da li to onda znači da je pobedio Zdravko Borat Krivokapić, koji je u afektu - zli jezici kažu i pod gasom - došao u Beograd da izvrši politički pritisak da Joanikije bude ustoličen kao mitropolit - čemu se uzibrećeni Joanikije oštro usprotivio - ili se tu radi o još jednoj iz serije seljačko-konceptualističkih igrokaza.
Svega tu ima, a ponajviše seljačke politike. Sve dramoserije i sve napetosti su proizašle iz (donekle opravdane) bojazni srbijanskih svetovnih i crkvenih vlasti da bi im se mogao dogoditi još jedan Amfilohije, koji se jeste udarnički borio za „srpsku stvar“, ali „pod njegovim uslovima“.
Budući snažna ličnost, jedini teolog u SPC vredan pravoslavno-ekumenskog pomena, sa ogromnim ličnim autoritetom u Crnoj Gori, kad mu to ne bi odgovaralo, Amfilohije ič nije zarezivao beogradsku centralu i - što je još gore - Centralnu Beogradsku Ličnost. Govorkalo se čak - i to ne sasvim bez osnova - da Amfilohije pomišlja i na autokefalizaciju Crnogorske mitropolije.
Iako je Krivokapićev izlet u Beograd naoko urodio plodom, tj. Joanikijevim epskim vozdviženijem na tron Sv. Petra Cetinjskog, Zdravku je u Beogradu, a naročito u beogradskim tabloidima, naglo opao rejting. U stvari se srozao na najniže grane. Dojučerašnja „uzdanica srpstva“ prekonoć je optužen za nameru da MCP otcepi od SPC, pa čak - ako je verovati žutari Alo - i za „antsrpsko delovanje“, istovetno delovanju jednog drugog Krivokapića - Ranka.
Ako se dvoumio, ne znam zašto se sabor SPC dvoumio - verovatno zato što su u strahu velike oči - oko Joanikijevog izbora. Joanikije naprosto nema „visinu“ za Amfilohija, kao uzoran monah, biće slepo poslušan centrali, a centrala će se pobrinuti da bude poslušan i Najvišoj Ličnosti.
Naivčina bi rekao - u čemu je problem, svi će živeti dugo i srećno. Problem je u tome što neće. Isuviše je jaka takozvana srpska autonomistička struja u Mitropoliji crnogrosko-primorskoj, skenderijskoj itd. Muke će imati Joanikije, koji nema ni „a“ od Amfilohijevog autoriteta, da pacifikuje popa Gojka Perovića & Co, koji smatraju da Srbi jesu braća, ali da im kese nisu sestre. Tu je suština svih nedoumica i svih zavrzlama. Za razliku od carigradskih piljarica i njihovih kupaca, srpskocrnogorske piljarice i kupci se ne glože oko teoloških finesa, nego oko džakova para, od kojih u postojećem poretku crkvenih stvari mnogi odlaze u Beograd. A mogli bi „ostati ođe“.