Kog sad Tomaševića? Bilo kog! Tomaševiću se u zube ne gleda. Sve što se od Tomaševića očekuje jeste da pobedi na predstojećima beogradskim izborima, kao što je njegov original Tomislav glatko pobedio na zagrabačkim.
Evo, prošla su već tri dana od Tomaševićevog trijumfa na izborima u Zagrebu, a ja samo čekam da se u opozicionim žutarama i na televizorima pojavi neka majka opozicione invencije koja će opozicionom SNiS-u slavodobitno priopćiti: „Treba nam Tomašević“, kao što su prošle jeseni slavodobitno obznanjivali da nam treba Krivokapić. (Koji više nikome ne treba.)
Ja se iz sve snage sprdam sa mešavinom naivnosti i pokvaranjaštva koja Euromahalu i Krugove Dvojke navodi na pomisao da je crnogorsku i zagrebačku izbornu pobedu izvojevalo magično delovanje imena (i harizmatičnih ličnosti) Zdravka Krivokapića i Tomislava Tomaševića i da to samo treba prekopirati i posle živeli dugo i srećno.
Sprdam se, kako rekoh, ali sam u suštini zabrinut, a donekle i tužan. Takvo opoziciono razmišljanje - ako se to razmišljanjem uopšte može nazvati - svedoči da se kompletno srpsko društvo, ne samo opozicija, srozalo na stadijum animizma, tj. na (pret)politiku pukog biološkog preživljavanja u kojoj je šef parade onaj ko drži ključeve od magacina s brašnom i zejtinom.
Kad sam ono onomad bio u Zagrebu, već je bilo gotovo sigurno da će Tomašević i „Možemo“ pobediti na gradskim izborima, pa sam se kod prijatelja raspitao kako su to eko-levičari, bez tradicije, uspeli da razvlaste tradicionalistički, konzervativni, ali odlično organizovani HDZ, kom - tvrdili su moji sagovornici - da je poživeo, ni vaistinu magični Milan Bandić ne bi pomogao.
Evo odgovora: Tomašević i „Možemo“ su strpljivo radili na terenu, a ne po kafićima, nisu se bavili metafizikom i velikim narativima, nego konkretnim problemima i nisu propuštali nijednu priliku da organizuju mirne, ali uporne proteste na mestu svake brljotine koju je počinila prethodna gradska vlast, čime su privlačili pažnju na sebe, a gnev građanstva na glavu tadašnje vlasti.
Pritom nisu samo protestovali i kritikovali, nego su HNiS-u (hrvatskom narodu i senatu) predstavljali uverljiva, realistična rešenja za svaki od problema sa kojima su se suočavali.
No, dobro. Vratimo se mi na domaći teren. Zamislimo apsurdnu situaciju da majkama opozicione invencije pođe za rukom da nekako „uvezu“ Krivokapića (za republičke) i Tomaševića (za gradske izbore). Kakav bi bio razvoj situacije? Krivokapića što se tiče, njemu bi među srpskom opozicijom i bilo mesto, mada bi zbog desnih, religioznih skretanja bio promptno (i to ne bez dobrog razloga) bačen u sprdnju i odgurnut u ropotarnicu istorije. A Tomašević? Tomašević bi posle tri dana bio vraćen u Hrvatsku uz pesmu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.