Za 400-500 evra možete da dovedete inženjera iz Indije koji će da radi 18 sati dnevno“, izjavio je jedan od naših najuspešnijih biznismena i dobitnika tranzicije, govoreći o uslovima poslovanja i investiranja i nedaćama koje su zadesile domaće poslodavce i investitore.
Čak i ako po strani ostavimo činjenicu da je ova rečenica duboko netačna i da, zapravo, ne postoje nikakvi kompetentni inženjeri iz Indije koji bi od osam ujutru do dva u noć radili za 400 evra u Srbiji, ova izjava je problematična na nebrojeno mnogo nivoa.
Najpre, ona otkriva eksploatatorske namere naših tajkuna i milionera, koji od radnika očekuju da rade po 18 sati dnevno, što ne samo da se kosi sa zakonima, međunarodnim standardima i priznatim radničkim pravima nego i sa osnovnim principima ljudskosti, humanosti i zdravog razuma. Dalje, ovim on šalje jasni prekor našim uobraženim inženjerima koji ne žele da rade do duboko u noć za 400 evra, nego bezobrazno smatraju da njihovo decenijama sticano znanje i stručnost vrede malo više od toga.
Osim toga, poslata je i poruka svim onim radnicima u Srbiji koji zahtevaju da se poštuju njihova radna (i ljudska) prava da su lako zamenljivi, potrošna roba i da, ukoliko ne žele da pristanu na ponižavajuće (i protivzakonite) uslove rada, moraju biti svesni da vrlo lako mogu biti zamenjeni uvoznim radnicima iz Indije koji će takve uslove, za razliku od naših razmaženih i nezahvalnih radnika, sa zadovoljstvom prihvatiti.
Donekle je razumljivo da poslodavci žele da imaju što jeftiniju radnu snagu i da za što manje novca angažuju kompetentne stručnjake, vredne radnike i sa malo ulaganja ostvare najbolje moguće rezultate. Ono što nikako nije razumljivo, međutim, jeste da je ovde podržan koncept u kom je legitimno eksploatisati zaposlene, kršiti njihova ljudska i druga prava, uskraćivati im pravo na dostojanstven i pošteno plaćen rad i tretirati ih na nehuman i okrutan način.
Uz najveće moguće napore je neshvatljivo da se sistemski ulažu napori da se na ovim prostorima stvori raj za poslodavce koji traže isključivo jeftinu radnu snagu, bez obzira na to da li se radi o visokoobrazovanim kadrovima ili onima koji rade manuelne poslove.
Nije jasno na koji način je doneta odluka da mi, kao država, ulažemo napore da privučemo samo one investitore čije investicije skupo plaćamo, pojedine i nekoliko desetina hiljada evra po radnom mestu, da bi oni na ista ta tako skupo plaćena radna mesta zapošljavali radnike koje plaćaju ispod proseka, koji rade u uslovima nedostojnim radnika u 21. veku i da bi, odmah po prestanku subvencija, gasili proizvodnju i odlazili iz naše zemlje. Kako smo od svih komparativnih prednosti koje naša zemlja ima odabrali baš da se takmičimo u tome za koliko malo novca su naši ljudi spremni da rade?
Zato je neophodno da promenimo ovu filozofiju. Neophodno je da našim radnicima pokažemo da su jedinstveni, stručni i dragoceni za svoje poslodavce, a ne da su zamenljivi, potrošna roba i da će na njihova mesta biti dovedeni drugi i jeftiniji.
Neophodno je da obezbedimo da se poštuju zakoni i da radnike niko ne eksploatiše. I najvažnije, da našu decu, još dok se školuju, naučimo da se obrazuju da budu slobodni misleći građani, a ne jeftina radna snaga.