PRVO OBARANJE AMERIČKOG F-16C IZNAD BOSANSKOG PETROVCA Da li je Skot O Grejdi heroj, kukavica ili srećnik koji može da zahvali VRS
Heroj, kukavica ili samo srećnik, to je pitanje koje se i danas postavlja, kada se spomene ime bivšeg američkog pilota Skota O Grejdija koji je oboren pre 26 godina, odnosno 2. juna 1995. godine raketnim sistemom “ Kub“ , a koji je posle pada lovca F -16C na teren Republike Srpske, proveo šest dana skrivajući se od potere pre nego što su ga spasli pripadnici MEUSOC i AFSOC.
Naime, ova priča počela je krajem maja 1995. godine. NATO avioni imali su zadatak da sprovedu odluku o zabrani letova (engl. Deny flight) u vazdušnom prostoru Bosne i Hercegovine, na osnovu ranije donete odluke Ujedinjenih nacija.
Tokom sprovođenja misije oni su povremeno dejstvovali i po objektima i jedinicama Vojske Republike Srpske.
Zbog toga je komandant Glavnog štaba VRS general potpukovnik Ratko Mladić naredio komandantu V i PVO VRS generaluŽivomiru Ninkoviću da dejstvuje po avijaciji NATO.
Snage srpske PVO već su bile duže vreme u zasedama na širem području Banja Luke i Bosanske krajine, gde su pratili povremene letove muslimanskih ili hrvatskih helikoptera, ali i motreći i na aktivnost vazdušnih snaga NATO na nebu iznad BiH.
Tokom operacije, NATO lovci F -16C leteli su na visini od 26.000 stopa. Lovci su patrolirali bez upotrebe uređaja za elektronsko ometanje AN/ALQ-131 nad područjem Bihać-Banja Luka-Bosanski Petrovac.
Položaji srpskih protivvazdušnih jedinica su im bili poznati od ranije, tako da nisu očekivali značajnije probleme tokom misije.
Međutim, u skladu sa naređenjem 1. Srednja samohodna baterija (SSRB) 155. raketne brigade PVO , sa raketnim sistemom KUB, bila je u zasedi na položajima između Sanskog Mosta i Ključa.
NATO avioni nisu ulazili u zonu dejstva raketnih sistema “ Kub“. Komanda V i PVO VRS organizovala je premeštanje jedne baterije KUB, južnije, u Bravsko Polje iznad koga su redovno leteli avioni NATO.
Tokom noći između 29. i 30. maja, baterija je izvršila marš i posela vatreni položaj u rejonu sela Bravsko, opština Bosanski Petrovac, i tako napravila zasedu za dolazeće avione.
Puna tri dana baterija je pratila letove avijacije NATO po podacima talasa obaveštavanja bez uključivanja zračenja sopstvenih radarskih sistema, sve do popodnevnih časova 2. maja.
Tog popodneva dva američka lovca F-16C približili su se na 20 km od vatrenog položaja baterije.
Par lovaca koji su tog popodneva 2.maja leteli činili su piloti: kapetan Skot V. O`Grejdi ( pozivno kodno ime Basher 56) i kapetan Robert G. Rajt (kodno ime Basher 57).
O Grejdi i Rajt su delovali u sklopu 555. lovačke eskadrile 31. lovačkog puka, iz baze Avijano. Inače Grejdiju je to bio 47 put da leti u zonu borbenog delovanja. Tog dana od svih ostalih pripadnika 555. lovačke eskadrile 31. lovačkog puka bili su jedini za zadatku.
Leteli su na visini od 26.000 stopa i nekoliko puta su nadleteli područje Bihać-Banja Luka-Bosanski Petrovac. Nisu pokazivali nervozu i bili su bezbriži. Sve se činilo da je to još jedan sasvim rutinski zadatak i da im se ništa ne može dogoditi jer su im bile poznate ranije pozicije raketnih sistema VRS koji su raspolagali sa baterijama SA-6.
Međutim, ono što im je bilo nepoznato jeste da je u najvećoj tajnosti 1. Srednja samohodna baterija (SSRB) 155. raketne brigade PVO , sa raketnim sistemom KUB izvršila marš i posela vatreni položaj u rejonu sela Bravsko, opština Bosanski Petrovac.
Posada baterije na sistemu “ Kub“ po primećivanju letelica odmah je uključila osmatrački, a po zahvatu vođe para i nišanski radar.
U tom trenutku avioni su se udaljili iza planine Srnetica. Pošto gađanje nije bilo moguće zračenje je isključeno posle 3-4 sekunde.
Isti par aviona se nakon petnaestak minuta ponovo približio zoni dejstva baterije. Posluga je u međuvremenu promenila frekvenciju nišanskog radara i kada je cilj bio udaljen 22 kilometra uključila je antenu osmatračkog radara.
Na 20 kilometara otkriven je i drugi avion. Tada je uključen i nišanski radar. Zahvat je izvršen je na 18 km. Gađanje je izvršeno sa dve rakete.
Prva je lansirana kada je cilj bio na 17 km od vatrenog položaja, a druga tri sekunde kasnije. Pogodak i uništenje cilja bilo je na daljini 15 km i visini 5,5 km. Posle eksplozije bojeve glave prve rakete cilj se prepolovio na dva dela, a druga raketa je pogodila jedan od delova aviona.
Ostaci aviona su pali na dve lokacije udaljene oko 1,5 km u oblasti Vaganca.
Pilot je uspeo da se katapultira i padobranom spusti na udaljenju oko 6 km od olupine aviona.
Baterija je odmah isključila sredstva prešla u marševski poredak, udaljila se i maskirala.
U toku noći je baterija je premeštena sa mesta gde se maskirala na novu lokaciju udaljenu oko 100 km od mesta delovanja. Nišanski radar je ukupno zračio 26 sekundi.
O Grejdijeva agonija posle obranja F-16C
Kapetan Bob Rajt koji je bio u drugom F-16C video je kako je eksplozija rakete presekla avion na dva dela i kako je kopkit u kome se nalazio O Grejdi neoštećen nestao u oblaku, dok je drugi deo letelice pretvoren u vatrenu loptu, ali dalje više ništa nije znao. Rajt je ustaljenom rutinom odmah markirao poziciju na kojoj je avion srušen i to javio bazi, ali nije bio siguran da li se Skot O Grejdi katapultirao iz pogođenog aviona.
Međutim, O Grejdi prvo šokiran eksplozijom rakete i time da su nos letelice i kabina ostali u jednom komadu uspeo je da povuče ručicu katapultirajućeg sedišta “ tu lepu zlanu ručku“ kako je kasnije izjavio.
Iako ošamućen i opečenog vrata prilikom katapultiranja O Grejdi je uspeo da iskoči iz aviona i počne da se spusti.
O Grejdi je padobranom preleteo put i uspeo da se prizemlji na slabo naseljenom terenu u rejonu prevoja Vaganac između Petrovačkog i Bravskog polja.
Kako je on naveo u svom svedočenju prilikom prizemljenja uočio je neke ljude koji su mahnito jurili ka njemu. Jedino što mu je preostalo bilo je da paodbran baci u grmlje, a onda se on sam uvuče i namaže lice blatom, uši prekrije zelenim pilotskim rukavicama i umiri se skoro do mrtvila.
Iako su vojnici VRS pretraživali čitav teren bez korišćenja službenih pasa, O Grejdija nisu uspeli da pronađu. Često su prolazili i na metar od O Grejdija, ali ga otkrili nisu.
O Grejdi sa sobom nije poneo paket za preživljavanje, koji se nalazio uz pilotsko sedište koji je sadržavao: pribor za prvu pomoć, 8 paketića vode po 1,13 decilitara svaki, pištaljku, kompas, signalno ogledalo, crvene rakete za obeležavanje pozicije i baterije za radio.
Poneo je samo ono što je imao u prsluku na sebi, a to je bio prenosni radio uređaj PRC -112, težine 0,8 kg koji je mogao da radi sedam sati bez prestanka, maskirne boje za lice, pištolj kalibra 9 mm, plastičnu mapu Bosne i Hercegovine dimenzija 915×1525 mm sa napisanim uputstvima za pronalaženje hrane u divljini.
O Grejdi je uspeo odmah posle prvog dana odlučio da promeni položaj skrivanja. Noću je odlučio da se pomeri 3 kilometra dalje u šumi koja je bila gusta, sa dosta grmlja i stena što mu je omogućilo da se lakše sakrije i izbegne potere.
U noj je O Grejdi proveo naredne dane krećući se u radijusu od dva kilometra od mesta pada. Kako je vreme bilo kišno sa veoma niskom oblačnošću O Grejdi nije uspeo da uspostavi nikakav kontakt sa američkim avionima, koji nisu leteli zbog loših meteo uslova nad tim područjem. Inače O Grejdi je zbog straha da bude demaskiran retko uključivao radio PRC -112, a kodni poziv Bašer -56 retko je emitovao pozove za pomoć.
Zanimljivo je inače da američki avioni možda zbog lošeg vremena ili straha od srpske PVO nisu puno nadletali samu tačku gde je O Grejdi iskočio.
Tek 6 dana od iskakanja 8. juna O Grejdijev glas prepoznao je kolega iz 555. eskadrile kapetan Tomas Henford.
Prve reči su bile “ I m alive, help“. Da bi proverio zaista da se radi o O Grejdi, Henford ga je upitao nekoliko pitanja sa kojim je želeo da se uveri da li je to zaista on, jer se javilo pitanje verodostojnosti signala. Naime komanda eskadrile i Operativni centar u Napulju verovali su da je O Grejdi uhvaćen i da je u pitanju klopka.
Henford ga je pitao gde je, kako i kada leteo u USAF. Posle dobijanja potvrdnih odgovora on je svojim F-16 nastavio na nadleće zonu gde se O Grejdi nalazio, ali je bio prinuđen da izvrši dopunu goriva i da se ponovo vrati i kruži oko pozicije gde se O Gredi nalazio.
Kada su izvršene detaljne provere WMA (AW-533) iz Avijana poslala je odmah jedan F-18 sa kojim je upravljao kapetan Dejvid Elhart koji je u niskom brišućem leteo nadleteo mesto gde se oboreni pilot nalazio sa zadatkom da mu da informaciju da je otpočela akcija spasavanja.
Odmah zatim na nebu se pojavio i drugi hornet kojim je upravljao kapetan Vilom Tomas koji se obratio O Grejdio njegovim nadimkom “ Zulu“. O Grejdi mu je dao odmah sve potrebne podatke i F-18 je odmah napustio markiranu zonu.
Počinje akcija spasavanja O Grejdija
Zadatak spasavanja O Grejdiju poverena je Marinskom korpusu a ne specijalnim timovima za izvlačenje, koji su bazirani na Siciliji. Pošto su prikupljene sve potrebne informacije, akcija spasavanja predata je MEUSOC. Pukovnik Martin Berndt, komandant 24. Marine Expeditionary Unit na nosaču helikoptera “ USS Kearsage“ na Jadranu dao je naređenje za pokret. On je inače pre toga dobio direktno iz Vašingtona naređenje da se krene odmah u akciju spasavanja koristeći pri tome sve raspoložive jedinice.
Na nosaču helikoptera “ USS Kearsage“ tog istog 8. juna u tri časa ujutro po lokalnom vremenu data je uzbuna za 50 marinaca uključujući tu i 10 helikopterskih posada. Formirana je Udrana grupa 24th MEU koju su činila 2 borbena helikoptera AH-1W Super Cobra, 2 transportna helikoptera CH 53 Super Stalion, 2 aviona AV8B Harrier, kojima su pridodata i 2 aviona EA-6B Prowler i 2 aviona F-18 C/D Hornet koji su imali zadatak lovačke zaštite borbene grupe.
Ovoj grupi pridodata su i dva F-111A namenjeni za elektronsko ometanje i dva A-10 Warthog. Za slučaj nužde sastavljen je identičan pomoćni sastav koji je stavljen u stanje pripravnosti.
Cela operacija sastavljena je bila od 40 letelica kojima je upravljao AWACS koji je leteo nad Mađarskom.
Kada se u vazduh podigao deo grupe TRAP sastavljena od dva helikoptera AH-1W Super Cobra i dva helikoptera CH-53 Super Stalion, koji su prvo kružili nad Jadranom čekajući dolazak ostalih članova grupe, koji su poletali sa nosača aviona, i iz baze Avijano.
Kada se grupa prikupila AWACS je dao naređenje za pokret i aktiviranje akcije spasavanja O Grejdija. Borbena grupa prvo je nadletela ostrva i krenuli dalje u unutrašnjost srećni da ne moraju da lete noću. Najveći problem tokom leta bio je veliki broj bandera za struju i telefon, pa i dalekovodi koji su ometali niski let. Veliki problem predstavljala je i magla koja se pojavljivala u kotlinama ovog područja, takođe niska oblačnost je omogućila da borbena grupa leti u oblacima, pa time nije bilo ni delovanja srpske PVO.
AWACS je borbenu grupo detaljno vodio od tačke do tačke. Kada su bili na 17 kilometara od mesta gde se O Grejdi nalazio dva borbena helikoptera AH-1W krenula su napred ispred dva CH -53 kako bi obezbedili spštanje borbene grupe. Za to vreme avioni F-18 Hornet, AV-8B, EF-111 i A-10 su nadeltali širu zonu i bili u pripravnosti da reaguju ako bude potrebno.
Piloti helikoptera AH-1W kada su bili na 9 km od zone počeli su da pozivaju O Grejdija da se javi. Bili su presrećni kada su čuli odzivni glas “ bolt/ this is Basher 56″. Usledila su dva kratka pitanja i provera njegovih ličnih podataka.
Na 5 km od zone ponovo su stupili u kontakt sa O Grejdijem. On ih je navio jer ih je čeo, ali nije video zbog magle i niske oblačnosti. Zbog toga su mu rekli da ispali crvenu signalnu raketu. Pošto su helikopteri bili iznad magle videli su crvenu raketu. Znali su gde se O Grejdi nalazi.
Kobre su odmah obavestile o pronalasku pilote dva CH 53 koji su se usmerili ka lokaciji koja im je data. Kada su se našli tačno iznad zone gde se nalazio O Grejdi krenula je akcija spuštanja.
Posle spuštanja koje je moglo biti katastrofalno za jedna helikopter koji je zakačio neku ogradu sa bodljikavom žicom iskočilo je 20 marinaca. Za to oba aviona AV8B su nadletali zonu sletanja.
O Grejdi se iznenada pojavio istrčavši iz šume sa pištoljem u ruci, dotrčao do helikoptera i ukrcao se u njega. Odmah zatim u helikopter su se ukrcali marinci. Akcija od momenta sletanja do kurcavanja O Grejdija i poletanja trajala je osam i po minuta.
Po ulasku u helikopter O Grejdi je predao svoj pištolj stavio kacigu na glavu, a zatim pod uticajem stresa popio flašu vode i pojeo četiri obroka piletine iz MRE ( Meal Ready to Eat).
Za to vreme dežurni AWACS iznad Mađarske je naredio da borbena grupa skrene 230 stepeni i usmeri se ka Jadranu.
Međutim tu svim problemima nije bio kraj. Umesto mirnog leta usledila je opasnost jer se magla digla na helikopteri koji su leteli na samo 300 stopa su se mogli videti. Početni deo puta prošao je bez incidenata, osim što su često kada su leteli na 50 stopa morali preskakati dalekovode.
Međutim, njih je čekalo iznenađenje kada je izenanda pored jednog od helikoptera proletela protivavionska raketa ispaljena iz lansera SA-7, koja se nije aktivirala, jer su helikopteri leteli na maloj visini. Tad je usledila puščana paljba iz svog raspoloživog oružja, pa i PVO topova kalibra 20 mm na borbenu grupu. Međutim vatra je bila kratkotrajna pošto su uspeli da prelete planinski greben kada su ugledali malo jezero, a onda za par minuta već su bili na otvorenom moru.
Helikopteri CH-53 supustili su se na nosač helikoptera poprilično izbušeni puščanom vatrom, ali neoštećeni, odmah do njih spustili su se AV-8B. Sa ovim činom operacija spasavanja pilota kapetana Skoto O Grejdija je završena.
Gorka medijska pilula
O Grejdi je sa nosača helikoptera prebačen u Avijano gde je dočekan kao heroj. Međutim sve lovorike slave upropastio je sam, jer je na jednoj od konferencija za novinare čak i zaplakao.
Da stvar bude gore po njega, pred američkim medijima kroz suze je izjavio da on nije bio nikakav heroj, već preplašeni zec koji je pokušao samo da preživi. Ovu njegovu izjavu američki mediji dočekali su na nož čak su neki prizivali da se general Paton vrati iz mrtvih i išutira O Grejdija.
Neki mediji su tvrdili da zvanična informacija o spasavanju nije istinita i puna nelogičnosti: Kako je oboren kod Mrkonjić Grada, a spasen kod Bosanskog Petrovca?, ako se krio u šumi kako je peške prešao neopažen destine kilometara?, kako je od silne patnje održavao kondiciju, ako je jeo bube i pio samo kišnicu?.
Mediji su tvrdili da je neverovatno da američke snage nisu izvršile po srpskim PVO nijedno dejstvo, posebno po radarima tokom spasavanja koji su verovatno primetlii takav intenzitet naleta.
O Grejdija je primio po povratku u SAD lično tada američki predsednik Bil Klinton. Sam O Grejdi je posle nekoliko godina napustio američku vojsku, a o svom obaranju i akciji spasavanja napisao je čak dve knjige. Njegovo obaranje je čak ekranizovano filmom i dokumentarcem.
Dok je O Grejdi ubirao pomalo gorku medijsku slavu, borbena posluga baterije koja je oborila prvi američki avion na Balkanu je ostala u senci anonimnosti, jer u opštem ludilu, ali i decenijama kasnije nikoga nije interesovala činjenica da su u našoj vojsci postojali veoma sposobni i uvežbani pojedinci i jedinice, školovani i obučavani za odbranu SFRJ koji su dokazali svoje sposobnosti protiv tada najmoćnije i najsposobnije vazduhoplovne sile!?
Obaranje američkog aviona i pilota O Grejdija od strane raketnog sistema „KUB“ imalo je snažan odraz na proceduru američkog vazduhoplovstva u vazdušnim operacijama koje su sledile. Avioni nisu ulazili u zonu dejstva bez podrške avijacije za neutralisanje PVO. Uvedeni su bili striktni donji limiti visine za letove nad srpskom teritorijom.
Za O Grejdija se poslednji put čulo u novembru prošle godine, kada je Bela kuća saopštila da je Skot Frensis O Grejdi iz Teksasa imenovan za pomoćnika ministra odbrane, zaduženog za inostrane bezbednosne poslove. Kako je navedeno, reč je o uspešnom govorniku, portparolu, investitoru i preduzetniku, koji je 12 godina proveo kao oficir-pilot u vazduhoplovstvu Sjedinjenih Država.
U saopštenju „Zapadnog krila“navedeno je da je on akter neverovatne priče, o tome kako je uspeo da preživi na neprijateljskoj teritoriji šest dana, o čemu je napisao i knjigu pod naslovom „Povratak sa čašću“.
U kratkim crtama navedeno je da je u F-16 proveo više od 1.000 sati, kao i da je pune četiri godine proveo na misijama u inostranstvu u Koreji, Nemačkoj i Italiji (ova poslednja je za nas najzanimljivija), kao i da je leteo u čak 67 borbenih misija iznad Iraka i Bosne, gde je učestvovao i u prvoj borbenoj misiji severnoatlanske alijanse posle okončanja Hladnog rata.
Za O Grejdija se navodi i da je nosilac dva odlikovanja jedno je „Bronzana zvezda“, a drugo „Purpurno srce“, koje se dodeljujuje za ranjavanje u borbi?! ( ostalo je zabeleženo da iz pištolja nije prangijao po poteri koja je za njim tragala šest dana oko Bosanskog Petrovca).
Minijature iz biografije O Grejdija
U saopštenju Trampove administracije istaknuta je kratka biografija gospodina O Grejdija, ali pomalo vredi upoznati srpske čitaoce sa čovekom koji bi trebalo bez obzira kako rasplet bude tekao oko izbora, da kreira politiku Pentagona, ali i da se ponovo vrati na Balkan. Na mesto obaranja u selo Bravsko kod Bosanskog Petrovca, možda, DA možda i NE.
Kapetan Skot O Grejdi rođen je u Bruklinu u saveznoj državi Njujork 12. oktobra 1965. godine. Sa porodicom se 1970. seli u Long Bič Kalifornija, pa onda u Nju Džerzi dve godine kasnije, a onda opet dve godine kasnije u Vašington. Diplomirao je u školi Luis i Klark 1984. godine, a dalji put školovanja odveo ga je na Univerzitet u Vašingtonu na kome je proveo godinu dana pre nego što je otišao na Vazduhoplovnu akademiju US Air Force u Preskot -Arizona, gde je strekao diplomu vazduhoplovnih nauka, i uključen u program obuke rezervnih oficira avijacije, aprila 1989. O Grejdi je prošao i kroz program zajedničke obuke pilota EURO-NATO koji se održavao u vazduhoplovnoj bazi Šepard u Teksasu od novembra 1989. do decembra 1991. godine, kada dobija svoj prvi operativni raspored u 80. lovačku eskadrilu u vazduhoplovnoj bazi Kusan u Južnoj Koreji. U aprilu 1993. O Grejdi je prekomandovan u 525. borbenu eskadrilu smeštenu u bazi Ramštajn u Nemačkoj, a već naredne prelazi u 555. ekastrilu poznatu pod nazivom „Triple nickel“ koja je stacionirana u vazduhoplovnoj bazi Aviano (Ova eksadrila ostaće upamćena po tome što je PVO VRS raketnim sistem KUB 2. juna 1995 oborio jedan avion, a raketni sistema „Neva“ 2. maja 1999 oborio drugi avion ove eskadrile. Inače piloti ove eskadrile bili su gosti u dva navrata na aerodromu Batajnica 2006. i 2012.).
Peh sa obaranjem uticao je da u oktobru 1995. posle oporavka i medijskog nastupa dobije prekomandu u 466. lovačku avijacijsku eskadrilu u vazduhoplovnoj bazi Hil u Juti. Zbog svog iskustva sa obaranjem i preživljavanjem u julu 1998. prekomandovan je u bazi Fairčild gde se posvetio obuci pilota „šta da rade ako budu oboreni“. Posle preživljenih 12 godina u avijaciji, 2001. prelazi u satus neaktivnog pilota i rezerviste, koji živi u Dalasu. U međuvremenu posvetio se teologiji koju je diplomirao u Dalasu 2007., a Univerzitet u Portlandu 2007. dodeljuje mu počasni doktorat zbog svoje javne službe, odnosno jer je pomogao u sprovođenju politike NATO u okviru misije „Sprečiti let“. U međuvremenu napisao je i knjigu „Povratak sa čašću“ koja je šest nedelja bila naprodavanija knjiga na listi Njujork Tajmsa. U međuvremenu objavio je još jednu pod nazivom svog kodnog imena dok je leteo nad Bosnom pod imenom „Basher Five-Two“.
Za njegovu priču zainteresovao se i Diskaveri koji je snimio dokumentarac, koji je posle prikazivan i na Nacionalnoj geografiji pod nazivom „Iza neprijateljske linije“. Stigao je i da učestvuje u CNN emisiji „Glasovi milenijuma“, kao jedan od najuticajnijih ličnosti 20. veka. Snimljen je i film, koji nije imao veze sa realnim događajima.
Takođe navedeno je i da je u svojoj karijeri ukupno imao 1.300 časova leta, od čega je za komandama lovca F-16 proveo više od 1.000 časova.
Kurir.rs/A.Mlakar
NAPOMENA: U izradi ovog teksta korištena je sledeća literatura: Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ", autora Danka Borojevića, Dragog Ivića i Željka Ubovića; Pukovnik Slaviša Vlačić Sukobi u senci, Hrvatski vojnik decembar 2001, Miroslav Lazanski Borbeni avioni, Istina o Srpskoj, Aeromagazin, Revija obramba brojevi 2011..