Sve se češće iz Krugova Dvojke i Euromahale čuju upozorenja da se Srbija vraća u jednopartijski sistem, što je - pravo govoreći - tačna dijagnoza, mada moja neznatnost, kao večiti terač maka na konac, smatra da Srbija iz jednopartijskog sistema nikada nije ni izlazila i da u suštini nikada nije ni bila višepartijska parlamentarna demokratija.
Istorija, doduše, beleži dva pokušaja da se u Srbiji vaspostavi politički sistem višepartijske parlamentarne demokratije. Prvi je - kao što smo onomad apsolvirali - završio dizanjem ruku pokušavača, Milana Piroćanca od politike, i cifrom od sedamdesetak mrtvih posle izbora na kojima je jednopartijski sistem ponovo vraćen.
Drugi pokušaj - o kome smo stotinama puta pisali - započeo je 1997. godine istinski demokratskom konsolidacijom Demokratske stranke, nastavio se dolaskom DOS na vlast i neslavno (i tragično) završio streljanjem Zorana Ðinđića. Od 2003. naovamo počelo je prvenstvo Srbije u disciplini koja će partija vladati na jednopartijski način. Ako je moguće zauvek.
Izvesno vreme je bila mrtva trka između Koštuničinog DSS i Tadićevog DS, da bi posle izvesnog vremena Tadić preuzeo žutu majicu, čvrsto rešen da je više nikada ne skine i da u toj majici pobedonosno izbije na liniju Karlobag-Virovitica-Severina.
Da bi to ostvario, bio je naumio - ili su mu naumili, da ne grešim dušu - da jedinu tadašnju pretnju, srpske radikale, zavadi pa da večno vlada. Tu se grdno zajebao u računu, usput zajebavši i sve nas koji smo prethodnih godina tabanali i volontirali vođeni idejom da se Srbija demokratizuje.
Ostatak priče znamo. Igrajući za raju i zanemarujući Taktiku, Tadić je završio u nižerazrednom Vratniku, a na vlast je došao Visoki Vučić, koji je mnogo bolje od konkurenta znao kako treba ustrojiti partiju da bi zaista bila jednopartijska. Čvrsta ruka, bato. Nema labavo. I tako to. I - last but not least - catch all. Ko god došo, dobro došo. Može i elita, može i fukara.
Kao filozofsko-politički inovator, moja neznatnost je za Miloševićevog vakta politički sistem u tadašnjoj Srbiji definisala kao višepartijski komunizam. A vaistinu je bio višepartijski. U jednom momentu je bilo blizu petsto registrovanih partija, od kojih je većinu - s namerom da sve drži pod kontrolom i da sve dozna - osnovala Ozna.
Sve u svemu, očigledno je da Srbija nema „visinu“ za bilo kakav pluralizam, pogotovo ne politički, to je tome zasad tako, a kad će uslediti sledeći pokušaj, to će videti buduće neko pokolenje, jer je između prvog i drugog pokušaja demokratizacije prošlo otprilike sto godina.
Ono, istina, bilo je nekog napretka - iz faze višepartijskog komunizma prešli smo u fazu jednopartijskog pluralizma. Jedna partija doista vedri i oblači, ali to je samo polovina (po svemu sudeći, nerešivog problema). Druga polovina su tzv. opozicione partije koje su, takođe, ko zapeta puška spremne da, ako im se osmehne sreća, budu jednopartijske. To vam je tako, pa smočite.