Kako sam saznao iz „obično dobro obaveštenih izvora“, uveliko su u toku pripreme za proslavu Dana veličanstvene pobede nad koronom, koji će se - pretpostavljam - obeležavati svake godine na datum koji će nam naknadno biti saopšten.
Toga sam se i bojao. Jesam li ja normalan? Zašto bih se bojao pobede? Nije li vest da „smo“ pobedili koronu razlog za radost, a ne za strah. U principu jeste, ali jebeš ti princip, strepim pomalo od Ćosićevog aksioma - koji nije toliko bezvezan koliko zvuči - da posle pobede u ratu obavezno izgubimo u miru.
Ostavimo komendiju (privremeno) po strani, pa pređimo na stvar. Od samog početka ove čume velika mi je muka duhu bilo to što se menadžment epidemije predstavlja kao „borba“ u kojoj „predaja nije opcija“. Ali što reko ja, u ratničkoj zemlji u kojoj se i akcija prikupljanja humanitarne pomoći za bebe zove „bitka za bebe“ bilo je sasvim očekivano da kuburenje sa epidemijom ponese gordo ime „borba“.
Nisam, naravno, očekivao neki posebno suptilan pristup tom „gorućem“ problemu, ali mi se od samog početka činilo da je pomalo pretenciozno objaviti rat kompletnoj prirodi. Jer, pazite - virus korona je samo jedan od bezbroj prirodnih fenomena koji su na nama nedokučiv način povezani u celinu.
Rečeni fenomen, fakat, može biti smrtonosan po ljudska bića, ali i neki drugi prirodni fenomeni - zemljotresi, poplave, suše, mrazevi, da nabrojim samo neke - mogu biti i te kako smrtonosni, ali majku prirodu, koja je ponekad i maćeha, savršeno boli dupe što su neki fenomeni smrtonosni, jer priroda ceo ljudski rod - uključujući srpski - vidi kao jedan od fenomena koji su u njenoj apsolutnoj vlasti.
Predaja, naravno, nikad (i nigde) nije bila opcija, jer da je bila, ne bi bilo ni nas današnjih. Ipak nije sve tako crno. Može se protiv prirodnih pošasti mnogo štošta učiniti, ali je to uvek ili samo preventivno, ili strogo defanzivno.
Tako se, npr. u trusnim područjima grade fleksibilne zgrade otporne na potrese - sreća naša što nismo trusno područje - a u vodoplavnim krajevima se podižu nasipi koji minimiziraju štetu, što kod nas nije uvek slučaj, pa posle đavo bude kriv.
Ne kažem da povodom kraja epidemije - koji mi se nešto i ne čini tako blizu - ne bi trebalo upriličiti neki trandibal, da se ljudi smoreni policijskim časovima i izolacijom malčice provesele, ali ne bi se trebalo previše kurčiti, mogli bismo nešto „ubaksuzirati“, što kažu babe, pa da pošljedak bude gori od početka.
Za kraj. Loša realnost je, između mnogo toga ostalog, jedna od posledica loše percepcije realnosti, davno smo se složili oko toga. Ako ćemo pravo, nismo mi (jebo ja nas) pobedili koronu, nego nas je korona poštedela pa nismo ograjisali kao neki drugi, a cinik bi rekao - ni koliko smo mogli, a nismo, jer smo imali puno sreće. Koju nipošto ne bi trebalo kušati.