Život mu je bio toliko tajanstven da mu je čak i pravo ime nepoznanica, ali je njegov doprinos svetu avijacije više nego jasan. Robert Oros di Bartini - kako stoji na njegovom nadgrobnom spomeniku - je bio genije ispred svog vremena, čiji čudesni avioni i bizarni leteći brodovi i danas, 50 godina posle njegove smrti, impresioniraju.
Moderni polimata koji je govorio sedam jezika, Bartini je bio astronom, filozof, lekar, slikar i muzičar. Mladost je proveo u Austrougarskoj i Italiji ali je svoj trag, kao dizajner aviona ostavio u Sovjetskom Savezu gde je "scenu" delio sa legendama avio-industrije: Andrejom Tupoljevim, Pavelom Suhojom i Olegom Antonovim.
"Kao inovator, bio je u istom rangu sa njima, ako ne i bolji", rekao je Đuzepe Kampalja, autor Bartinijeve biografije, jedne od retkih van granica Rusije. "Ali, pošto nije bio Rus, nije postigao isti uspeh", dodao je on.
Bartini je dizajnirao više od 60 letelica, ali su svega četiri ikada letele i to kao protopipovi. Iako je oborio svetske rekorde i uticao na dizajn mnogih uspešnih aviona, nikada nije bio prihvaćen. Zapravo, proveo je deset godina u sovjetskom zatvoru pod optužbom da je špijun.
Rana strast
Kampalja je u razgovoru za CNN ispričao da su mnogi detalji iz Bartinijegov života, a naročito mladosti, nepoznati. Postoji neka vrsta konsenzusa da je rođen 1897. godine u Kanjiži, malom gradu na granici Srbije i Mađarske, tadašnjoj Austrougarskoj. Bio je vanbračno dete lokalne 17-godišnje plemkinje i barona iz obližnjeg grada Fiume, današnje Rijeke.
Majka mu se ubila kada ga je njena porodica dala na usvajanje kako bi zataškali skandal. Dve godine kasnije, baron Ludoviko Oros di Bartini je priznao Roberta i podigao ga sa suprugom, ulivši mu svoju strast prema prirodnim naukama.
Kada je imao 15 godina, Bartini je prisustvovao aeromitingu gde je ruski pilot vozio Beriot XI, jedan od prvih aviona iz masovne proizvodnje. Tada je, kako se veruje, počela Robertova strast prema avijaciji. Kada je izbio Prvi svetski rat, regrutovan je u Austrougarsku vojsku i poslat na Istočni front.
Crveni baron
Brzo zarobljen, Bartini je poslat u radni logor u Sibiru gde se upoznao sa komunističkom literaturom i gde je ostao do kraja rata. Po oslobađanju nije imao dovoljno novca da se vrati kući pa je neko vreme radio u Šangaju kao taksista. Vratio se u očev grad u trenutku velikog političkog tumbanja koje je izazvao raspad Austrougarske.
Željan da završi studije, Bartini se preselio u Italiju kako bi učio avio-inženjering na milanskom Politehničkom institutu ali i u školi letenja blizu rima. Italijanski je govorio tečno, što nije bilo neobično za stanovnike Fiumea.
Kao Roberto Orosdi, 1921. godine se pridružio italijanskom Komunističkoj partiji gde je zbog znanja jezika, oružja i aristokratskog porekla postao obabveštajac i dobio nadimak "crveni baron", koji je ukazivao na plemičko poreklo i boju povezanu sa komunizmom.
Kada je Musolini došao na vlast krajem 1922. godine, policija je krenula da ga traži. Da bi izbegao hapšenje, partija ga je poslala u Sovjetski Savez kao avio-inženjera. Tamo je svoj talenat i iskustvo, budući da je italijanska avijacija u to vreme bila jedna od najboljih na svetu, uposlio u službi majčice Rusije.
Prvi prototip
U SSSR-u. Bartini je promenio ime u Robert Ludvigovič Bartini, po ocu Ludoviku. Radio je na eksperimentalnom amfibijskom avionu a potom, posle kritika organizacije koja ga je zaposlila, pozvan je da radi u istraživačkom krilu Crvene armije.
Zvanično, Bartini je bio dizajner putničkih aviona. Praktično, radio je na vojnom avionu Stal-6, čiji je prototip napravljen. Sa telom od nerđajućeg čelika i sa jednim točkom napred, avion je izgledao kao da je došao iz budućnosti, naročito jer se u to vreme za izradu aviona koristilo drvo i tkanine. Mogao je da dostigne brzinu od 260mph.
"U to vreme, 1933. godine, najbrži avion u SSSR išao je 170 mph", kaže Sergej Težak, profesor transportnog inženjeringa na Univerzitetu Maribor. "To je kao da je danas neko napravio avion koji ide 2400 mph, dok najbrži avion ide 1800 mph", dodao je on.
Uprkos rekordnoj brzini, avion nikada nije ušao u proizvodnju. Bartini je napravio i unapređenu verziju sa oružjem 1935. godine ali zbog straha da bi neproverena tehnička rešenja poput sistema za hlađenje motora, mogla da dovedu do katastrofe, dizajn mu nije prihvaćen.
Težak smatra da bi, da je bio izgrađen, avion učinio Sovjetski Savez superiornim u Drugom svetskom ratu.
Svetski rekordi
Sledeći Bartinijev avion, Stal-7, bio je putnički avion sa dva motora. "Napravljen je od nerđajućeg čelika i veoma je neobičan. Bartini je patentirao novu tehniku obrade čelićnih ploča", kaže Težak.
Izrazito aerodinamican, bio je oblikovan tako da troši manje goriva na većim brzinama. Ali, 1938. godine kada je u nesreći oštećen protorip Stala-7, Bartini je optužen za izazivanje nezgode. "Uhapšen je jer su verovali da je Musolinijev agent i Staljin ga je zatvorio", ispričao je Težak.
Godinu dana kasnije, tokom tajnog probnog leta, popravljeni Stal-7 je oborio dva svetska rekorda prešavši u jednom cugu 5000 kilometara prosečnom brzinom od 250mph.
"Održan je prijem i kada je Staljin pitao gde je dizajner, rekli su mu da je u zatvoru. Odmah je naredio da ga oslobode kako bi radio na novim avionima. To mu je, verovatno, spasilo život", rekao je Težak.
Bartinijeva kazna je smanjena i poslat je u šarasku, nezvanično ime za tajne istraživačke laboratorije u sovjetskim zatvorima 1940ih i 1950ih, gde su uslovi bili mnogo humaniji nego u zatvorima.
Delta krila
Drugi svetski rat je bio u punom zamahu pa je Bartini radio samo na vojnim letelicama. Pretvorio je Stal-7 u brzi bombarder dugog dometa nazvan Jermolajev, Yer-2, koji je korišćen u ratu. Pomogao je i u dizajniranju Tupoljevog Tu-2 bombardera - ključnog oružja u sovjetskom arsenalu.
Bartinijev sledeći projekat bio je T-117, teški transportni avion koji je samo delimično izgrađen. Dizajniran za prevoz tenkova i druge teške vojne mašinerije i opreme, imao je rampu za utovar na zadnjem delu, pa su vozla mogla da se uvezu u avion. Letelica nikada nije bila završena zbog nestašice odgovarajućih motora, ali su mnogi elementi dizajna danas vidljivi u superteškim transporterima Antonova.
"Projekat je napušten 1946. godine ali su Bartinijevi nacrti poslati kompaniji Antonov kojaja je prva počela da gradi široke transportne letelice, deset godina kasnije", rekao je Težak.
Po puštanju iz zatvora 1946. godine, Bartinijeva pažnja se usmerila ka supersoničnim letelicama. Njegovi crteži pokazuju da je već shvatio da su delta krila, poput onih na konkordu, važna kako bi avion bio brži od zbuja. "U avijaciji se to ponekad zove i Bartinijevo krilo", kaže Kampalja.
Da bi dizajnirao superbrze avione, Bartiniju je 1954. godine dat prvi sovjetski kompjuter, BESM1. Rezultat je bio fantastični A-57, supersonični bombarder koji može da nosi nuklearno naoružanje, sleće na vodu i leti brzinom od 1500mph.
Ministru odbrane, bivšem generalu Georgiju Žukovu dopala se ideja i dao je Bartiniju kancelariju i stan u Moskvi kako bi radio na njoj. Kada je smenjen, A-57 je otišao sa njim i umesto nuklearnog, dobio je balističke projektile.
Težak kaže da su rezultati Bartinijevog istraživana poslati dizajnerskom birou Tupoljeva koji ih je uključio u svoj Tu-144, sovjetski klon konkorda.
Ekranoplan
Bartini je dugo bio fasciniran letećim brodovima i avionima koji mogu da slete na vodu; 1934. je izgradio DAR prototip, amfibijsku letelicu sa dva motora namenjenu za rad u arktičkim uslovima.
"Morski" avioni su mu 1960ih postali glavni poduhvat, sa naročitim fokusom na ekranoplanove, avione koji mogu da lete vrlo blizu površine vode ili tla uz pomoć principa koji se zove efekat zemlje.
Potpuno rehabilitovan, dobitnik Lenjinovog ordena, najviše civilne počasti, Bartini je 1972. godine završio svoj najambiciozniji prototip, Bartini-Berijev VVA-14. Dizajniran da lovi i uništava američke nuklearne podmornice, avion je mogao vertikalno da poleti sa bilo koje površine - vode, zemlje, peska ili leda, i onda leti blizu površine velikom brzinom.
"VVA-14 je jedini avion koji je Bartini dizajnirao i video kako leti", kaže Težak. "Ostale nije video kako lete jer je bio u zatvoru. Očevici kažu da je zaplakao. To je bilo malo pred njegovu smrt", dodao je on.
Originalni prototip imao je više od 100 letova ali drugi avion nikada nije završen jer motori za vertikalno poletanje zapravo ne postoje.
Bartini je pokušao da oživi projekat pretvorivši originalni VVA-14 u ekranoplan, ali je umro pre nego što je uspeo da vidi rezultate svog rada, 1974. godine. Avion se dobro pokazao na testovima 1980ih, ali sa završetkom Hladnog rata, nije bilo neke potrebe za njim. Ono što je ostalo od protoripa propada ispred Muzeja centralne avijacije kod Moskve.
Čovek i mit
Bartinijev rad prevazilazio je avione. Objavio je 1965. godine naučni rad "Odnos između fizičkih konstanti", novu teoriju univerzuma zasnovanu na šest dimenzija. To je bila kulminacija njegovog interesovanja za fiziku i prirodne nauke koje je pokušavao da utka u svoje avio-projekte.
"U jednom trenutku je želeo da izgradi nevidljivi avion koji bi radio uz pomoć vibracija na određenim frekvencijama, kao kad elipsa na helikopteru postane nevidljiva kada se zarotira. Mislio je da to može da se primeni i na avione, a planirao je i istraživanja na polju optike", rekao je Težak.
Ponekad nazivan Nikolom Teslom svog vremena, Bartini je bio energetičan, živopisan genije što je dovelo do pojave fantastičnih priča o njegovom životu. Prema jednoj, poslužio je kao inspiracija Sent Egzišeriju za "Malog princa".
Druga je da je priča o njegovoj mladosti potpuno izmišljena i da je Bartini zapravo latinski akronim za Bella Avis Rubera Terrorem Infert Nigra (U ratu, crvene ptice terorišu crne), koji je aludirao na superiornost komunističkih aviona nad fašističkim.
Epitaf na njegovom nadgrobnom spomeniku u Moskvi je sličan: U zemlji Sovjeta, održao je reč i posvetio ceo život tome da crveni avioni lete brže od crnih".
Pre smrti, zatražio je u testamentu da se njegova dokumenta zapečate i otvore na 300. godišnjicu njegove smrti, 2197. godine. Možda će svet tada i saznati sve Bartinijeve tajne.
Kurir.rs/K.P.