Rođen sam u Lici, sećanje koje mi i sad stoji pred očima i u svesti su snegovi koji su tada padali. Mi bismo u ulici kopali tunele, bukvalno tunele u snegu. Od bandere bi se videlo možda metar pri vrhu i onda smo kopali tunele da bismo išli do komšija. Pamtim i ogromne kace sa kiselim kupusom i onda bi mene i Ankicu Bodlović, eto, znam i ime jer smo živeli kod njih, stavljali u te ogromne kace. Tu sam razbio klaustrofobiju. Ja malecki, a gore negde vidim nebo kroz otvor kace. I onda bismo mi gazili kupus dok se ne stvori rasol...
Momenat koji ne mogu nikad da zaboravim: moj otac Milan, tada je, mislim, bio major, bio je predsednik stambene komisije. I pošto je bio pravi komunista, dao je svima stanove - samo on nije imao.
Poskok u kuhinji
Živeli smo u jednom nikakvom stanu ispod jedne stene u Otočcu, tamo na Gackoj. Sa zidova se slivala voda, ja sam bio bolešljivo dete i sećam se kako je majka Dušanka vrisnula jer je ušao poskok u kuhinju! Uzela me i popela na sto i tako smo sat i po čekali oca da dođe. A moj otac da ubije zmiju kao da popije čašu vode! A ja imam patološki strah samo od zmija. Viđao sam i vukove i medvede i ovo i ono. Sad kad bi me stavili da se borim za život i smrt, pre bih izabrao vuka nego zmiju.
U velikom sećanju mi je ta familija Bodlović jer je moja majka bila bolešljiva, pa je često boravila u bolnici na Šalati, a mene je Mandica Bodlović čuvala kao da mi je majka. I, gle čuda, bio sam tamo posle jedno 50 godina, našao sam mesto gde smo živeli, a tamo sad košarkaška dvorana. Ima neke logike.
Pivo i voda
Mi nismo imali vodu nego smo je pili iz Gacke, zahvatiš i piješ. E, pošto je tu bila pivara, pili smo i „otočko pivo“. Odmalena sam navikao na pivo i ne smeta mi. Pored vode koju smo pili, iz Gacke smo vadili puške, pištolje, municiju, bombe iz Drugog svetskog rata. Ko zna šta smo sve izvadili...
Od igračaka mi je ostao u sećanju jedan konjić, samo sam njega imao. Sad kad kupim unuci Lani nešto, pa joj kažem da sam imao samo tog konjica, mešavina gume i plastike... Ma, bez veze. To sam čuvao i spavao sa njim. I dan danas volim konje. I volim Nikolu Jokića što voli konje. Ne može to svako.
Ćirilica i latinica
Tu sam krenuo u školu, završim prvi razred, učio samo latinicu i otac dobije prekomandu u Kraljevo. Tamo ćirilica, a ja veze nemam. Predlažu da ponavljam razred i otac poludi, a inače nije bio ratoboran uopšte, s pištoljem dođe u školu i postroji ih sve. Je li moguće da u Jugoslaviji ako pređemo iz republike u republiku treba dete razred da ponavlja?! Bila je neka Radmila Hason, razredna, i kaže, dajte mi Božu, ja ću van nastave da radim s njim. Tako sam brzo stigao moje iz razreda. U glavi mi ostalo ono „školski rad“, s desne strane, rađen, pa datum... A onda mi je svanulo kad smo prešli na latinicu, kad su se oni mučili i znojili, ja sam latinicu već znao.
Tozovac, korzo i klikeri
Prvo pamtim Tozovca iz tog vremena. On je živeo recimo 50 metara od moje zgrade u Obilićevoj ulici i znam da je bio harmonikaš, da je pobeđivao na takmičenjima. U košarku sam ušao jer je društvo krenulo. Bila je Sloga i dan danas imam člansku kartu, moj sin je čuva, to je najstariji dokument koji imam. Imao sam negde devet godina kada sam počeo da treniram. Za Kraljevo me vezuje košarka, Duci Simonović, koga smo svi gledali kao boga. I korzo. Lepe devojke, svi stojimo, prolazimo, šetamo, udvaramo se. I mažemo se šampitama!
Tad je bila moda da ti priđu iza leda najbolji drugari, namažu te šampitom, a ti, ako si dasa, nema ljutnje. Ideš na česmu i opereš se. Ne dam nikome da je imao bolju mladost od mene! Tri reke. Ribnica, Ibar i Morava. Kupali se, pekli kukuruze. Bilo je to lepo vreme zato što smo svi bili jednako siromašni. Ili jednako bogati! Lepo se živelo, veliko poverenje je bilo u narodu. Nije čudo što je Tito uspeo za nekoliko dana osam miliona ljudi da vakciniše. Nije bilo antivaksera ili nevladinih organizacija kao danas. Treba neko da mi dođe, ne znam odakle, da mi kaže kako da se ponašam. Mi smo imali najbolje vaspitanje, niko nije bio bolje vaspitan od nas. Pomagali se, živeli zajedno, voleli smo jedni druge.
Mi smo imali televizor i još jedan čovek koji je radio branu u Suecu pa zaradio neku kintu. Ma, svi smo bili isti. Masti, hleba, aleve paprike, klikera... Bio sam šampion u klikerima, pa mi pukne šaka od celodnevnog igranja, pa mi pokojna majka napravi zaštitu da bih mogao da igram, a da ne krvarim. Ma, i sad bih mogao, ali ne tako uspešno.
Jedinac sam
Nažalost, jedinac sam. Nemam braće i sestara. I svu radost i tugu sam delio sam. Zato sam bio na ulici po ceo dan. Ono malo što je trebalo da učim, inače stalno na ulici. Prvi sport je uvek bio fudbal. Sad kad pitaš u Šest kaplara za mene, dobar deo njih će da ti kaže: „U, što je dobro igrao fudbal!“ Volim fudbal, poznajem većinu najboljih svetskih fudbalera.
Prva ljubav
Pamtim prvu ljubav, ali ne bih zbog nje rekao ime. Nije tu zapravo bilo ništa. U Kraljevu nisam imao nikakvu vezu. Kada sam došao u Beograd, u istoj zgradi upoznam Gordanu, pet godina smo se zabavljali, venčali se i to je to. Završio sam Drugu beogradsku gimnaziju, istu koju je završio i Radivoj Korać, bio sam stota generacija, postoji i knjiga, mnogo smo bili smešni.
Naš bioskop je bio „Odeon“, tamo smo bežali sa časova, krali voće na pijaci na Zelenom vencu kad smo gladni. Bila je poslastičarnica „Carigrad“ u Prizrenskoj, tu naručimo, pojedemo, pa pobegnemo. Šta ćemo kad smo bili gladni, a nismo imali para. Tu smo se udvarali, voleli između sebe, neki i danas srećno žive, ali moram da kažem da su tad devojke volele starije momke. Dođu kolima, pa im sviraju pod prozorom da požure.
U to vreme imamo kamp „Goran Savinja“, odmaralište ferijalno, cela moja ekipa je išla dve, tri godine. Tamo smo basketarili, pobeđivali, uzimali palačinke za nagradu. Tu sam upoznao Mišu Kovača i vrsnog recitatora Raleta Damjanovića. Otišli smo na koncert u Baške Vode, a nismo mogli da se vratimo. Udarila je kiša, pa nam je Miša sredio prevoz nazad.
Je l’ nema Medića?!
Vojska. 1978. Sin Nebojša se rodio godinu ranije. Ja po onoj „rado ide Srbin u vojnike, dva ga vuku, a trojica tuku“. Bio je strah i trepet na Novom Beogradu neki Medić, referent za vojsku. Bio je neki Gocin (supruga, op. aut.) rođak koji je radio u susednoj kancelariji i ja mu kažem da mi javi kad Medić ne bude tu da dođem da me rasporede. Ali taj nikad nigde nije išao, nikad bolestan bio, a meni se primaklo. Desi se da ode na neku svadbu i ja brzo dođem, nude mi Osijek, Trebinje, Kragujevac. Odmah sam rekao Kragujevac. I dan-danas volim taj grad, lepo sam živeo tamo. Spavao sam iznad Bate Bulatovića, pokojnog generalnog sekretara Fudbalskog saveza. Ta vojska je bila... Nekad poželim da budem opet vojnik, a bio sam pravi vojnik. Ustajanje, gimnastika, trčanje... Imali smo kros od deset kilometara pod punom ratnom opremom, koji sam istrčao! Pamtim stare žene koje su nas gledale, koje su u blizini ostavile svoje sinove, svoju decu na streljanju. Prosto vidiš da vole vojsku. Mi prođemo, a one se diskretno prekrste. U Šumaricama sam položio i zakletvu. Bio sam desetar VBR. Nedavno sam bio da obiđem kasarnu, sve je devastirano. Hteo sam do sobe, ali me pojurilo desetak pasa, pa sam jedva živu glavu izvukao. Zahvaljujući dvojici oficira sa recepcije, dobro sam prošao.
Rođenje i smrt
Rođenje sina Nebojše, to je prva velika radost u mom životu. Živeli smo u 56 kvadrata, nas troje, otac i majka. Lepa vremena. Ovaj stan mi je često prevelik jer ne mogu da dozovem Gocu. A gotovan sam, lenj sam, kad sam kod kuće, nema veće lenštine od mene. Druga velika radost bila je Marinino rođenje. Ona je ime dobila po jednoj francuskoj šansoni koju volim, tako da sam i pre njenog rođenja znao kako će se zvati. A velika tuga u životu dogodila mi se 2001. godine, kada mi je umro otac. Ja trener u Malagi, igram u Breoganu, javljaju mi da mu nije dobro, ali vidim da ulepšavaju. Uzmem rentakar, kiša nije prestala od Breogana do Madrida, u avion, dođem u Beograd. Otac je samo čekao da vidi sina, da mu dam ruku i da umre. To je velika tuga, kad otac umre, onda i ti staneš u red.
Žak Širak
Miterana sam video neposredno pred smrt i kad smo se rukovali, znao sam da neće dugo. Sivo lice, bolesno. Bio je narušenog zdravlja, ali je morao da dođe. Sav znojav, mokar...
Žak Širak je praktično iz moje kancelarije krenuo u kampanju i pobedio. Dva dana pre toga Limož je postao prvak Evrope i on je došao, bilo je jedno 5.000-6.000 ljudi unutra i jedno 10.000 napolju. Korez i Limož su vam kao Čačak i Kraljevo i on je došao prvo tu. Bio sam u prvom redu, prozvao me i dobio sam, kao prvak Evrope, aplauze na otvorenoj sceni. Nisam ni tad ulazio u partiju iako mi je nudio. Mi smo se našli, pročitao je u jednom intervjuu koji sam dao da volim glavu u škembetu i rekao je da je Korez, odakle je on, čuven baš po tom jelu. Imao sam neke ponude iz Španije kada mi je rekao: „Monsieur Maljković, nemojte da idete, ostanite ovde, idete kod mene i svakog meseca pravim glavu u škembetu za vas.“ Posle sam bio kod njega u više navrata. Upoznali smo se kad je bio gradonačelnik Pariza, to je najlepša kancelarija u kojoj sam bio. Luj XIV, Luj XV... Prvo što sam ga pitao, zašto tako mala kancelarija, a kancelarija je, bože pomozi, ima 1.000 kvadrata! Sećam se da me, iako to njegovo obezbeđenje nije dalo, ispratio do „sitroena“ koji njega vozi. Bio je nacionalni praznik i njegovi šoferi su me odvezli. Imam jako dobre političke uspomene.
Mi smo se polako vozili kroz grad u 12 najboljih oldtajmera koje Limož ima. Nikad me više ljudi, pogotovo žena, nije poljubilo. Kakvo je to vaspitanje, dođu i pitaju: „Treneru, mogu li da vas poljubim?“ Zašto da ne? Tako da sam izljubio pola Limoža, a tamo je bilo baš lepih žena... Upoznao sam takođe i predsednike i kraljeve Španije, Huana Karlosa i njegova sina Felipea. Bio sam i sa mnogim grčkim predsednicima i, naravno, skoro svim rukovodećim kadrovima u bivšoj Jugoslaviji.
Trener mora da bude hrabar
Mislim da veliki trener ne može da ne bude hrabar. Kad sam dobio ponudu Jugoplastike, najbolji prijatelji su mi rekli da ne idem ni slučajno. Ali osećao sam nešto u stomaku. I uvek kad poslušam stomak, dobro mi ide. Valjda zato što sam u njega puno ulagao, ha-ha-ha! Škampe i prstace i glavu u škembetu.
Bio sam najmlađi trener koji je otišao u Ameriku. Bili smo Duda Ivković, Conja Koprivica, Željko Gagić i ja. Eto, nas dvojica smo živi, dvojica dobrih ljudi nisu. Išli smo kao najperspektivniji kadar Srbije.
Sve što se u Splitu dešavalo je bajka, jer ne dolaze uvek veliki rezultati uz veliki rad. Tvoje je da ulažeš, a kad će doći, to gore neko zna. Radio sam sa mladim momcima, Perasović, Kukoč, Rađa, doveo Savića, Naumovskog i druge. Najvažniji igrač je bio Duško Ivanović. Oni su rasli kao igrači, a ja kao trener. Jugoplastika je najbolji tim svih vremena. Kada bismo svi doneli svoje trofeje u halu na Gripama, teren bi bio mali za sve naše pehare. Split je fantastičan grad. Meni je Split najlepši grad na moru. Ima ona stara koja kaže: „Da je Dubrovnik lepši, zvao bi se Split!“ Nisu Dioklecijan i ostali bili ludi.
Split
Ljudi su me u Splitu mnogo voleli, normalno, i ja njih. Tu sam sreo i sve poznate ljude: Đorđa Balaševića, Kemala Montena, sa Oliverom Dragojevićem sam bio svaki dan. Kad završim prepodnevni trening, on ili dođe pred kraj, ili me čeka u kafiću. Upoznao sam Zoricu Kondžu, Doris Dragović, Meri Cetinić. Niko nema glas kao Zorica Kondža, videli smo se kad sam ponovo bio. Ništa se nije promenila. I tu sam upoznao sve velike pevače osim Arsena Dedića, spajali su nas prijatelji, ali s Arsenom se nikako nije poklopilo. Isto kao s Džonom Malkovičem. U Parizu dolazimo u isti restoran kod Miroslava Šiljegovića, našeg Bosanca. Džon zna za mene, ja normalno znam njega. Dogovaramo se da se nađemo i nikako.
Marina
Znao sam da Marina radi nešto tamo u Ušću, klubu koji je vrlo značajan za mene, jer sam tu postao trener. Došao je Duško Bajević i ona kaže: „Ajd’ dođi na utakmicu u Vizuru, dovedi i Duška.“ A njih dvoje se mnogo vole još iz Atine. U četiri ujutro Duško dođe pod prozor i viče: „Marinček, aj’ da igramo basket!“ I ona siđe i igraju u četiri ujutro. Odemo na utakmicu Duško, Vlade Đurović i ja, a ja u nesvest da padnem, oni ulaze u prvu ligu. Poslednju njenu utakmicu sam gledao na Kupu u Subotici. Kad je igrala u Hemofarmu, ja bih na parkingu zapalio cigaru i čekao da mi jave da je sigurno dobila, pa bih onda ušao. Nikad nisam gledao uživo ni reprezentaciju kad vodi. Samo preko televizije. U Tokiju ću gledati. Ne volim da gledam dete kako se pati jer znam kako je to teško.
Luka Pavićević
Od Ušća naovamo, pravim zdrave ljude i zdrave sportiste. Imam tu prednost da biram igrače. Bio je Videka bolji igrač od Kukoča i od Rađe. I sad kad se sretnemo javi se dečko, dobar momak, ali sam procenio da nije taj. To je najvažnije kod trenera, da znaju da izaberu. A u to vreme imao sam tako jaku mrežu skauta, bolju od KGB i Mosada. Eto, ta Zvezda godinama najbolje bira, Partizan u zlatna vremena je retko kod koga pogrešio. Birali su igrače spremne na rad i to je to. Smatram da je trener profesor i da mora da ima profesorsko držanje. Imao sam nekoliko slučajeva, Murića iz Slovenije, sjajan dečko, krv da mu treba idem prvi da mu dam, njega sam malo pljesnuo po glavi. Luku Pavićevića isto, ali sam zaboravio da je operisao glavu. Kad ga udarim, svima suze u očima od bola, saosećaju sa saigračem.
Svugde je pravilo gde god sam radio: ne sme igrač da se udalji 30 kilometara, a da me ne pita. Luki Pavićeviću došao otac, profesor fakulteta: „A, čuš, moramo ić po robu za zimu, neće Božo da se ljuti“. Nagovori ga i u povratku zaspe, izlupaju se. Onaj ožiljak što ima Luka, to je od tog, trista metara je gulio glavu! Luka je bio skalpiran. I, ajd, odem mu u posetu u bolnicu, svi misle da ću da ga mazim. Joj, kad sam ga uhvatio, zvonila je bolnica!
Miljan, Vujadin, Antić i ja
Miljan Miljanić, Vujadin Boškov, Radomir Antić i ja. Četiri srpska trenera na otvaranju kompleksa Real Madrida Valdebebas, najmodernije fudbalske instalacije. Kakav događaj, to je koštalo bože sačuvaj.
Boškov i Miljan, ajde i neke godine... ali Radomir... Taj čovek mi toliko nedostaje. Strašno. Njega je smrt iznenadila, iščupala ga na ružan način u momentu kad je trebalo najlepše da živi. Mi smo u Marbelji bili stan do stana, šetali satima, pa onda kod njega na Zlatiboru. To je smrt koja je najteže pala svima nama u familiji. Prosto nema rezona da jedan takav čovek ode. Brutalno. To samo život može da izrežira.
Španija
Španija je zemlja koju najviše volim i malo Španaca je poznaje kao ja. Dešavalo se sa Jugoplastikom odem u Španiju i ja govorim šoferu gde treba da vozi. Svi gledaju, misle da se zezam. Znam da će sutra biti još neko, ali zasad sam jedini u istoriji koji je trenirao Barselonu i Real. Veliki rivalitet, zamisli kad je Madrid progutao to što sam vodio Barselonu! Tu sam se sprijateljio sa Florentinom Perezom, sjajan lik. Drugi genijalac je Čeferin, kom sam bio klijent u jednom sudskom sporu. Do suđenja nije došlo kad su videli da me on zastupa, odustali su. Ako mogu da poručim evropskom fudbalu, ta dva sjajna lika treba da sednu za sto. Ima zrno istine što želi Florentino, ali i u ovom što Aleksandar Čeferin želi. Mogu da budem i medijator bez problema, jer sa obojicom imam korektan odnos. Mislim da je to u interesu fudbala. Ne treba jaki ljudi da budu na suprotnim stranama.
Neostvarene želje
Neostvarene želje? Šta nisam ostvario? Pa, krivo mi je što vreme prolazi, a ja nemam više vremena da se posvetim Andaluziji. Mislim da od Malage, Granade, Sevilje, Kadiza i Marbelje nema lepše. Ta lepota, taj način života... Volim njihovu muziku, njihove igre, „seviljane“ kad žene igraju. Kad sam u Španiji, kao da sam kod kuće. Ali najbolji grad za život je Beograd.
Reprezentacija mi nije neostvarena želja. Eto, i to. Tako je moralo da bude, kad sam mogao, oni nisu hteli, namestili sve da ne budem selektor. Neki ljudi, neki zli ljudi. Posle kad nisam mogao po pravilima ACB, oni me šatro zvali. Znaju oni na koga mislim, a nema ih mnogo, jedan-dvojica. A u tom momentu sam dva puta bio prvak Evrope.
Ako budem mogao da zabeležim svoj život od Otočca preko Kraljeva, Beograda, Splita... U sedam zemalja sam radio. Mnogi me mole da zabeležim, čisto istine radi, ne da bismo dobili neko veliko literarno delo. Eto, to bih hteo da uradim i da živim na relaciji Pariz-Beograd-Madrid, gde imamo stanove. Tako sebe vidim pred kraj.
(Gojko Filipović)