Sve dublja politička izolacija Belorusije olakšava Moskvi da kontroliše Aleksandra Lukašenka ali istovremeno i čini celu stvar supoljom.
Jedino što je javnosti rečeno o nedavnom petosatnom sastanku ruskog predsednika Vladimira Putina i beloruskog lidera Aleksandra Lukašenka je da je Putin pozvao svog gosta na kupanje i da je Lukašenko obećao da će svom domaćinu pokazati neka dokumenta koja je nosio u platnenoj torbi svog dede.
Sve to je bila samo predstava za glasače-penzionere u obe "bratske“ zemlje. Bio je to, piše Moskov tajms, pokušaj da ih impresioniraju dvojicom lidera koji prkose vremenskim uslovima, sa pet sati navodno plodnih razgovora i torbom iz koje je Lukašenko mogao magično da izvadi dokumenta koji otkrivaju "istinsku situaciju“, na isti način na koji Meri Popins iz svoje izvlači lampe i nameštaj.
Drugog dana, Kremlj je prijavio drugu tranšu ruskog zajma Minsku – koja je ranije dogovorena – i pokazao reprizu "bratske ljubavi diktatora“ uz zagrljaj i ručak na Putinovoj jahti, gde im se pridružio i Kolja, Lukešenkov sin. Idilična scena, koja je trebalo da demonstrira podršku Rusije skandal-majstoru Lukašenku, zapravo je bila pokriće za dramatičnu stvarnost, navodi ruski list.
Trenutna priča o rusko-beloruskim odnosima korene vuče još od aneksije Krima i posledične konfrontacije Kremlja sa Zapadom. Nako što je Kremlj pretvorio savezničku Ukrajinu u neprijatelja, bukvalno je primoravši da postane protektortk Zapada, Belorusija je dobila mnogo veći značaj.
Lukašenkova odluka da ne prizna Krim kao rusku teritoriju bila je više simbolički čin. Time je držao vrata otvorena ka Zapadu, i osigurao sebi mesto u međunarodnoj većini.
Takođe je ojačana Lukašenkova uloga posrednika u pregovorima Rusije i Ukrajine u procesu iz Minska. U takvoj situaciji bila je naglašena ranjivost i izolacija Moskva u njenom sukobu sa Zapadom.
Pod takvim okolnostima, Kremlj je smatrao da je Lukašenkova okrenutost Zapadu potpuno neprihvaljiva. Stoga je, piše Moskov tajms, od samog početka aktuelnog Putinovog mandata Kremlj pokrenuo operaciju pouzdanijeg i neprovratnog vezivanja Belorusije za sebe. Odmah je imenovao bezbednjaka i Putinovog saradnika Mihajla Babiča za ambasadora u Belorusiji.
Većina analitičara smatra da je dugoročni cilj Kremlja ujedinjenje Rusije i Belorusije. Međutim, trenutno važniji i više strateški zadatak je ostalo odlučno "vezivanje ruku“ beloruskom lideru i njegovo odvajanje od Zapada, bar nekoliko godina. Tim pre što je Lukašenko svojim ponašanjem primorao Kremlj da napusti planove od postavljanja Putina na čelo Državne unije dve zemlje.
Kremlj je, piše list, radio na podrivanju Lukašenkovog reizbora 2020. godine, a Lukašenko je na svojim izbornim skupovima te napore predstavio kao "pretnju Kremlja beloruskom suverenitetu“.
Nekoliko godina ranije, Lukašenko je pitanje "nacionalnog suvereninteta“ koristio kao domaći politički kapital, kao što je to radio i sa obećanjem "ujedinjenja sa Rusijom". Međutim, čini se da ni on ni Kremlj nisu shvatili koliko je njegov "kredit“ devalviran kod beloruskog naroda ili koliko je poraslo protestno raspoloženje u Belorusiji, piše list.
U širem smislu, podcenili su promenu u stavovima biračkog tela gde su mladi Belorusi više bili zainteresovani da zemlja bude provincija istočne Evrope, poput Litvanije, neko ispostava velike ruske sile.
Sada više nije ostao ni trag o snu o oživljavanju sovjetskog bratstva – obećanju koje je Lukašenko nekada dao, a koje je Putin mislio da okrene u svoju korist. Kao rezultat, Lukašenko je nakon izbora imao političku krizu u zemlji.
U očima Moskve, to mu je oduzelo politički kapital koji mu je bio potreban da bi u budućnosti mogao pouzdano da konroliše Belorusiju, manevrišući između ograničene represije i popularnosti "hegemonije".
Kremlj svejedno sada očekuje od njega da slomi belorusku opoziciju, čime će biti osiguran njihov plan de fakto preuzimanja Belorusije. Ovaj plan na neodređeno odlaže simbolično političko ujedinjenje dve zemlje - čemu se Belorusi opiru, u korist ulivanja ruskog kapitala i politike u Belorusiju, odnosno stvaranja ruskog sistema unutar sistema.
Prinutno sletanje aviona Rajanera je označilo novi zaokret u ovom zapletu. Ko je to planirao i zašto?
Prva posledica operacija bila je propast avioprevoznika Belavije, verovatno najuspešnijeg ekonomskog projekta u zemlji u poslednjoj deceniji.
Belavija je unapredila imidž Belorusije predstavivši je kao potencijalno tranzitno čvorište i bila je svojevrsni prvi pozitivan korak u Evropu i evropsko tržište. Zašto potpisati smrtnu kaznu na poslu? Da bi gledali kako čuvari tuku 26-godišnjeg momka u njegovoj ćeliji preko video linka?
Štaviše, ministri spoljnih poslova EU još nisu najavili konačan paket sankcija protiv Minska ali su ukazali na mogućnost sankcija protiv beloruske ekonomije.
Hapšenje Romana Protaševiča zaista je simboličan čin, koji je naterao Evropu da odgovori na kršenje ljudskih prava Lukašenkovog režima i njegove metode obračuna sa opozicijom, navodi ruski list.
SAD su ponovo uvele sankcije protiv izvoznog sektora zemlje, ali Berorusija ne izvozi ništa u SAD. Izvoz koji Belorusija ima upućen je u Evropu i te pošljke su 2019. godine iznosile 8,5 milijardi dolara, od čega je većina bila u naftnim prozivodima i petrohemikalijama. A ako bi Evropa u jednom trenutku odlučila da iskopira američke sankcije, gubitak značajnog dela tih prihoda bio bi snažan udarac za belorusku ekonomiju i na Lukašenkov položaj kod kuće.
Na prvi pogled takav scenario čini Belorusiju još zavisnijom od Kremlja, gurajući je dalje u neprijateljske savezničke ruke. Međutim, druga strana medalje je da Moskva verovatno nema želju da Belorusiji nadoknati gubitke na evropskim tržištima, tj. Kremlj neće ići toliko daleko.
Ako su troškovi prinudne integracije bili kontraargument pre trenutnih problema, sada Belorusija - koja bi prema nemačkom ministru spoljnih poslova Haiko Masu mogla da postane predmet "spirale sankcija“ – počinje da liči na kamen oko vrata Moskve. I to u trenutku kada Rusija sama pokušava da mobiliše resurse da preživi sopstvenu međunarodnu izolaciju i nepovoljne tržišne uslove, piše ruski politički naučnik Kiril Rogov za Moskov tajms.
Drugim rečima, sve dublja politička izolacija Belorusije, olakšava Moskvi prisiljavanje Lukašenka na poslušnost. I ovo se čini kao vrlo ozbiljan argument u korist Kremlja koji je jednostavno zamrzao odnose sa Minskom, vrativši ih u njihov tradiconalno amorfni i kontradiktorni status kvo i odlažući potragu za rešenjem za neki drugi dan.
Štaviše, biće potrebno nekoliko godina da se trenutni Lukašenkov oblak toksičnosti rasprši dovoljno da bi ponovo koketirao sa Evropom.
Ali ono što je zaista neverovatno jeste kako Lukašeno – žestoki neprijatelj demokratije i zapadnih vrednosti i pionir "slovenske diktature“, neko ko je prirodni saveznik Kremlja i potpuno zavisi od istog, uspeva da da ostane kost koja je čvrsto zaglavljena u grlu Moskve, ne krećući se ni napred ni nazad.
Kurir.rs/K.P.