Vitalij Glebovič jedan je od šestorice boraca sa Košara čije telo nikada nije pronađeno
"Groba nema. Teško je kad nemaš nekome svom gde sveću upaliti, isplakati se, sa njim nad grobnicom popričati. Mi čak ne znamo ni gde, ni kad, ni kako je stradao, niti imamo neki zvaničan dokument o njegovoj pogibiji".
Ovako svoju ispovest eskluzivno za Kurir počinje Elena Bulah, sestra Vitalija Gleboviča, dobrovoljca iz Rusije koji je 1999. godine stradao na Košarama, a čije telo nikada nije pronađeno.
On je jedan od šestorice heroja čije su kosti ostale na obroncima Prokletija. O porivima i karakteru brata Elena je smogla snage da govori za naš list, iako je svaki put kada govori o tome "kao da kopa po staroj rani".
- Nismo znali da će Vitalij da ratuje u Srbiji. On je od tada služio našem Ministarstvu za vanredne situacije i kada je rekao da ide na službeni put. Srbija nam ni na pamet nije pala. Poslednji put smo ga videli u martu 1999. godine. Rekao je da mu predstoji službeni put i zaćutao. To je bilo sve što je rekao - rekla je Elena i dodala da je za stradanje saznala putem medija. Sve vreme, kako kaže, dok je njen brat bio u Srbiji o njemu nisu imali nikakve informacije.
- Za pogibiju smo saznali iz videa koji se prikazivao na albanskoj televiziji. Tada smo čuli da je ubijen ruski vojnik koji je ratovao za Srbiju - kaže Bulah i dodaje da je njen brat nije branio Srbiju kao ruski vojnik niti plaćenik, već kao deo vojske Jugoslavije. Za porodicu je nepoznanica i danas zbog čega je otišao. Ipak, Elena motive svog brata naslućuje.
- Ne mogu da znam zbog čega je tačno odlučio da ode u Srbiju, ali mogu da pretpostavim znajući njegov karakter. Bio je takav da je imao veoma izražen osećaj za pravdu i imao je poriv da zaštiti slabe i nezaštićene. Kada se pojavila prva informacija o NATO bombardovanju SR Jugoslavije, mislim da mu se javio nagon da brani bratski srpski narod i da zaštiti one ugrožene. Sigurna sam da mu je to bio cilj - ispričala je ona.
- Kažu da vreme leči. Vreme ne leči ništa. Ono samo na nek način pomaže da taj bol otupi, ali svako podsećanje je kopanje po starim ranama. Mnogo bi nam lakše bilo da možemo da mu odemo na grob, ali ga nema. Mi ni dokument o njegovom stradanju nemamo. Volela bih da ozakonimo tu činjenicu da je on poginuo u Jugoslaviji i na Košarama - rekla je ona i za kraj dodala da i dalje nije sigurna gde će Vitalij biti sahranjen, kada mu se kosti nađu, da li u Srbiji ili u Rusiji.
- Nismo još doneli odluku gde bismo sahranili njegove ostatke. Zanimalo bi nas kako bi on bio sahranjen u Srbiji i u zavisnosti od toga bismo odlučili da li bismo ga vraćali nazad kući ili sahranili u Srbiji.
Kurir.rs / Suzana Trajković