Aleksandra Ljajić, mlada i lepa devojka, pre devet godina, kao đak sedmog razreda dobila je strašnu dijagnozu.
Imala je leukemiju, ali je odlučila da joj se suprotstavi. Danas je tu za one koji prolaze kroz ono što je sama prošla. U ispovesti za Kurir, dodatak Zdravlje, ispričala je sve o procesu dolaska do dijagnoze, samog lečenja, trenutaka koje je kao devojčica prošla gubeći kosu, ali i to gde je ona danas sa 22 godine.
- Imam 14 godina. Petak je, 20 april. Godina, 2012. Tati je još malo rođendan, a ja jedva čekam ekskurziju. Budim se sa blagom temperaturom i bolom u leđima. Mama me ostavlja kod kuće, ne idem u pkolu, već u dom zdravlja. Prehlada. Antibiotici. Mama ipak ima neki osećaj da nešto ozbiljno nije u redu. Osećaj je, posle se ispostavlja, ne vara. Hvala joj na tome.
- Sutradan idem u Institut za majku i dete da me tamo detaljno pregledaju. Tamo sam otišla sa bakom i tetkom, izvadili su mi krv, dala sam urinokulturu i pogledao me je pedijatar. Zaključak je bio - nije ti ništa. Svi rezultati su bili u redu. Čak mi je rečeno da sam folirant i da idem kući. Temperatura ne spada. Bol se prebacuje na desnu plećku. Bolovi - nepodnošljivi. Nisam spavala cele noći. Vrištala sam do jutra. Mogla sam da spavam samo ako mi mama jako stegne taj deo. Molila me je da izdržim do jutra da odemo u Tiršovu. Tamo opet uradili analize. Sve perfektno. Ipak, misle da to može biti slepo crevo, jer sam već jedan napad imala šest meseci pre. Ipak, nedelja, a lekara nema... Mama me je vodi u Urgentni centar. Rade mi ultrazvukove, sve moguće. Zaključak - sve je ok. Ipak, ja sam još uvek loše. Izmučena sam od bolova. Mama me je vratila u Tiršovu.
- Lekaru kaže "ne izlazim dok ne saznate šta joj je". Rade mi biohemiju. Rezultat je pokazao visok CRP koji je ukazivao na infekciju. Već su posumnjali na malignitet, ali nama o tome još ni reč nisu rekli. Prenoćila sam na gastroenerologiji, ponovo sve rađeno iznova. Popodne dolaze i kažu mi da moraju da me vode u zgradu prekoputa - na hematologiju. Mami je to već bilo čudno. Sedmi razred sam, i nisam ni znala šta je to. Ubacili su me u salu, samu. Držalo je mene, dete od tada 45 kilograma, nekoliko sestara. Izvadio je ogromnu iglu i rekao "ne pomeraj se, ako se pomeriš ovo će trajati mnogo duže, a boli malo".
- Ne znam da li više boli ubod ili izvlačenje te koštane srži. Vrištala sam tako da se orila bolnica. Mama je lupala na vrata pokušavajući da uđe. Nije znala šta mi rade. Vraćaju me na odeljenje, a sutradan je sestra došla po mene i rekla da me vode u istu tu zgradu prekoputa. Ništa ne slutim. Niko ništa ne govori. U sali za prijem sam. Tu je devojčica koja je primala trombocite. Ništa ne slutim jer ona imala kosu do dupeta. Viđala sam ćelavu decu u hodniku. Mama se teši da nije ono najgore. Smeštaju nas, i ostavljaju tu.
- Tati je sutradan rođendan. Zovem ga ponoć da mu čestitam rođendan i da mu kažem da se brzo vraćam kući da slavimo. Malo sam ga slagala. Sutradan - opet analize. Te neke analize bile su likvor iz kičme. Odbijam. Mama je htela čak i da me odvede kući na sopstvenu odgovornost jer nam niko ništa ne govori. Tada nam je saopšteno na šta sumnjaju i da moraju da odrade analize. Došla je smirena i rekla da moram da izvadim likvor. Nije toliko bolelo. Zaspala sam. Čula sa doktora koji pita da li imam tatu i dali može da dođe. To mi već nije zvučalo dobro. Budim se, a mama i tata na razgovoru. Ustajem. Mama dolazi. Vidim da je plakala. Krenula je izokola. "Mama, reci šta mi je", izričita sam. Imaš leukemiju. Šok. Pred očima ruši se ceo svet. Ipak, nisam tužna. Nisam ni uplašena. Ne još, jer mozak ne kapira. Pitam "kada ću da umrem", na šta se ona pogubila. Ponavljala je "nećeš, nećeš". Uporno sam vikala da hoću, jer je to bilo jedino što sam znala o leukemiji. Rekli su mi da neću moći u školu, da ću osam meseci ako sve bude po planu primati hemioterapiju. Hiljadu informacija u tri minuta.
- Opet pitam "kad umirem". Kaže "rekla za nekih 70,80 godina po onome što sam videla. A od leukemije - od nje nećeš da umreš". I bila je u pravu. Tada je počelo lečenje, 24. aprila, na tatin rođendan. On je to teško podneo kad su mu saopštili. Doktorima je rekao "baš vam hvala, meni je danas rođendan".
Na vreme je otkrivena, početna faza razvoja, ključno za izlečenje. Da mama nije bila uporna kroz krvnu sliku bi mi se odrazilo kroz 4,5 godina. Bilo bi kasno.
Doktorka mi je potom kaže da će mi možda opasti kosa. Bila je duga i ravna. Vodila sam se politikom da meni eto neće. Ali jeste.
- Kad mi je kosa skroz opala, kupila sam periku, iako me nije bilo blam što sam ćelava. Stavila sam je samo jednom, i to na primanju hemioterapije. Okrivila sam periku za to, i samo sam je zafrljačila.
Pročulo se, i kreće telefon da zvoni. Drugari zovu. Plaču. Tešim ja njih, a ja bolesna. Brzo sam to prestala.
Kad sam došla sebi nije postojala opcija da neću uspeti. Bilo je samo - "To je to, ja ću da se izlečim. Izdržaću. Koristila sam se crnim humorom, osećala se kao da sam jača od tog raka i nadmoćna nad njim, i mogu da se šalim na njegov i svoj račun. Imala sam glupe, samo meni smešne fore. Okruživala sam se ljudima koji će to da prihvate, i nisam htela da me iko gleda sa sažaljenjem. Svi koji su me gledali u stilu "jao jadna" sam isključila iz života.
Nabolja drugarica je sa mnom bila svaki dan po ceo dan. Bila je tu kad nisam mogla ni da ustanem. Držala mi glavu dok povraćam. Kad nisam mogla da jedem od afti - ona me terala da jedem. Svi su me gledali čudno kad smo same šetale sa maskama.
Nisam pala u depresiju. Sećam se, soba mi je bila kao bolnica, i imala sam samo jednu plišanu igračku koju sam nosila sa sobom u bolnicu. Iako je delovalo da je neko bacio bombu na naš život, držali smo se jače nego ikada. I drugari su bili tu uz mene. I kad sam sa kosom koja tek raste došla u školu, nije mi delovalo da me neko čudno gleda. Prihvaćena sam. Tada sam shvatila koliko sam bogata. Tata je dao otkaz i radio povremene poslove da bi me vozio na terapije. Mama je bila na bolovanju da bi me negovala. Razredna je organizovala skupljanje novca da nam se pomogne, a drugarica je sa folklorom i KUD-om pravili koncert i priredbu, a ulaznice su bile donacija za mene. Nikad neću moći da im se zahvalim.
Nikada neću zaboraviti ni dečaka koji je umro na terapijama. Nikada neću zaboraviti te dane. Tu decu. Mališane, mlađe od mene.
Aleksandra Ljajić je 19. decembra primila poslednju hemioterapiju, i posle samo pila citrostatike. Vratila se u drugo polugodište da završi osmi razred.
Kasnije je stupila u kontakt sa NURDOR-om i otišla u jedan od njihovih kampova. Želja joj je bila da bude sa onima koji su prošli isto to, i upravo je tamo našla - razumevanje. Danas je tamo volonter, psihološki pomaže jer su, kako kaže, tamo svi jednaki.
Rak ne bira ni pol, ni zvanje, ni godine - tamo su svi u istom košu. Mlada Aleksandra mišljenja je da o tome javno treba da se priča, i da je dobro ljudi znaju da je rak izlečiv u velikom procentu kod dece, ali i to da nikada nisu sami.
(Kurir.rs/Zdravlje/Suzana Trajković)
Bonus video: