Za većinu nas, pandemija je značila nametnutu izolaciju. Za druge, to je bila šansa da istraže tu samoću. A koje je bolje mesto za to od arktičkog kruga.
Valentina Mioco je otišla čak korak dalje, preselila se na daleki sever Norveške, unutar arktičkog kruga i to ne samo usred pandemije nego i u jeku 24-časovnih polarnih noći. Bilo je to vatreno krštenje koje joj nije smetalo.
"Decembar i januar su dva meseca potpune tame", rekla je ona.
Mioci, koja potiče iz italijanske regije Emilija Romanja, pandemija je potpuno promenila život. Kao vodič, vodila je Italijane na putovanjima po inostranstvu, vodila blog o održivom putovanju u Italiji, Viaggiare Libera. "Sve je bilo koncentrisano na turizam. Živela sam na putu - pola godine sam bila van kuće", ispričala je ona za CNN.
A onda je došla pandemija i, kao i mnogim drugim u turističkoj industriji, Valentinin život je iznenada stao.
Pošto više nije mogla da vodi ture, nastavila je da vodi blog. Ali, onda je Italija ušla u jedan od najstrožijih karantina na svetu i kada je došlo leto 2020. a pandemija korone bila pod kontrolom. Mioco je osetila kako je svrbe tabani od želje za putovanjem.
Kada su je u septembru preko Instagrama pozvali da ode na arktički krug i tamo vodio gostionicu, nije se ni na trenutak pokolebala.
"Da li sam bila uplađena? Ne. Gledala sam na to kao na divnu priliku da posetim mesta koja inače ne bih izabrala", rekla je ona. "Kako više nisam mogla da se bavim svojim poslom, to je bila prilika da odputujem i živim neku drugu realnost - dosta statičniju ali u delu sveta koji nisam poznavala i koji me je fascinirao".
Led svuda
U roku od dva dana, prihvatila je ponudu i mesec dana kasnije stigla je u Kongsfjord, nekih 3900 kilometara severno od Modene gde je živela. Razlika u dva mesta nije mogla da bude veća. Modena je grad os 185.000 stanovnika, poznat po hrani i 12-vekovnoj katedrali. Kongsfjord ima 28 stanovnika i nijednu srednjevekovnu građevinu.
"Najbliža samoposluga je udaljena 40 kilometara, najbliža bolnica 320 kilometara a aerodrom, lokalni i vrlo mali, je udaljen 30ak kilometara. Zimi ovde vetar duva brzinom od 120 kilometara na čas i svuda je led, pa je kretanje otežano", ispričala je Valentina.
Stanovnici svakih nedelju-dve odlaze u kupovinu, pod uslovom da su putevi prohodni. Put do aerodroma i samoposluge u Berlevagu je vijugav i okružen liticama. Kada je vreme loše, njime se ne može ići.
Mračne polarne noći
"Nisam imala nikakva očekivanja - namerno ih nisam imala jer sam bila znatiželjna da vidim šta ču otkriti", rekla je ona. Mioco kaže da je ipak znala šta je očekuje: "Znala sam da odlazim na veoma, veoma izolovano mesto - upozorili su me na to. Znala sam da su uslovi ekstremni i znala sam da idem u arktičku tundru, ali nikada nisam bila u Norveškoj. Ubrzo po mom dolasku, počele su polarne noći".
Raspoloženoj za sve, Valentini nije smetala 24-časovna noć. "Bilo je to neverovatno iskustvo, živeti dva meseca u potpunom mraku. Nije bilo uznemirujuće. Štaviše, mnogo je teže živeti sa svetlošću".
Od sredine maja do sredine jula, Kongsfojrd je okupan ponoćnim suncem.
"Nema sumraka dva meseca i telo ne može da prihvati da mu je vreme za odlazak u krevet a sunce i dalje sija, zbog toga je spavanje bilo teško", ispričala je ona.
"Ali osim toga, ništa mi nije smetalo. Život je tamo lep", rekla je Mioco i dodala da ju je ekstremno vreme naučilo važnu lekciju.
"Kada sam obilazila tople zemlje, energiju sam crpela od okoline, od drugih, od klime, atmosfere. Družite se sa drugim ljudima a tu je i sunce. Kada ste na nekom ovakvom mestu, potpuno izolovani, naučite da energiju nalazite u sebi. A to je neverovatno otkriće - naročito kad nema svetlosti dva meseca i morate da se probudite".
Multikulturni Kongsfjord
I, kakvi ljudi žive u tako ekstremnim uslovima?
Mioco kaže da je populacija Kongsfjorda "multikulturalna" i da 28 stanovnika čine Nemci, Letonci, Italijani i Tajlandžani koji svi žive zajedno sa lokalcima i komuniciraju na engleskom. "Svi su bili tako fini prema meni i lepo su me dočekali", rekla je ona.
Najviše se zbližila sa Italijankom koja je radila u pansionu, Eugenijom i kaže da, uprkos kospomolitkoj populaciji grada, neke stvari ostaju iste. "Možda je to stereotip da su Italijani mnogo glasni i mnogo gestikuliraju dok govore, dok drugi to ne rade. Ja sam, pak, definitivno primetila razliku u načinu komunikacije", rekla je Valentina.
Mesto kakvog nema nigde drugde
Ovo nije prvi put da je Mioco boravila u drugim zemljama. Tri godine je živela u Londonu, a poslednjih godina je bila koncentrisana na toplije predele poput Indije, Indonezije, Senegala i Jugoistočne Azije gde je provodila po nekoliko meseci. Zbog toga je njena odluka da se preseli na Arktik još čudnija.
Ali, kaže ona, nemoguće je porediti Arktik sa drugim krajevima sveta jer jednostavno takvog mesta nema nigde drugde. Zapravo, kaže ona, severna Norveška se mnogo razlikuje od juga zemlje.
"Klima, svetlost, mrak - sve je drugačije. Ovo ovde je tundra. Drveće ne raste, pejzaž je stvarno divlji. Imamo crvene i arktičke lisice i irvase. Tu su i delfini, kitovi, orke i mnogo ptica - ovaj kraj je poznat po tome. A tu su i foke koje su preslatke. Ja nisam živela u Norveškoj, ja sam živela u arktičkoj tundri", rekla je ona.
A u tundri nije bilo korone. U Kongsfojrdu do danas nije prijavljen nijedan slučaj korone. Dok su gradovi po Norveškoj bili zatvarani, ekstremna izolovanost ovog sela značila je da život teče kao i obično. "Nismo nosili masku sedam meseci", rekla je Mioco.
Otvaranje
Ponovno otvaranje turističke industrije brine Mioco.
"Pre pandemije, turizam je bio povezan sa nekom vrstom egzibicionizma i prisustva na društvenim mrežama. Morali ste da pokažete gde ste bili, da napavite selfi sa tigrom ili starosedeocem. Putovanje je gubilo svoj smisao kao instrument ličnog razvoja ili otkrivanja. A društveno distanciranje je strah - ne samo da ćete se zaraziti, već i da ćete nekoga zuaraziti. I to će definitivno uticati na interakcije među ljudima. Stvari poput zagrljaja, koje su bile normalne, sada više neće biti toliko česte i moraćemo da isprobamo nove načine komunikacije i upoznavanja kultura", rekla je ona.
"Ovo je definitivno promenilo naš način putovanja, ali videćemo tačno kako", dodala je ona.
Kao bloger koji je pisao o održivim putovanjima, Mioco zagovara "spori" turizam od 2007. i nada se da će druga strana pandemije biti da ćemo odlaziti na duža i sporija putovanja, kao i da će boravak u prirodi biti popularniji.
"Moramo da budemo svesni koliko je priroda moćna, jer smo to i videli tokom pandemije. I moramo da shvatimo da smo i mi integralni deo prirode. Moramo da budemo u kontaktu sa njom, da je poštujemo i čuvamo", rekla je ona.
Arktički život zauvek?
Valentinin angažman u gostionici završen je pre dva meseca, ali je ona ostala u Kongsfjordu gde je iznajmljivala kuću. "Prelepo je ovde", kaže, ali je sada vreme da se krene dalje, bar privremeno.
Mioco je kupila automobil sa Eugenijom i njih dve planiraju put na sever, do ultra udaljenog arhipelaga Svalbard, najsevernije naseljene tačke na planeti, svega nekoliko stotina kilometara ispod Severnog pola gde ljudi ulice dele sa polarnim medvedima. Posle jednomesečnog obilaska, krenuće na jug, do Lofoten ostrva gde će raditi u drugoj gostionici.
A posle toga? "Povezala sam se sa stanovnicima Kongsfjorda - postali smo porodica i povezani smo i zbog toga ću im se definitivno ponovo vratiti", rekla je ona.
Pošto veruje da će se turistički sektor polako oporavljati, razmatra povratak u Italiju ali je i dalje prilično rastrzana. "Stvarno ne znam - svašta može da se dogodi. Zato sam i izabrala ovu karijeru - da radim putujući. I uvek ostavljam otvorena vrata onome što život može da mi ponudi".
Kurir.rs/K.P.