Šef vlade Severne Makedonije ima biografiju kakvu većina političara - ne samo s Balkana - može samo da sanja. U ispovesti za Kurir objašnjava kako je prešao put od prodavca lubenica do najvažnije pozicije u državi, kakav odnos danas ima s roditeljima, kako je zaradio prvi milion i zašto ponekad voli da od svih pobegne motorom
Moje ime je vezano za Srbiju, moja mladost vezana je za Srbiju, sve što smo radili, sav naš porodični kapital povezan je sa Srbijom. Prvu devojku sam imao u Gornjem Milanovcu. Prelepu Jelenu. Upoznao sam je jednog leta dok sam prodavao lubenice, paprike, paradajz i krastavac na pijaci u tom mestu. Prvi ekstraprofit zaradio sam prodajući prašak za veš iz Srbije, a prve milione kad sam u Srbiji prodao suvu papriku.
Rođen sam u Strumici 8. oktobra 1974, od oca Panča i majke Trajanke. Ime sam dobio po jednom Zoranu iz Gornjeg Milanovca. Bio je toliko dobar drug mog strica Duška da su mi ime dali po njemu.
Gornji Milanovac i lubenice
Do moje četvrte godine živeli smo u selu Murtino, gde su mi rođeni i otac i majka, a potom smo se preselili u Strumicu. Majka je bila nastavnica biologije i hemije, a otac magacioner, otkupljivao je poljoprivredne proizvode u ZIK "Strumica". Svi smo, i roditelji i moj mlađi brat Vice i ja, puno radili poljoprivredu.
Strumica je najpoznatiji, najveći proizvođač paradajza, paprike, krastavca, lubenice, kupusa... Svako strumičko selo imalo je po jedan grad u Srbiji gde su ljudi tradicionalno prodavali te proizvode. Murtino je bilo dominantno u Gornjem Milanovcu. Jesam jednog leta bio i na Kaleniću u Beogradu, ali tradicija je tradicija, vratio sam se u Gornji Milanovac. Nekih pet-šest leta sam s dedom i stričevima, a neki put i sam, odlazio na taj pijac. Lepe smo pare tu zarađivali. Od tri meseca rada na pijaci u Gornjem Milanovcu - juna, jula i avgusta - podigli smo četvorospratnu kuću. Tada su vredeli i novac i rad. Sve naše bogatstvo krenulo je od poljoprivrede.
U to vreme do Gornjeg Milanovca putovalo se i više od deset sati. U kamionu, pod ceradom, roba i ti. Al' problem su bili kamioni s lubenicama. Na lubenicama ne možeš ni sedeti ni ležati. Kad su bili krastavac ili paradajz, bilo je okej jer između gajbica možeš da staviš nešto da sediš i da spavaš. I onda ne krećeš u kamionu s lubenicama, nego čekaš da utovare krastavac, paradajz, pa se kačiš da ideš. To se nikako ne može zaboraviti.
Prva ljubav
Pijaca je radila do četiri-pet. I već od pet-šest mi mladi smo išli u kafić, kafanu. Tu sam upoznao Jelenu, moju prvu ljubav. Isto smo godište. Dolazila je posle i kod nas na pijac. Trajalo je to bar dve i po godine. Svako leto sam bio u Gornjem Milanovcu, a između leta veze je teško bilo uspostaviti te 1989-90. Ona je imala fiksni telefon, ali tamo gde sam ja živeo telefona nije bilo. Srećom, imale su telefonske govornice. Jednom je i došla u Strumicu. I moji i njeni roditelji shvatali su to kao dečju ljubav, više kao da smo neki drugari. I onda je daljina učinila svoje. Već 1993. upisao sam fakultet u Skoplju i okrenuo sa studentskim obavezama. Znam da sada živi i radi u Beogradu, da ima svoju porodicu, decu. Slučajno sam to čuo pre pet-šest godina. Ali to je bila prva ljubav, ne zaboravlja se.
Škola i takmičenja
Osnovnu školu i gimnaziju završio sam u Strumici, a u Skoplju Ekonomski fakultet "Ćirilo i Metodije". Bio sam izvrstan đak, dominantan u matematici i fizici, a išle su mi i biologija, hemija, geografija. Iz matematike sam bio i na državnim takmičenjima u Beogradu i Osijeku. Trebalo je da studiram matematiku ili informatiku, ali naše firme su se razvijale i niko me nije pitao šta želim. Stric i otac su mi rekli ekonomija jer neko mora da vodi biznis. Brzo sam završio fakultet jer je postojalo pozitivno takmičenje među nama drugovima ko će pre. Ali i zbog porodičnog biznisa, moralo je da se radi. Tako da sam 1993. upisao, a 1997. završio ekonomiju.
Prvi deo mladosti
Prvi period mladosti proveo sam u Srbiji. Tokom sankcija devedesetih Srbija je morala nekako da održava fabrike, da rade. Uspeli smo da se probijemo kod međunarodnih institucija i dobijemo dozvolu da isporučujemo sirovine za Staklaru u Paraćinu, čiji smo zastupnici i dan-danas za Severnu Makedoniju, samo što to sada radi moj bratanac. Bio sam tada komercijalni direktor porodične kompanije. Sve to je nezaboravno, organizacija je bila vrlo specifična. Moji prvi zarađeni ekstranovci su od prodaje "Meriminog" praška za veš u Makedoniji, takođe devedesetih. Stric me je vezao za ekstraprofit, za prodaju. Zna se koja je cena, a ako prodaš dobru količinu - imaš ekstraprofit. Za mlade ljude to puno znači.
Velika zarada
Prva velika zarada - 2,4 miliona maraka, od paprike je, koju smo sušili u Strumici, a davali za Horgoš za proizvodnju aleve paprike. Te 2001. u Subotici smo pregovarali o ceni, kvalitetu, standardima. Pao je dogovor, profit je bio 2,4 miliona maraka. I tim kapitalom smo kupili ciglanu.
I kad pitate moju porodicu odakle je stvoren kapital - stvoren je s pijace u Gornjem Milanovcu i iz srpskih fabrika. I to moj sin i moja ćerka znaju, a kamoli stariji članovi porodice. I sad nek mi neki srpski političar kaže da Zaev ima rezerve prema Srbiji.
Supruga Zorica
Sa Zoricom sam bio u vezi od srednje škole, a postalo je ozbiljno na fakultetu. I ona je studirala ekonomiju. Bili smo bar pet godina u vezi, moji drugovi su već počeli da se žene, a onda je devojka mog brata, koji je godinu dana mlađi od mene, ostala u drugom stanju. Otac me je tada pozvao: "A kad ti planiraš venčanje?! Ne može to tako." Bilo mi je već i vreme, 26 godina. Zajedno smo brat i ja napravili veridbu. On se prvi oženio, a posle nekoliko meseci i ja - 30. septembra 2000. Inače, baš 30. septembra bio je i referendum za promenu imena države, pa sad ne zaboravljam kad mi je godišnjica braka. Zorica kod nas u firmi radi na proračunima.
Ipak, svom sinu preporučujem da sa ženidbom sačeka bar do 30, da se iživi, proživi mladost. Kad uđeš u brak, nema nazad - gotovo. Nije meni posle venčanja uskraćeno ni druženje s drugarima, ni kafane, ali obaveze dolaze.
Ćerka Aleksandra
Ćerku Aleksandru dobio sam u aprilu 2001. Kad se rodila, 16 puta su mi u kafani svirali pesmu "Ikona si moja", a kad su odbili i 17. put, razbio sam flaše. Evo, na ruci nosim uspomenu na to, bio sam u bolnici, ušivali su me. Ona sada studira medicinu u Sofiji. Nisam to želeo jer će celi vek biti učenik - šest godina studiranje, pa praksa, pa specijalizacija, pa ne znam šta ne sve posle. A to nije ni dobro za žensko jer treba da bude i majka. Kod nas porodicu vodi majka, više brine o deci nego otac. Ali ona to želi. Nije htela da studira u Skoplju, rekla je: "Ovde ću biti ćerka premijera, a želim da budem samo student."
Sin Duško
Sina sam dobio 2003, rodio se nekoliko meseci posle smrti mog strica Duška, koji mi je bio drugi otac. Zato sam sinu dao ime Duško. Radost je bila velika i kad sam dobio sina, ali nadam se da će me ćerka više gledati kad ostarim. To je naša pravoslavna tradicija. Sin završava treći razred gimnazije. Ekonomski smer, naravno. Jasno, uvodim ga u naš biznis. A i želi da bude biznismen, neće u politiku. I drago mi je zbog toga, jer previše je jedan političar u porodici.
Ja političar
Zašto sam otišao u politiku? Bila je to 1995-96. godina. Stric je reko da neko mora iz biznis sektora da uđe u politiku jer političari rade samo s profesorima i ne znaju šta je realnost. Da neko mora da uči političare da dizajniraju drugačiji ambijent, da se stvore fer mogućnosti za sve. Poslanik sam postao 2003, a gradonačelnik Strumice 2005, što sam bio 12 godina. Na funkciji premijera sam od 2017. A ko me kontroliše?! Pa mislim da me samo Zorica kontroliše. Jer, znate kako kažu - i nad šefom ima šef.
Ajvar, krastavci, salata
Koliko sam bogatiji danas nego što sam bio kada sam ušao u politiku, to već i nije važno zato što je bogatstvo u kompaniji. Kad imate profit - investirate. Najpoznatija firma nam je "Trgoprodukt", naša matična, koja je uzdana u sve druge. Sada je dominantno proizvođač nadaleko poznatog "mama's" ajvara, ali i krastavca, salata... Proizvodi su nam svugde po svetu, i u Japanu, Kanadi, Rusiji, Americi, Evropi. I Kinezi su počeli da koriste naš ajvar kao kečap na picama. Imamo i ciglanu u Strumici, 30 hektara staklenika, tekstilnu fabriku, fabriku za sušenje poljoprivrednih proizvoda. To je pet-šest kompanija sa 1.000 zaposlenih. Podelimo s radnicima sve što možemo jer radnici nose profit kompanije. Oni su duša svake fabrike.
Dakle, biznis mi ne zavisi nikako od politike. Niti domaće, niti međunarodne. To što prodajemo, 99 odsto ide za izvoz. I to je dobro za mene jer ako neki proizvod koriste državne institucije, teško je objasniti kako je kompanija dobila taj posao. Svojevremeno je u vrtiću u Strumici naš "Bioprodukt" na javnom nadmetanju dobio posao za svega 2.000 evra godišnje. I odmah se napravio problem oko toga.
Afera "reket"
I kad me vezuju za afere, pa i onu "reket", samo mogu da kažem da je sve u redu jer to nema veze sa mnom. Rasterećen sam od novca jer ga imam ceo život, bukvalno od kada znam za sebe. I kad sam bio mlad, i kada mi je trebalo novca, imao sam ga. Hvala bogu, moja deca i ja imamo više nego drugi. I daj bože svi da imamo. Tako da nemam nikakve razloge da napravim nezakonite stvari ili da uđem u nešto što je makar i neetički. A moja porodica gleda da pomogne gde god može, niko ne nosi novac u grob.
Živim s roditeljima
Živim u Strumici, tamo mi žive i deca, supruga. U istoj smo kući s mojim roditeljima. Živimo srećno, ne preterano bogato. Kod nas u kući pravilo je da para kod kuće treba da ima koliko je dovoljno za normalan i dobar život. Sve drugo je kapital i investicije. Novac jeste problem kad ga nemaš, ali je problem i kad ga imaš previše. Srećom, kod nas nije bilo problema zbog para. Ali bilo je oko nas ljudi koje su pare dovele do devijantnih pojava - kockanje, pa besna kola, pa neko i pogine. Kod nas nema rasipanja. Sad čak i nemam svoj auto. Ubedila me supruga da ga prodamo, kao i njen, pa je ona novcem od ta dva automobila kupila sebi jedan.
Svi Zaevi zajedno
Druga kuća do nas su moji bratanci. Svi smo tu, ima puno dece, mladih, igramo se s njima, oni nam pune baterije. Ima nas više od 25. I gužva nam ne smeta. Naprotiv. Porodica je svetinja. I tu mislim na širu, na Zaeve sve zajedno. Možemo da izgubimo sve, i kompanije i sve, ali porodicu nikako. I njive čuvamo i ni za šta ih ne prodajemo. Ako izgubimo sav kapital, važno je da sačuvamo porodicu, pa da opet možemo da se vratimo na njive i da radimo. Zašto da ne. Nije to tako strašno.
Moje gaće moja stvar
Biti premijer nije uzitak jer nema ništa od privatnog života. Moraš da kažeš sve što te pitaju, ne možeš ništa da sakriješ. A svako poželi da ima neke samo svoje tajne. Čak su me, kad sam se vakcinisao, pitali gde sam kupio majicu i koliko košta, da li je to neki brend. A ja sam je platio 370 denara, što je oko šest evra. I rekao sam da neću da kažem odakle mi ni majica ni gaće! Imam pravo da je to moja stvar.
Čast i odgovornost
Ipak, velika je čast i odgovornost biti premijer. Nisam ni sanjao da ću biti premijer svoje zemlje, a rođen sam u Murtinu, radio sam poljoprivredu, prodavao na pijaci. Ali život donosi nepoznate puteve. Premijer treba da bude na funkciji najviše dva mandata, jer je rizik da preko toga postane autokrata. Svugde je to rizik, ali na Balkanu posebno. Zdravo je da uvek dolaze novi ljudi. U drugom sam mandatu, koji bi trebalo da bude do 2024, i verujem da ću ga tada i završiti. Onda ću se vratiti u naše kompanije, da opet radim komercijalu. Najveće kajanje mi je verovatno što sam ušao u politiku tako, na prvu. Kod nas stari ljudi kažu: "Beži dalje od politike i motike." A ja sam s motike došao na politiku. Katastrofa. Ali u to doba je bila porodična obaveza da se uđe u politiku. I onda sam zaglavio u njoj. Politika je kao porok - teško je i da uđeš i da izađeš. Ali, svakako, velika je čast biti premijer svoje zemlje.
Kako bih da me pamte
Kad me ne bude jednog dana, pamtiće me prvo po Strumici, jer je najuspešnija opština. I za sto godina neko će pričati da se, kad je Zoran Zaev bio gradonačelnik, to i to napravilo, rešilo... Tako želim i ovde da ostavim što je više moguće dobrih stvari. Da moj sin, moj budući unuk kaže: "Kad mi je otac, deda bio premijer, to i to je napravljeno." Makedonci i građani svi drugih nacionalnosti pričaće da je, kad je Zoran Zaev bio premijer, Severna Makedonija postala članica NATO. A nadam se da će početi i pregovore sa EU. Nadam se i da će pričati kako su trista odsto povećane socijalne pomoći. Dakle, ni tri, ni trideset, već trista odsto. Kako je prosečna plata povećana za 70 odsto u nekoliko godina, kako su porasle penzije...
Kurir/ Zabeležila Jelena S. Spasić, foto: Zorana Jevtić
Bonus video: