Gusar, Clockman, Meri Popins, Anđeo, samo su neke od statua koje su se u okviru programa obeležavanja Dana grada juče (13.6) mogle videti na Festivalu statuta i uličnih svirača u parku Banje Koviljače i na šetalištu u Loznici. Ove žive statue bile su zanimljive ne samo deci nego i odraslima koji su se rado fotografisali pored njih prethodno ubacivši koju novčanicu u posudu ispred statue, kao što je i red.
Decu, ali nešto starije najviše je privukao ‘’Obojeni čovek’’ koji je nepomično sedeo dok su mu prilazili pa po njegovom nekada belom odelu razmazivali razne boje. Toliko je bio umazan i našaran da je najverovatnije odelo na kraju dana završilo u nekoj kanti. Dok su svi oni stajali jedna stauta, drugi Clockman, je šetala po pešačkoj zoni, povremeno se ‘’ukočila’’ da bude ‘’uslikana’’ pa nastavila dalje.
To je Kristijan Al – Droubi, novosadski performer, iz ‘’Moonlight factory’’ kako se zove ekipe ovih umetnika iz prestonice Vojvodine. Prema njegovim rečima žive statue su postale u Evropi popularne osamdesetih godina prošloga veka i još uvek se moguvideti u Francuskoj, Nemačkoj i Španiji gde je po
njima poznata Barselona.
"Nije nam prvi put da smo u Loznici i Banji Koviljači. Publika je dobra, reakcije su lepe, prilaze ljudi da se fotografišu, deca vole da dotaknu statutu pa se iznenade kada se ona malo pomeri, a najviše im se ovde svidela ona koju mogu da boje zbog te interakcije koja tom prilikom nastaje. U principu su ljudima kod nas žive statue ipak još uvek nove, nisu se navikli, desi se da se deca uplaše, još nisu shvatili baš svi kakve animacije se kriju sa statuama i kako sve to funkcioniše. Nije to samo da se pogleda statua i ode
dalje. One su nepomične sve dok im neko ne da nešto novca i tada naprave mali pokret kao i kada se ljudi sa njima fotografišu. Uglavnom, svima se sviđa da vidi žive sttaue i ovde nam je baš lepo", kazao je on dok je malo ‘’oživeo’’, a onda se ponovo pretvorio u statuu Clockmena.
Žive statue nepomične su od 45 do 50 minuta, onda naprave pauzu od desetak minuta pa ponovo zauzmu određenu pozu koju minimalno menjaju kako im ko priđe. One se osmehnu, sitno mahnu, pa nastave da stoje kao da su isklesane od kamena ili izlivene u bronzi. Mogle bi ‘ladno da prođu negde kao prave koliko su im dobri kostimi i šminka, a nema šanse da neko prođe i da ga njihov izgled ne privuče.
Osim u živim statuama Lozničani su u nedelju mogli da uživaju i u svirci uličnih svirača, jednog saksofoniste i dvojca na gitari i kahonu (sanduku sa rupom), a uspred Vukovog doma kulture mini koncert održali su polaznici Kreativnog kursa gitare. Organizator programa bila je Turistička organizacija Loznice.
Kurir.rs/ T.Ilić