ALEKSANDRA JERKOV: Pet do dvanaest
Beograd nije iznenađen odlukom EU da ne otvori nijedno poglavlje, odnosno klaster sa Srbijom, izjavila je nonšalantno ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović komentarišući i poslednju odluku Brisela, identičnu onima donetim u prethodnih godinu i po dana - da sa Srbijom ni ovog juna ne otvori poglavlja u pregovorima o članstvu u EU.
Ministarka je ovo neotvaranje poglavlja i zastoj u procesu evropskih integracija opravdala gotovo tehničkim razlozima, sitnicama i formalnostima, poput kasnog dostavljanja materijala i sličnih razloga, kojima je uvredila inteligenciju građana i pokazala kako suštinski ne razume ni suštinu ni formu procesa evropskih integracija. Sve ovo ne bi bio toliki problem da upravo ministarka Joksimović nije zadužena za taj proces i najodgovornija, i najkrivlja, za to što on godinu i po dana uopšte i ne postoji.
Ukoliko „nije iznenađen“, postavlja se pitanje da li Beograd treba da bude zabrinut zbog ovakve situacije. Jasno je da je jedini tačan odgovor na ovo pitanje da razloga za brigu ima više nego dovoljno. Tim pre zbog toga što je ministarka javnosti u Srbiji pogrešno predstavila razloge za prekid evropskih integracija i propustila da kaže da je javna tajna da zemlje koje su i ovaj put blokirale otvaranje poglavlja to čine nezadovoljne napretkom koji je Srbija postigla, pre svega u oblasti vladavine prava.
To zna svako ko se u prethodnih nekoliko godina susreo s bilo kojim zvaničnikom ili diplomatom neke od zemalja EU, svako ko je iole upućen u proces donošenja odluka, pa čak i svako ko je pažljivo, ili manje pažljivo, slušao izjave evropskih političara ili čitao dokumente koje organi EU usvajaju. Umesto rezultata i napretka, ministarka Joksimović pokušava da nas ubedi da je, nakon godinu i po dana pauze, međuvladina konferencija sasvim dobra zamena za otvaranje poglavlja i napredak na evropskom putu i da krivica za naše nenapredovanje leži u neorganizovanosti EU, a ne u činjenici da su izveštaji evropskih tela sve gori i negativniji za Srbiju i da Srbija već godinama ignoriše i zvanična i nezvanična upozorenja i poruke koje jasno dobija iz Evrope.
Situacija je, dakle, za Beograd veoma ozbiljna i zabrinjavajuća. Do sada je svakome, a posebno onima koji su odgovorni za proces evropskih integracija, moralo postati jasno da se Brisel ne šali i da je vrlo ozbiljno primenjena odluka da će proces ubuduće zavisiti od poštovanja fundamentalnih vrednosti i da će sve druge oblasti biti podređene toj jednoj. Zato je odnos prema ovom problemu još opasniji.
Stalno svaljivanje odgovornosti na EU, činjenica da Srbija već godinama nema šefa pregovaračkog tima, da su očigledno za proces integracija nadležni ljudi koji ne mogu da ispune obaveze koje EU postavlja pred nas, pa čak i činjenica da u Srbiji ne postoji vladajuća ili opoziciona politička snaga koja bi bez kalkulacija i kompromisa vodila evropsku politiku, ne daju povoda za optimizam.
Put ka evropskim integracijama nije put kalkulacija, oklevanja, koketiranja sa drugom stranom i put u kom ćemo moći da „smuvamo“, prevarimo i prođemo prečicom ili „na foru“. To je put u kom se znaju i poštuju jasna pravila i na kom svako napreduje u skladu sa zaslugama i ispunjenim obavezama.
Mi na njemu od onih koji vode postajemo oni koji zaostaju, a najveći problem je u tome što, očigledno, nemamo nikakvu nameru da se preispita, sabere i ubrza. Jasno je da je sada pet do dvanaest na satu naših evropskih integracija. Da li ćemo ovaj voz propustiti, zavisi samo od nas i od toga koliko ćemo ozbiljno shvatiti situaciju.