Na nedavno održanom Evropskom prvenstvu malih zemalja u atletici Jovan Stojoski je osvojio dve medalje, bio je bronzani u disciplinama 100 i 400 metara.
Stojoski je time nastavio sjajan niz u karijeri u kojoj je za sada osvojio na desetine medalja na prestižnim takmičenjima i mitinzima.
Ostvario je i veliku želju, da jednog dana nastupi na Olimpijskim igrama, na žalost ne za Srbiju gde je rođen.
A životna priča 23-godišnjeg Jovana koji je rođen u Beogradu nije uobičajena. Počeo je sa fudbalom, a zatim se prešaltao na atletiku.
"Odrastao sam u sportskoj porodici, otac mi je dizač tegova. Stalno smo pratili sport, a ja sam takav, volim da se nadmećem. Trenirao sam i karate, pre fudbala, a u fudbalu sam promenio četiri kluba. Dobro mi je išlo, jedino što mi se nije svidelo je što je to ekipni sport. Na atletiku sam bukvalno sam došao. Probudio sam se i otišao na Marakanu, tada nisam ni znao gde je ulaz na Marakanu. U fudbalu nisam imao idola, navijam za Zvezdu, ali nisam imao snove da zaigram u Ligi šampiona, kao što je bilo sa atletikom, kada sam stao na stazu i zamislio Olimpijske igre. Sad sam blizu tog sna. Ja sam individualac i ovde kad si sam zavisiš od sebe", priča za Kurir Stojoski.
Stojoski je imao i onu malu dozu sreće na početku karijere da ga je trenirao čuveni Ismail Mačev, član čuvene štafete 4x400 metara.
"Nisam znao šta ću tačno da treniram, osim da će to biti trčanje. Otišao sam kod trenera Ismaila Mačeva, naše legende i sa njim sam proveo osam godina. Nisam imao predispozicije u početku, onda sam počeo da rastem i da mi se noge produžuju. Sećam se i prvog susreta sa Mačevim, koji je izašao ispred stadiona kada sam došao kod portira. Rekao mi je da ponesem šorts i majicu i peškir i dođem na trening."
Nije sve bilo bajno od početka.
"Nisam bio talenat za atletiku, na prvom terningu sam radio sa devojčicama i one su me razbijale. Trebalo mi je godinu dana da se snađem, posle su krenula takmičenja i treme, a sada mi je krivo što sam krenuo da treniram tek u osmom razredu. Prvu medalju sam čekao dugo, uzeo sam je 2014. godine sa štafetom Zvezde B u koju sam slučajno upao. Imao sam veliku tremu, kasnije je sve išlo lakše. Do sada sam osvojio oko 50 medalja, ali sada više trčim i jurim rezultate na velikim takmičenjima."
Rezultati su ga doveli i do reprezentacije Srbije.
"Godine 2016 sam na Balkanijadi prvi put pozvan u reprezentaciju. A onda godinu dana kasnije nisam bio pozvan, jer su drugi treneri gurali svoje takmičare. Iako sam bio treći u državi, nisam ušao u štafetu, čak ni kao peti, kao rezerva. Slično se ponovilo i 2018. godine kada mi je pukao film. Imao sam razgovor sa Mačevim, koji je poreklom Makedonac, kao i moj otac, i otišao sam tamo. Ohridu sam poslao rezultate i oni su me prihvatili. Išao sam tamo gde mi je bolje, jer sam znao da mogu da se probijem na Evropsko prvenstvo. Sada radim sa Marinom Mišić iz Beograda, ona je bila prijateljica i učenica Mačeva. Kada je Maki umro, u prvo vreme sam trenirao sam. Tražio sam autoritativnog trenera. Za Marinu sam čuo, jer kada sam na Balkanijadi 2016. godine bio šesti ona je trenirala šampiona."
San o učešću na Olimpijskim igrama će ostvariti već ove godine pošto je izborio plasman u Tokio.
"Primarni cilj mi je bio da se plasiram na Igre u Tokiju i to sam uspeo da ostvarim."
Dejan Ignjatović / Kurir sport