Novo groblje - mesto tuge, gde mnogi plaču, ali i muzej na otvorenom i svedočanstvo o epohama i ljudima, od kojih brojni behu veliki, bogati il' moćni, ali na kraju ipak samo smrtnici. Često i tragičari. Među njima beše i onih koji su žrtvovali sve što imaju za principe i otadžbinu. A takvi se retko rađaju.
Groblje jeste nastalo koncem 19. veka, ali uistinu mnogo pre jer je su ovde prenete kosti i spomenici s onog starog - Tašmajdanskog. I upravo zato dr Violeta Obrenović, istoričarka umetnosti u JKP "Pogrebne usluge" provodi nas od groba do groba ljudi iz dva veka, čiji je život omeđen i Obrenovićima i Karađorđevićima, koji su došanjali slobodnu Srbiju, a neki čak i Jugoslaviju.
Ali i danas su veliki. I gotovo 130 godina od tragedije, ovaj spomenik potresa svakog ko stane pred njega. Četvoro preslatkih mališana u reljefu, koji su pod zemlju otišli s po nekoliko leta, cepa srce. Čuveni radikal, koji je u obe dinastije išao iz jedne fotelje u drugu, imao je sve, a opet nije imao ništa. Andra Nikolić (1853-1918) je za četiri dana izgubio četvoro dece od difterije.
- Bukavalno nije stizao da se vrati sa sahrane, a saznavao je da mu je sledeće dete umrlo. I to ga nije sprečilo da u Nišu 1914, kao predsednik Skupštine, nasledniku koji se tek vratio sa školovanja u Francuskoj, kaže: "Sine Dušane, prijavi se u vojsku, otadžbina ne može da čeka". Poginuo je na Suvoboru. Dok su drugi spasavali svoju decu, poput Nikole Pašića i sličnih, Andra Nikolić je žrtvovao sve što je imao - priča Violeta i pokazuje da je upravo zato nadgrobni stub prelomljen kao simbol prerane smrti.
Prerana je bila smrt i Strahinje Bana (1895-1915), jedinca Branislava Nušića (1864-1938). Poginu kao jedan od 1.300 kaplara, a Nušić podiže večnu kuću za celu porodicu - u obliku piramide.
- I sam Nušić govorio je da je oštrim jezikom povredio mnoge, koji obećaše da će mu oskrnaviti grob: "Napravio sam kapelu s oštrim ivicama, da se poseku na njih ako probaju da je oskrnave". Tu je 1921. sahranjen Strahinja Ban. Imao je Nušić priliku da ga spase kod regenta Aleksandra, ali nije to učinio. To ga je proganjalo celog života - veli Violeta.
Još jedan tragičar - Petar Kočić (1877-1916), genije i narodni tribun koji je tamničen, skončao je u ludnici na Guberevcu. Smrt trogodišnjeg jedinca Slobodana 1913, okidač je koji je ubrzao odlazak do poslednje stanice - Guberevca, poznate duševne bolnice.
- Kočićeve posmrtne ostatke, u bolničkom mantilu, stavili su u sanduk u kupatilu. Isklesao ga je pacijent Miloš, za šta je dobio Kočićev kaput. Poče služba, a pacijentkinja Natalija, kao da je vođena višim naumom, primeti: "Pa, gde ćete da sahranite čoveka gologlava i bosonoga". Neko donese njegove nove crvene papuče, a neka duša koja kao da je poznavala Petrovu, stavi mu šajkaču na glavu i lik kao da mu se ozari, pisao je Milan Jovanović Stojimirović. Izvezen je noću i skromno sahranjen u parceli 72 - priča Violeta i dodaje da je Kočić posle rata dočekao Aleju velikana, a spomenik uradi baš vajar Sreten Stojanović, koji je i sam bio član Mlade Bosne.
Veliki Đura Jakšić (1832-1878) bizarno je umro, a iz groba na Tašu prenet je 1907.
- Dan pred prenos Nušić je u Politici otkrio Đurinu tajnu - da mu je velika ljubav bila konobarica Mila, koja je inspirisala čuvenu pesmu "Ana toči, Ana služi, a za Milom srce tuži" i impresivnu sliku "Devojka u plavom". Pozvao je Milu od 74 godine da dođe na sahranu - priča Violeta.
Godinu ranije Žarko Ilić u Zastavi otkrio je da uzrok Jakšićeve smrti seže od srpsko-turskog rata, kada je generala Ranka Alimpića prozvao da se bojištem šeta ko da je u svatovima.
- Kad je Đura video Alimpića u kafani Pariz, platio je jednom seljaku da prođe pored, udari volove i kaže: "Mirno, mirno, ko Ranko Alimpić na Drini". To veče su ga maskirani ljudi prebili u Skadarliji i više nije ustao iz kreveta - priča Violeta i navodi da mu spomenik kasnije diže Tipografsko društvo s ispisanim Đurinim stihovima"U svetu, brale, nema ljubavi".
Dok prilazimo kapeli Radomira Putnika (1847-1917) na velikom raskršću, tužna povorka nekoga ispraća na poslednji počinak i to baš uz zvuke "Pukni, zoro". "Zasviraše trube, završi se boj... " - odzvanja melodija. Veliki vojskovođa umre u usred Velikog rata 1917. u Nici, gde je tražio leka. Kovčeg je stajao u prozoru tamošnje crkve sve do 1926.
- Kapela je podignuta 1928, Kolo srpskih sestara je poklonilo srebrnu palminu grančicu, koja je trebalo da se inkorporira na nju, ali je sahranjena s Putnikom - veli Violeta.
Još jedan velikan leži ovde - vojvoda Živojin Mišić (1855-1921).
- Umro je hladnog januarskog jutra, ispratilo ga je pola Beograda, za kovčegom je išao i zlatni venac koji je poslala Francuska. Spomenik žaleće Srbije podignut je godinu kasnije - ženska figura sa spuštenom zastavom i dignutom palminom grančicom, kao simbol da je zaršio zemaljske bitke i vinuo se u večnost.
Umro je usred rata, a pokoj ovde našao posle njega i čuveni kirjanja - ministar finansija Lazar Paču (1855-1915).
- Kad je kralj Petar od Laze tražio dve plate unapred da dovrši Oplenac, odbio ga je. A kad je stigao račun za ruže zasađene na Oplencu, rekao je: "Ako hoće da mu miriše, nek sam plati". Jedino je Mišić imao hrabrosti da od njega traži dupliranje vojnog budžeta za kupovinu dva miliona opanaka - priča Violeta.
Među velikanima je i velika Milunka Savić (1888-1973). O heroini Srbija sve zna. Skromna umre i skromno bi sahranjena, da bi joj se država Srbija odužila tek 2013. Alejom velikana. Ali, Srbija gotovo da ne zna za Antoniju Javornik, alijas Natalija Bjelajac (1893-1974), ženu koja je iz trećeg puta uspela da pobegne iz Slovenije i pridružila se ujaku Martinu u 11. pešadijskom puku "Karađorđe" u Prvom balkanskom ratu, gde bi bolničarka.
- Izjavila je: "Nisu me potresali dugi marševi, ni ranjenici, ni poginilu, ali me je potreslo kada je srpska vojska došla na Kosovo. Kada su pali i počeli da ljube zemlju" - priča Violeta.
Od Drugog balkanskog rata Antonija je već vojnik. Vatreno krštenje joj je na koti 505 na Drenku, kada zarobljava bugarsku bateriju. Na Ceru joj gine Martin, ona na Kajmakčalanu zarobljava 30 Bugara, dobija silna odlikovanja:
- Ponudili su joj zemlju, nije prihvatila jer joj je to bilo kao trampa - frtalj krvi za komad zemlje. Živela je siromašno u Malom Mokrom Lugu, komšije su je zvale Nana. Ime Natalija Bjelajac uzela je da bi zaštitila porodicu u Sloveniji.
Slična je sudbina i Sofije Jovanović Krsmanović (1895-1979), koju su vojnici prozvali Sofronije.
- Otac joj je bio poznati mesar, koji je stalno govorio da nema sina da osveti Kosovo. Otišla je u rat i rekla: "Neću da budem bolničarka, već vojnik. Ako ijednog momenta posustanem ili se okrenem, slobodno me ubijte". Imala je 12 rana i 13 ordena, razneto joj je i stopalo. Posle rata je svo ordenje stavila u maramicu, obukla haljinu, obula ženske cipele i više nikad nije pričala o tome - veli Violeta i navodi da je sve ovo zborila Sofijina unuka, koja je o baki i predstavu načinila.
(Kurir.rs/Jelena S. Spasić)