Kad je ono JexS Tadić zaseo na tron srpskih vladara, nada mi je nakratko bila veća od strepnje, ne zato što sam mislio da je Tadić dobar političar nego zato što je u pretpolitičkom životu - ako u Srbiji izvan politike uopšte ima života - po obrazovanju psiholog.
Ovako sam računao (naravno, bez krčmara): ako već moja neznatnost kao psiholog-amater uviđa da naš glavni problem nije loša politika, nego loša psihologija, koliko će to više uvideti profesionalac i koliko će njemu biti lakše - tim pre što su kod njega i državni visak i mistrija - da poradi na masovnoj psihoterapiji.
Pre nego što zađemo u sitnija crevca, razmotrimo da li kolektivna psihologija uopšte postoji. I te kako postoji, samo se - da se Vlasi ne bi dosetili - zove „uticaj sredine“. Niko neće sporiti da će rođenje, odrastanje i obrazovanje u, recimo, Švajcarskoj, proizvesti potpuno drugačiji tip čoveka, nego rođenje u, da kažemo, Somaliji.
Na to cilja ona biblijska rečenica „dedovi su jeli kiselo grožđe, a unucima trnu zubi“. Nebiblijskim jezikom rečeno - sve što dedovi nakenjaju, unuci moraju da pojedu. Tu pardona nema. Ali unuci ne moraju da ponavljaju ista sranja kao dedovi, pogotovo ne da od dedovskih sranja prave „svetlu tradiciju“.
Uzmimo jedan primer. Naši čukundedovi su u devetnaestovekovnoj prostoti i neobrazovanosti mislili - i tome poučavali unuke kad bi ih stavili na krilo da im pričaju šta je nekad bilo - da je ubiti Turčina patriotsko, pa čak i dušekorisno delo, ne samo u ratu - nota bene - nego kad god se za to ukaže prilika, jer će, je li, Kosovo tako biti osvećeno.
Čukundedovi su sa isto tako prostim i neobrazovanim onovremenim čukunkaluđerima i čukunpopovima mislili da se Srbin može biti samo ako si pravoslavne vere, pa su tako (po gruboj proceni) jednu četvrtinu onovremenih Srba proglasili Turcima i Šokcima, a jedva da su bili nešto blagonakloniji prema Srbima iz Vojvodine koji doduše jesu bili i Srbi i pravoslavni, ali su višim stepenom kultivisanosti izazivali zavist i gnev Srbalja iz Šumadije i drugih vukojebina ondašnjeg „srpskog sveta“.
Imajući napred rečeno na umu, sasvim je logično da zastrašujući procenat današnjih Srba - koji nisu ni prosti (hm, da li baš nisu) ni neobrazovani kao njihovi čukundedovi - misli da je Ratko Mladić „srpski heroj i osvetnik Kosova“. Potpuno razumem te ljude kad se uzibrete ako im neko kaže da su u krivu, jer je njihovo mišljenje sasvim u skladu sa „svetlom“ tradicijom unutar koje su se rodili, stasavali i učili da su Srbi narod najstariji koji ima istorijska prava na sve što mu padne na pamet i kome niko ništa ne može jer je jači od sudbine.
Projekat DS koji je započeo Ðinđić - a sahranio Tadić - između ostalog je podrazumevao - ne „promenu svesti“ niti pisanje nove istorije, kako su to nacionalni tutumraci privideli - nego promenu optike kojom se ta istorija sagledava, da bi se na osnovu tih uvida Srbi mogli okrenuti - ne budućnosti, to je komunistička otrcana fraza - nego sadašnjosti.