SAD je verovatno jedina bogata država koja nema državno plaćeno porodiljsko odsustvo. Danas, samo 21 odsto zaposlenih u Americi ima plaćeno odsustvo koje im omogućava njihov poslodavac.
Ovaj nedostatak predstavlja značajnu suprotnost Evropi, gde je subvencionisano roditeljsko odsustvo standardno.
Istraživanje je pokazalo da plaćeno roditeljsko odsustvo nudi neosporne beneficije za roditelje, decu i društva zemalja koje ga pružaju.
U SAD takođe postoji velika podrška za plaćeno porodiljsko odsustvo. Prema akademskoj studiji objavljenoj u aprilu, oko 82 odsto Amerikanaca podržava pristup plaćenom porodiljskom. Ta cifra ostaje približno ista godinama i uključuje i podršku političara.
Razlog zbog kog je sprovođenje plaćenog roditeljskog odsustva kompleksno u SAD-u, datira još od kraja Drugog svetskog rata i komplikovanih nacionalnih kulturnih identita individualizma i samoopredeljenja.
Sada postoje naznake da će se to promeniti. U aprilu, predsednik Amerike Džo Bajden predložio pakete pomoći u visini od 225 milijardi dolara za pakete kako bi se porodicama platilo 12-nedeljno odustvo sa posla za brigu o novorođenčetu ili trećem licu.
U zemlji koja se oseća polarizovanije nego ikad, podaci pokazuju da je plaćeno roditeljsko odsustvo retko pitanje. Pa, zašto do sada nije ništa doneto na nacionalnom nivou i da li bi ovo mogla da postane stvarnost ovaj put?
Dva puta koja se razilaze
Globalno, odluka o plaćenom porodiljskom odustvu doneta je na Internacionalnom kongresu zaposlenih žena 1919. godine, a u grupi su bile mnoge Amerikanke, pisala je profesorka istorije Mona Sigel sa državnog Univerziteta u Kaliforniji.
Zahtevi ove grupe za pravednijim radnim standardima nakon Prvog svetskog rata obuhvatali su 12 nedelja plaćenog porodiljskog odsustva kao ''medicinsku potrebu i socijalno pravo“, i to je Međunarodna organizacija rada usvojila u novembru 1919. godine.
Tokom naredne dve decenije, evropske i latinoameričke zemlje te zahteve pretvorile su u zakon, ali je kraj Drugog svetskog rata bio taj koji je učvrstio proces, posebno u Evropi.
-Deo toga bio je povezan sa strahom od demografskog pada (velikim gubicima stanovništva tokom Drugog svetskog rata), potrebom za oporavkom od tih godina i osiguravanjem snažne radne snage koja ide napred, rekla je Sigelova.
Evropa je imala potrebu da novorođenčad uvećaju populaciju koja je bila devastirana nakon Drugog svetskog rata i ulagali su velike snage da ponovo ekonomski stanu na noge.
Posleratni period u Americi je bio drugačiji.
-Nismo imali iste strahove i potrebe za populacijom koja raste, rekla je Džoja Misra, profesor sociologije na Univerzitetu u Masačusetsu.
Zemlja, kako dodaje, nije pretrpela toliki gubitak ljudi u ratu, ekonomija je bila dobra, a migranti su bili radna snaga.
To je značilo da su majke u SAD-u ''ohrabrivane da ostanu kod kuće, da ne rade, jer će posao biti potreban njihovim muškarcima koji se vraćaju iz sukoba, te da postanu domaćice koje podižu porodice'', rekla je Teri Bojer, osnivač i direktorka Instituta En Velš Meknalti za ženska prava.
Posleratne traume i ideologija
Ekstremne političke ideologije koje su se pojavile globalno su uticale na to kako su nacije kreirale socijalnu politiku u posleratnom periodu.
I SAD i države zapadne Evrope želele su da ojačaju demokratske tradicije nakon traume Drugog svetskog rata, ali su zauzele različite pristupe.
Evropske nacije su, kaže Sigel, direktno iskusile efekte fašizma.
To je dovelo do široke političke podrške države kao alata za stvaranje socijalne i ekonomske stabilnosti i solidarnosti potrebne za podršku demokratiji.
Na primer, porodiljsko odsustvo u Velikoj Britaniji došlo je uporedo sa reformama.
SAD su, međutim, udvostručile svoj individualistički kulturni način razmišljanja, posebno pošto se njihov odnos sa Sovjetskim Savezom pogoršao nakon rata.
Nakon toga, ''snažna antipatija“ prema bilo čemu što bi moglo biti nazvano socijalističkim, ili još gore, komunističkim, otežalo je izgradnju podrške politikama socijalne zaštite od opšte koristi, kaže Sigel, napominjući da ''bilo koja vrsta medicinske podrške za majke ili novorođenčad koja su često išla uz plaćeno porodiljsko odsustvo smatrana su socijalizovanim lekom “.
Dvojba Amerike
Amerikanci se zaista dvoume kada je u pitanju javno finansirani program porodiljskog. Prema jednom istraživanju pokazalo se da 82 odsto Amerikanaca podržava plaćeno roditeljsko odsustvo, ali da samo 47 odsto podržava vladino finansiranje istog.
Autori studije ističu da ovo oklevanje odražava ''dominantnu ideologiju tržišnog fundamentalizma'', koja uključuje ''sklonost ka samoregulišućim tržištima bez mešanja vlade''.
Ovo kolebanje navelo je neke poslovođe da pretpostave da bi morali da snose finansijski teret bilo kog nacionalnog programa roditeljskog odsustva, a to je nešto što neki nerado čine.
Od 2016. godine, značajan broj vodećih kompanija u SAD-u još uvek nije nudio plaćeno roditeljsko odsustvo, piše BBC.
Što se tiče malih preduzeća, mnogi jednostavno nemaju novčani tok kako bi dugoročno ulaganje u svoje zaposlene bilo održivo.
Prema Bajdenovom predlogu, međutim, finansiranje ne dolazi od poslodavaca već od onih koji najviše zarađuju.
Do njega bi došlo povećanjem stope poreza na dohodak za one koji najviše zarađuju, a to je 1 odosto Amerikanaca (sa 37 odsto na 39,6 odsto), plus povećanje kapitalne dobiti i stope poreza na dividende za one koji zarađuju više od 1 miliona dolara godišnje.
Da se donese ovakav zakon možda će Bajdenu pomoći izuzeci u pojedinim državama, naime nekoliko država uključujući Kaliforniju, Nju Džerzi, Masačusets, Njujork, uvelo je plaćeno roditeljsko odsustvo putem poreza na zarade, a uskoro će im se pridružiti Konektikat (2022), Oregon (2023) i Kolorado (2024).
Kurir.rs/Č.N.