REVOLT PROTIV LIBERALIZMA: Šta stoji iza nativističkih i nacionalističkih ideja Mađarske i Poljske
Za tvrde konzervativce koji vladaju Poljskom i Mađarskom, prelaz sa komunizma na liberalnu demokratiju je bio samo privid.
U leto 1992. godine, 29-godišnji Mađar sa političkim ambicijama prvi put je posetio SAD. Tokom višenedeljne turneje po zemlji koju je platio Maršalov fond, obilazio je sa drugim mladim Evropljanima veliku silu.
Amerika je fascinirala Viktora Orbana ali nije delovao preternao impresioniran Los Anđelesom. Jedan holandski novinar koji je bio na istom proputovanju prisetio se da su Evropljani, ovi iz istočnog bloka, svoj džeparac trošili na elektroniku i vokmene. Slobodno tržište i vrhunska tehnologija Orbana su mnogo više interesovali od američkih debata o jednakosti, pravdi i pravima obojenih.
Ono što je Orbana ipak najviše interesovalo bila je visoka politika. Grupa je turneju završila u Njujorku gde su prisustvovali konvenciji demokrata i gledali nominaciju Bila Klintona uz muziku Flitvud Meka. Ta poseta zacementirala je Orbanovu želju da postane premijer Mađarske.
Kada je 1989. studirao na Oksfordu zahvaljujući Soroševoj stipendiji, Orban je i dalje cenio ideale zapada - kapitalizam, socijalna stabilnost, nacionalne tradicije i želeo je da ih primeni i u svojoj zemlji.
Tri godine kasnije, kada je bio u poseti SAD, promena u stavu prema Zapadu bila je očigledna. Orbanu se dopadao Klintonov pristup administraciji i ekonomiji ali ga nisu interesovali diskursi Zapada o ljudskim pravima, rodu i rasi, zaostavštini kolonijalizma i Holokaustu.
Orbanov entuzijazam prema američkoj ekonomiji i nezainteresovanost za kulturne probleme bili su dobar pokazatelj pravca kojim će Mađarska i Poljska krenuti decenijama kasnije. Tokom 1990ih dve zemlje su bile perjanice ekonomskog oporavka ali, kada je reč o kulturi, kurs im je bio mnogo konzervativniji. Rezultat je bio taj da su dve zemlje sebe doživljavale kao evropske iako su sve više odstupale od EU liberalizma.
Deset godina pošto je sa Orbanom obišla SAD, Magorcata Bočenek je postala savetnica poljskog predsednika Leha Kačinjskog koji je zajedno sa bratom Jaroslavom formirao konzervativnu nacionalističku partiju Prava i pravde koju sada podržava 45 posto birača. Orbanov Fides ima dve trećine mesta u parlamentu.
Obe stranke imaju sličnu politiku: drže pod kontrolom sudove i medije, proteruju levičare i liberale, krše Povelju EU o ljudskim pravima zabranom abortusa i uskraćivajem prava transrodnim osobama. Istovremeno, četvoro od petoro stanovnika Poljske i Mađarske podržava članstvo u EU.
Kako su ovi revolucionari iz 1989. postali nativisti? Postoji više odgovora, zavisno od toga ko je narator. Ili je reč o postepenom otuđivanju ili su zbog spoljnih pritisaka odlučili da se okrenu sopstvenim interesima ili je reč o adolescentskoj pobuni učenika nad učiteljima.
Bugarski politički naučnik Ivan Krastev i američki profesor prava Stiven Holms zagovaraju teoriju pobune i smatraju da je prelaz sa komunizma na kapitalističku demokratiju bio podstaknut "imitiranjem liberalizma". Istočna Evropa je usvajala navike, norme i institucije zapadnog sveta u čijem su prosperitetu i slobodama želeli da uživaju. Problem je bio u tome što je pokoravanje tome bilo emotivno vrlo stresno, naročito što ishod nije bio ono što su želeli.
Suočeni sa mogućnošču da stalno budu inferiorni član porodice, Orban i Kačinjski su iskoristili ekonomsku i migrantsku krizu 2008-2015. kako bi odbacili zapadni liberalizam i nametnuli neliberalnu alternativu.
Za Holmsa i Krasteva, emigracija je ključni faktor u nacionalističkim politikama dvojice državnika. Decenije "odliva mozgova" dovele su do demografske panike produbljene dolaskom migranata sa Bliskog istoka i iz Afrike. Naročito je u Mađarskoj antiimigrantska politika bila udružena sa padom broja stanovnika koji je posledica kako niskog priraštaja tako i emigracije.
Orban je predložio i počeo da sprovodi ambicioznu porodičnu politiku nacionalizacijom klinika za veštačku oplodnju i darežljivim zajmovima i poreskim olakšicama mladim parovima i velikim porodicama. Takođe je dao državljanstvo mađarskim manjinama koji žive u Slovačkoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Srbiji i Ukrajini stvorivši ono što mađarski nacionalisti smatraju "velikom Mađarskom".
Iako su milioni emigrirali iz drugih zemalja Baltika i sa Balkana, nativizam nije bio dominantan u nacionalnim politikama tih zemalja. Ali je pitanje migracija igralo važnu ulogu u politici Mađarske i Poljske koje su, zajedno sa Velikom Britanijom, okrenule leđa EU vrednostima i proglasile otvorenu sezonu lova na liberalno civilno društvo i vladavinu prava. Ono što Orbana i Kačinjskog čini specijalnim među nativistima nije njihov šovinizam već autoritarne akcije protiv domaćin protivnika i evropskih i međunarodnih institucija.
Revolt protiv liberalizma pojavio se krajem 1990ih i početkom 2000ih kada su desnice sve glasnije tražile čistiji raskid sa komunističkom prošlošću. Orbanov prvi premijerski mandat od 1998. do 2002. bio je obeležen revizionizmom Holokausta, rasizmom nad romima i podrpkom desničarima. Kako je Mađarska beležila rekordan ekonomski razvoj i ušla u NATO, desničarski ispadi Budimpešte brzo su zarobravljeni na Zapadu.
Kada je izgubio od socijalista 2002. ogorčeni Orban bio je uveren da su se reformisani komunisti u mađarskom društvu udružili protiv njega. Kada je Mađarska postala članica EU 2004. liberalni političari u zemlji dobili su pristup masivnim evropskim fondovima, a narolito premijer Ferend Đurčanj, ekonomista koji je 1980ih bio predsedavajuči komunističkog podmatka.
Tokom prelaza sa komunizma u demokratiju, Đurčanj i njegovi drugovi su se obogatili preko konsultantskih firmi formiranih evropskim novcem. Do sredine 2000ih, bili su redovni učesnici Davosa. Sve to je omogućilo Organu da izjednači sovjetski komunizam i evropski liberalizam i predstavi ih kao oblike vladavine spolja.
Slična stvar se dogodila u Poljskoj. Lokalni komunisti učestvovali su u prelazu na liberalnu demokratiju istovremeno radikalizujući desnicu.
Stranka prava i pravde braće Kačinjski obećavala je radikalno pročišćenje i politiku obnovu poljskog društva. Cilj im je bilo da se svim silama obruše na ostatke državnog socijalističkog uređenja i pročiste institucije i građansko društvo od komunista, kroz proces poznat kao - lustracija.
Kada su došli na vlast 2005. doneli su zakon na osnovu kog je 350.000 službenika, novinara, akademika, nastavnika, funkcionera moralo da otkrije svoju politiku istoriju, bez obzira na to koliko bila nebitna, kako ne bi izgubili posao. Protivljenje progresivne elite koštalo je Kačinjske vlasti jer je 2007. na čelo države došao liberal Donald Task sa njegovom proevropskom Građanskom platformom.
Ovaj neuspeli pokušaj pročišćenja poslužio je Stranci prava i pravde kao "municija" za novi napad na pravosuđe i izazvao je pažnju međunarodne zajednuice ali Krastev i Holms smatraju da je sve to bila posledica želje poljskih "iliberala" da raskrste sa prošću. Desničari i nacionalisti u obe zemlje iskoristili su relativno miran prelaz sa komunizma na liberalnu demokratiju kao izgovor da tvrde da nije bilo ni govora o mirnom prelazu več o masovnom, elitističkom pranju ruku.
Kako piše n+1 magazin u svojoj analizi situacije u istočnoj Evropi, poljsko i mađarsko protivljenje EU normama i pravima nije posledica želje za ekonomskim suverenitetom, kao što je to bio slučaj sa Britanijom i Bregzitom. Fondovi EU slivali su se u ove zemlje i pored napada na liberalne institucije i odbacivanja EU ideala.
Razlog za to slivanje para je način na koji EU distribuira svoje fondove. Često je reč o ugovorima i planovima sklopljenim pre više godina na koje ne mogu da utiču kratkorični sukobi nacionalnih vlada i Brisela. Između 2007. i 2020. članice EU iz Istočne Evrope dobile su 395 milijardi evra, od čega je polovina otišla Mađarskoj i Poljskoj.
Koliko je teško sputati "iliberalizam" unutar EU postalo je više nego jasno krajem 2020. godine kada su Poljska i Mađarska zapretile da će staviti veto na EU budžet jer su zahtevale svoj deo kolača, bez obzira na konstantna odbacivanja EU ideala i vladavine prava. Budžet i paket pomoći je u poslednjem trenutku usvojen a Poljska i Mađarska su nastavile po svome.
Sa druge strane, istaknuti nemački istoričar Filip Ter smatra da je novi nacionalizam i nativizam u Mađarskoj i Poljskoj manje reakcija na imitaciju a više protiv izloženosti društva pravilima svetskog tržiša. On smatra da je brza tranzicija sa državnog socijalizma na kapitalizam slobodnog tržišta aktivirala impuls samozaštite.
On je podsetio na Orbanov govor iz 2014. kada je rekao da "društva zasnovana na principu liberalnog načina organizovanja države neće moći da izdrže takmičenje narednih godina i nazadovaće". Mi tražimo način da organizujemo zajednicu koja je u stanju da nas učini konkurentnim u ovoj velikoj svetskoj trvi, rekao je Orban.
Tokom 1970ih i 1980ih, mađarski i poljski disidenti promovisali zapadne vrednosti i naglašavali svoje "zajedničko evropsko nasleđe" na uštrb komuinizma.
Još pre padna komunizma, osećaj pripadnosti Evropi vladao je u njenim istočnim krajevima i ova identifikacija zemalja kao evropskih i hriščanskih može da objasni zašto je poslednjih deset godina antiimigrantska retorika o "tvrđavi Evropi" koja treba da odbrani Stari kontinent od migranata sa Bliskog istoka i iz Afrike, našla plodno tlo u regionu.
Na duže staze, 1989. je bila trenutak kada je istočna Evropa zatvorila vrata starim uticajima i otvorila se ka novim idejama. Napušteno je socijalističko gledište međunarodne solidarnosti sa zemljama u razvoju i krenulo se sa poistovećivanjem sa evropskom civilizacijom i integracijama u liberlizovanu svetsku ekonomiju.
Mađarska je dobar primer tog hibridnog pristupa. Iako su se odrekli ideje otvorenog društva, i dalje su čvrsto povezani sa evropskom autoindustrijom i vojskom kroz EU i NATO.
Orban je dodatno zakomplikovao stvari bliskim odnosima sa Moskvom i Pekingom koji ih snabdebaju strujom, tenhnologijama, sprovode infrastrukturne projekte i podstiču trgovinu.
Kada je počela pandemija koronavirusa, Mađarska je zatvorila svoje granice za sve strance osim za 300 južnokorejskih inženjera koji su radili na fabrici za proizvodnju baterija za e-vozila. Mađarska i Poljska su se pozicionirale kao glavni snabdevači baterijama za evropsku auto industriju. Tridesetpet godina pošto su se ekonomije Istočne Evrope okretale ka Seulu kao modelu autoritarijarnog kapitalizma, industrijski giganti Južne Koreje ušli su na velika vrata u region.
Od početka pandemije, liberalni komentatori su često upozoravali na rizik da nacionalizam i sukob velikih sila dovedu do kolapsa mešunarodnog političkog i ekonomskog reda.
Umesto tako dramatične deglobalizacije, vrlo je verovatno da ćemo videti nacionalističke lidere kako stvaraju politiku zatvorenih društava koje podržavaju otvorene ekonomije: globalizacija bez globalista.
Kurir.rs/K.P.