Spremite se da sednete na dupe od iznenađenja, jer garantujem da ni u snu niste očekivali da bi sledeća rečenica mogla izaći ispod mog pera. Evo te rečenice: takozvana visoka, svetska itd. politika višestruko je podmuklija i prljavija od srpske, iako ova druga važi za šampiona Evrope.
Sve ono - i mnogo toga goreg - što se na srpskoj političkoj sceni radi javno, na sav glas, u trci ko će koga nadjebati i prejebati, na zapadu se radi iza scene i ispod stola, u svakom slučaju daleko od očiju javnosti, koja se inače - evo još jedne razlike - na Zapadu veoma uvažava i od koje se zazire.
Ima jedna briljantna knjiga - zove se „Orijentalizam“ - u kojoj je autor Edvard Said pokazao kako su se predrasude, fantazije i preuveličavanja dokonih putopisaca iz 19. veka „prelile“ u zapadnu politiku i kako su - nakon što su te predrasude, fantazije i preuveličavanja „upumpana“ natrag na orijent, kod orijentalaca izazivale resantiman, koji je učinio da počnu da reaguju i da se ponašaju u dlaku u skladu s nebulozama, koje su često - kako napred pomenusmo - sulude i fantastične.
Transferu mračnih strana i tajni Zapada na Orijent naruku ide istorijsko neiskustvo orijentalnih naroda, među koje - nemojte imati zabluda - Zapad ubraja i nas, Srbe, mada mi, ruku na srce, dajemo sve od sebe da opravdamo zapadne predrasude.
Uzmimo recentan primer srpskog istorijskog neiskustva i diplomatske neveštine. Da se, recimo, neka velika zapadna sila nameračila da stvori sklepotinu zvanu „srpski svet“, šta mislite šta bi uradila. Da li bi to 1. rastelalila i na javnu scenu pripuštala jurodive tupoumnike i paraistoričare koji prete batinom ili bi 2. povazdan pričala o regionalnoj saradnji i integracijama, dočim bi ispod žita buškala, huškala i rovarila da bi - kad za to kucne čas - ostvarila svoj naum? Možda ga ni tada ne bi ostvarila - za takve naume je potrebna koincidencija mnogih faktora - ali u principu se to tako radi.
Ne moramo, uostalom, ići daleko na zapad niti tako (potuljeno) mora raditi samo neka velika sila. Pogledajmo, recimo, šta radi susedna Mađarska, s kojom smo inače u bogzna kakvom prijateljstvu. Verovatno niste čuli - mada nije tajna - da vlada Mađarske svim građanima naše severne pokrajine Vojvodine - bez obzira na rasnu, versku, polnu i nacionalnu pripadnost - nudi na izvol’te mađarsko državljanstvo (i pripadajući pasoš) pod jednim jedinim uslovom: da je pretendent na državljanstvo potomak nekog ko je rođen (svejedno kad) u (Austro)Ugarskoj monarhiji.
Ono, fakat, mora se položiti ispit poznavanja mađarskog jezika, ali dobro obavešteni izvori kažu da je dovoljno znati „hođ vođ“, „junok potkivanok“, „Ujpešt Doža“, „Nepostadion“ i „Mihalj Kertes“ pa položiti ispit. Mađarsko državljanstvo je zbog EU pasoša vrlo popularno, posao, kažu, cveta, sve dok jednog dana neko iz Budimpešte ne kaže - vidite li vi koliko u Vojvodini (i Srbiji) ima državljana Mađarske. Znate li vi - koji ćete pasti na dupe - da je država tamo gde su državljani, a ne narod.