"Širom ostrva moglo se videti kako se ljudsko meso kida, seče i kači na drveće. Zemlja je bila zasuta leševima". Od šest hiljada ljudi koje je trebalo poslati u radne logore preživelo je tek nešto više od dve hiljade. I niko van ovog područja nikada ne bi ni saznao za tragične događaje da nije bilo instruktora koji je dobio zadatak da napravi reportažu kako se uspešno prevaspitavaju "deklasirani elementi".
U maju 1933. godine više od šest hiljada represiranih ljudi iskrcano je sa barže na malo nenaseljeno ostrvo na sibirskoj reci Ob. Pod stalnim nadzorom straže ovi takozvani "društveno štetni i deklarisani elementi" sovjetskog društva očekivali su da budu poslati dalje na istok i razmešteni u specijalnim radnim naseljima.
Gotovo mesec dana ljudi su ostavljeni na malom parčetu zemlje praktično bez ikakve hrane. Vrlo malo vremena trebalo je da neki od njih pređu granicu i počnu da jedu svoju braću u nevolji...
Sve je počelo ponovnim uvođenjem izdavanja ličnih dokumenta u Sovjetskom Savezu koje je bilo ukinuto posle revolucije 1917. godine. Rukovodstvo boljševika svesno je tada odustalo od isprava kao sredstva kontrole kretanja stanovništva unutar zemlje. Smatralo se da sovjetski čovek može da živi i radi tamo gde misli da treba.
A u stvari dogodilo se da su se seljaci, osetivši na vlastitoj koži sve nedaće sovjetske ekonomske politike (borba protiv dobrostojećih seljaka i privatne svojine, stvaranje kolektivnih gazdinstava itd.) uputili u gradove i potragu za boljim životom. To je dovelo do ozbiljnog nedostatka smeštaja za proletarijat, glavno uporište vlasti.
Tako je od 1932. godine počelo intenzivno izdavanje ličnih dokumenata pre svega radnicima. Seljaci, sa retkim izuzecima, na njih nisu imali pravo, sve do 1974. godine.
Paralelno sa uvođenjem identifikacionih dokumenata u velikim gradovima vršeno je čišćenje onih koji su u njima ilegalno boravili, nemajući isprave, a samim tim ni prava na to. Osim seljaka hapšene su sve vrste "antisovjetskih" i "deklasiranih elemenata". Tu su spadali špekulanti, skitnice, siromasi, prosjaci, prostitutke, bivši sveštenici i druge kategorije stanovništva koje se nisu bavile društveno-korisnim radom. Imovina, ako su je uopšte imali, oduzimana je, a oni slati u specijalna naselja u Sibiru gde su mogli da rade za dobrobit države.
Rukovodstvo zemlje smatralo je da na taj način jednim udarcem ubija dve muve. S jedne strane čisti gradove od stranih i neprijateljskih elemenata, a sa druge naseljava gotovo pust Sibir.
Pripadnici milicije i službe državne bezbednosti OGPU revnosno su sprovodili prave hajke, ne libeći se da hapse na ulici čak i one koji su dobili lična dokumenta ali ih u trenutku kontrole nisu imali kod sebe. U ulozi "izgrednika" mogli su se naći studenti koji su pošli kod rođaka u goste, ili vozač autobusa koji je izašao iz kuće po cigarete. Tako je recimo bio uhapšen načelnik jednog od odeljenja moskovske milicije i oba sina javnog tužioca Tomska. Otac je ubrzo uspeo da ih oslobodi, ali nisu svi greškom privedeni imali visokopozicionirane rođake i tu mogućnost.
Pažljivih provera prekršilaca propisa o ličnim dokumentima nije bilo. Praktično odmah su proglašavani krivim i pripremani za slanje u radna naselja na istok zemlje. Posebno tragično bilo je to što su zajedno sa njima u Sibir slati i okoreli kriminalci koji su deportovani u sklopu rasterećenja zatvora u evropskom delu SSSR-a.
Strašna priča jedne od prvih grupa deportovanih ljudi postala je poznata kao Nazinska tragedija.
Više od šest hiljada ljudi iskrcano je u maju 1933. godine sa barži na malo pusto ostrvo na reci Ob u blizini sela Nazino u Sibiru. Žrtve represije trebalo je da budu samo privremeno smeštene na ovom ostrvu, dok se ne reši pitanje njihovog stalnog boravka u specijalnim naseljima pošto ona nisu bila spremna da prihvate tako veliki broj ljudi.
Ljudi su dovedeni u odeći u kojoj su uhapšeni na ulicama Moskve i Lenjingrada. Oni nisu imali nikakvu posteljinu niti bilo kakav alat da naprave sebi privremeno boravište.
Drugog dana počeo je da duva vetar, a potom stegao mraz koji je uskoro zamenila kiša. Nezaštićeni u sudaru sa đudima prirode proterani ljudi mogli su samo da sede pored vatre i lutaju po ostrvu tražeći kore i mahovinu. Za njihovu hranu niko se nije pobrinuo. Tek četvrtog dana doneseno im je ražano brašno, nekoliko stotina grama po osobi. Sa tim mrvicama od hrane u rukama trčali su prema reci kako bi u kapama, krpama za noge, jaknama i pantalonama razmutili brašno i što pre pojeli taj surogat kaše.
Broj umrlih munjevito je rastao, dostižući na stotine. Gladni i smrznuti zaspali bi pored vatre i živi se zapalili ili umirali od iznemoglosti. Broj žrtava rastao je i zbog surovog odnosa nekih stražara koji su ih tukli kundacima pušaka. Pobeći sa "ostrva smrti" bilo je nemoguće, jer je bilo okruženo mitraljezima iz kojih bi pripucali čim bi neko to pokušao.
Prvi slučajevi kanibalizma na Nazinskom ostrvu dogodilo su se već desetog dana po deportaciji. Meru su prevršili kriminalci koji su navikli na surove uslove preživljavanja, pa su oformili bande koje su terorisale nedužne.
Žitelji okolnih sela bili su silom prilika svedoci užasa koji se na ostrvu događao. Jedna devojčica koja je tada imala svega 13 godina ispričala je kasnije kako se jednoj lepoj devojci udvarao čuvar. "Kada je on otišao osuđenici su je uhvatili i vezali za drvo, preklali i pojeli sve što su mogli. Bili su gladni i hteli su da jedu. Širom ostrva moglo je da se vidi kako kidaju ljudsko meso, seku i kače na drveće. Zemlja je bila zatrpana leševima".
"Birao sam one koji već nisu bili živi, ali ni još mrtvi", govorio je kasnije na saslušanju neki Uglov, jedan od optuženih za kanibalizam. "Bilo je očigledno da će da odapnu za dan-dva, tako da im je bilo lakše da odmah umru, nego da se muče još dva-tri dana".
Izvesna Feofila Bilina iz sela Nazino svedočila je: "Jednom se kod nas u kući zadesila i neka starica sa Ostrva smrti. Bila je u grupi prevoženoj na novo mesto..."
"Videla sam da su toj starici odsečeni listovi na nogama. Na moje pitanje odgovorila je: "Odsekli su mi ih na Ostrvu smrti i ispekli". Svo meso na listovima je bilo isečeno. Noge su se zbog toga smrzavale i žena ih je uvijala u krpe. Ona je mogla sama da se kreće. Izgledala je kao starica, a u stvari je imala nešto više od 40 godina", svedočila je Feofila.
Mesec dana kasnije izgladneli, bolesni, namučeni ljudi, koji su jedva preživeli na trunkama hrane, bili su evakuisani. Ali njihovim nedaćama tu nije bio kraj. Nastavili su da umiru u nepripremljenim hladnim i vlažnim barakama sibirskih specijalnih naselja hraneći se više nego oskudno. Dugo putovanja od šest hiljada ljudi preživelo je tek nešto više od dve hiljade.
I niko van ovog područja nikada ne bi ni saznao za tragične događaje da nije bilo instruktora narimskog partijskog komiteta Vasilija Velička. On je u julu 1933. godine bio poslat u jedno od namenskih radnih naselja da napravi reportažu kako se uspešno prevaspitavaju "deklasirani elementi". Međutim, umesto reportaže on se potpuno posvetio istraživanju onog što se dešavalo.
Svoj iscrpni izveštaj zasnovan na svedočenjima desetina preživelih Veličko je poslao u Kremlj, gde je izazvao burnu reakciju. Specijalna komisija koja je potom došla u Nazino sprovela je podrobnu istragu otkrivši na ostrvu 31 masovnu grobnicu sa po 50 do 70 leševa u svakoj.
Više od 80 deportovanih i čuvara našli su se na sudu. Za "pljačku i prebijanje" osuđeno je njih 23, a 11 na smrt streljanjem zbog kanibalizma.
Posle završene istrage slučaj je dobio oznaku tajnosti, kao i izveštaj Vasilija Velička. On je otpušten sa mesta instruktora, ali ni na koji način nije kažnjen. Drugi svetski rat prošao je kao ratni izveštač i napisao nekoliko romana o socijalističkim reformama u Sibiru, međutim o "ostrvu smrti" nikada nije pisao.
Šira javnost saznala je za Nazinsku tragediju tek krajem osamdesetih godina, uoči raspada Sovjetskog Saveza.
Kurir.rs/Russia beyond