Kad sam, pre tačno 20 godina, upisivala studije srpskog jezika i lingvistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, to je bio prijemni ispit za koji se spremalo, koji nije bilo lako položiti, a čak ni odličan rezultat na testu i visok broj bodova na osnovu uspeha iz škole nisu bili garant da ćete uspeti da se upišete.
Na prijemnom nas je bilo mnogo, svi su bili uzbuđeni, imali tremu i s nelagodom i bojažljivo smo nakon testa proveravali odgovore koje smo dali uspostavljajući prvi kontakt s potencijalnim budućim kolegama i onima s kojima smo delili ljubav prema jeziku i nameru da se bavimo jednim od najvažnijih poslova u našoj zemlji - da budemo profesori srpskog jezika i književnosti.
Srpski jezik je jedini predmet koji našu decu prati od samog početka osnovne škole do srednje škole, bez obzira na to da li ona traje tri ili četiri godine, da li su se opredelili za društveni, prirodni ili opšti smer u gimnaziji, bez obzira na to da li su izabrali da idu u ekonomsku, saobraćajnu, građevinsku ili mašinsku školu.
Svi drugi predmeti u nekom momentu nestanu ili se svedu na puku formalnost - fiziku ili hemiju možete imati samo godinu dana, istoriju i biologiju ne morate uopšte imati, matematika u školovanje može biti uključena svega godinu ili dve, ili sa samo dva časa nedeljno - samo su časovi srpskog jezika neizbežni.
Postoje razlozi zbog kojih tako mora biti. Na ovim časovima se ne uče samo morfologija, sintaksa, fonologija i leksikologija - na njima se uče razumevanje i interpretacija teksta, funkcionalna pismenost, pravopis, kritičko sagledavanje informacija koje su nam plasirane, tumačenje i razumevanje tekstova i književnosti, usmena i pisana komunikacija prilagođena svim društvenim situacijama, kultura izražavanja, način na koji se formulišu misli, osećanja i unutrašnji doživljaji. Za sve nam je to potrebna kvalitetna nastava srpskog jezika, dobri i požrtvovani pedagozi, prosvetni radnici koji će i svoje znanje stalno usavršavati.
Zbog toga je informacija da se na tri najveća univerziteta u Srbiji za studije srpskog jezika prijavilo svega 149 potencijalnih studenata više nego poražavajuća. To znači da će budući profesori i nastavnici srpskog jezika biti učenici koji su u srednjoj školi imali jedva trojke ili oni koji su na prijemnim ispitima za fakultet osvojili nula bodova. To znači da našu decu neće moći da nauče.
Postoji mnogo razloga zbog kojih je to tako. Jedan od njih je svakako i u tome što je javna tajna da se u prosveti posao dobija isključivo preko veze i da oni koji je nemaju gotovo i nemaju nikakve šanse da se zaposle. Čak i oni koji dobiju posao susreću se sa očekivanjima da treba da obrazuju i vaspitaju stotine dece za pare za koje bebi-siterka ne bi čuvala nijedno dete. Na kraju, već godinama je strateško opredeljenje naše države da obrazovni sistem služi isključivo tome da bi proizvodio radnu snagu, po pravilu jeftinu, za nekakvo tržište rada koje će jednom ovde nastati.
Nastavnici srpskog u tom konceptu razvoja društva nisu „tražena roba“. Tu, zapravo, leži osnovni problem. Nije uloga obrazovnog sistema da stvara dobre i poslušne radnike. Njegova uloga je da stvara dobre ljude - one koji razumeju situaciju oko sebe, kritički je sagledavaju, precizno formulišu svoje misli i stavove, bore se za bolje sutra. A to bez dobrih nastavnika srpskog jezika ne može.