Kada bi nekoga pitali da li može da se seti koji je to bizaran povod za rat bio, teško da bi se ko setio krvavog rata za glečer na "krovu sveta", 70 kilometara jugoistočno od drugog po veličini planinskog vrha na svetu, alpinistima znanog kao K2. Glečer pod imenim Siačen koji je dug 85, a širok 6 kilometara i nalazi se na nadmorskoj visini većoj od 5.000 metara iznad nivoa mora, gde vlada večni sneg i led i duvaju konstantni vetrovi. Taj rat koji se sporadično dešava između dve nuklearne sile Indije i Pakistana odneo je više od 10.000 ljudskih života na obe strane zaskoro više od 30 godina. Ono što je bizarno u celoj priči jeste da je većina vojnika umrla od smrzavanja, moždanog ili plućnog endema, pada u pukotine u glečeru, mraza i ostalih brutalnih oružja prirode, nego od metka..
Priča o ratu na glečeru Siačen između Indije i Pakistana koji se spore oko ove teritorije sa najsurovijom klimom, gde živi svet faktički ne postoji, osim večnog snega i leda traje još od kad su na Indijskom podkontinentu bile stvorene dve države, kasnije koje su postale i nuklearne sile, ali to za rat na glečeru Siačen bilo je potpuno nebitno.
Ova priča počela je dalekog 3. juna 1947, kada je Velika Britanija usvojila plan podele indijske podkraljevine koja je podeljena na dva dela: hinduističnu državu Indiju i muslimansku Pakistan. Provincije između dve države uz samu hranicu podeljene su tako što je u obzir uziman verski sastav stanovništva, a ne geografski značaj. U tom pogledu izuzetak nije trebala biti i teritorija kašmira gde se na krajnoj severnoj granici upravo nalazi glečer Siačen. Kašmir većinom čini muslimansko stanovništvo oko 80 posto, pa je po tome trebalo logično da pripadne Pakistanu, međutim vojna snaga, političke igre bile su jače, pa je Kašmir ostao kao deo Indije. To je dovelo do ustanka kada je na zapadu ove sporne teritorije došlo do okršaja kada se nardo Balti pobunio jer su hteli da se pripoje Pakistanu, usledio je ustanak. UN je u ovom sukobu posredovao pa je došlo do niza rezolucija, pa i poziv na referendum i samooperdeljenje da tamošnje stanovništvo samo izabere, da li će da se priključi Indiji ili Pakistanu. Juna 1949 Indija i Pakistan potpisali su Karačijski sporazum koji je odredio tačnu granicu dve države. Granična linija išla je od severa preko Džamu i Kašmira, pri čemu dve trećine ove teritorije ostalo je pod kontrolom Indije. Takva situacija je i danas iako su dve države vodile kratke i krvave ratove i to 1965 i 1971. Doduše bilo je manjih promena, ali to je i onako nebitno za ovu priču.
Što se tiče glečera Siačen za obe države ova teritorija okovana snegom i kamenjem za obe strane bio je potpuno nebitan, tek od početka 1980 tih pretvorio se u poprište jednog od najvećihsukoba srednjeg intenziteta koji je na obe strane odneo 10.000 vojnika.
Prvi interesovanje za sporni glečer iskazali su Indijci koji su 1970. poslali prvu doduše naučnu ekspediciju, a ne vojnu, a zatim usledile su i planinarske ekspedicije. Ubrzo istim putem krenuli su i Pakistanci koji počinju da izdaju alpinističke mape na kojima je glečer ucrtan kao deo pakistanske teritorije, što su počele i strane alipinističke ekspedicije koje su krenule u osvajanje krova sveta prihvatile i pisale zahteve za dozvolu vlastima u Islamabadu, a ne Nju Delhiju. Indijci nisu sedeli skrštenih ruku, pa su uzeli ponovo da čitaju sporazume o granici, pa su poslali kartografe koji su po njima utvrdili da je to teritorija Indije, a ne Pakistana. Zatim je stigla i vojska, a time su stvoreni uslovi i za početak rata.
Kada su shvatili kakvi su surovi uslovi na krovu sveta odlučili su da pošalju odabranu grupu vojnika na Antartik, jer su uslovi približno jedanki onima na krovu sveta.
Prvi koji je zainsteresovan za ovaj prostor bio je prvi indijski aplinist u vojsci poručnik Nariderj Mumar koji je od 1978-1982 izveo nekoliko izviđačkih ekspedicija na glečeru. Poručnik je beležio sve promene pre svega vremena, dubinu snga, jačinu vetrova, koje staze treba koristiti i markaciju za bezbedno kretanje po utvrđenim stazama.
Prve vojne formacije indijci su poslali 1983, a njima su se pridružili Pakistanci koji u zoni glečera razmeštaju svoju izviđačku jedinicu i specijalce. Glečer koji do tad nikome nije pripadao i koji je samo bio sfera interesovanja počinje biti predmet fokusa oba generalštaba.
Operacija "Meghoot"
Indijska vojska počinje da zauzima ključne tačke na glečeru, kako bi omeli raspređivanje pakistanskih vojnika i prodiranje u unutrašnjost glečera. S druge strane Pakistanci su nastojali da spreče Indijce u toj nameri. Čarke, jurnjava, preskakanje i prepadi trajali su do 1984. godine kada je indijski generalštab isplanirao operaciju "Meghoot" ( u prevodu "Hladni glasnik) da se helikopterima u zonu glečera izvede helikopterski desant i spuste snage jačine jednog bataljona. U pitanju su bili aklimatizovani vojnici iz puka Kumaron i Ladaški skauti. Inače ova operacija pokrenuta je posle dojave da su Pakistanci u septembru 1983 planirali sito desant, ali su odustali zbog lošeg vremena.
Indijci prema prvom planu nisu imali cilj da uspostave trajno prisustvo, već kad to vremenski uslovi dozvoljavaju zauzmu dva prevoja Saltoro na visini od 5.791 metar i Bilafond La na visino od 5.486 m i spreče Pakistance. Indijci su angažovali ukupno 1.300 vojnika koji su trebali biti desantirani transportnim helikopterima Mil Mi-8 i Mi-17. Međutim, sve zamisli sa papira nisu realizovane jer se vreme naglo pokvarilo, došlo je do snežnih lavina koje su pokrenuli helikopteri, došlo je do prekida komunikacija kako radio tako i dostavljanja hrane, ogreva i dodatne opreme. Kod većine vojnika koji su poslati iz toplih ranvičarskih područja centralne i zapadne Indije pojavila se i visinska bolest. To je uticalo da samo posle sedam dana od 52 vojnika inače pripadnika specijalnih jednica koji su spušteni helikopterom i koji su zauzeli prevoj Bilafond La umre njih 30, ali ne od metka ili obračuna sa Pakistancima, nego od surovih vremenskih prilika i debelog minusa, a koje mladići navikli na temperature preko 40 stepeni nisu mogli da podnesu.
Pakistanci su na akciju Indijaca odgovorili 12 dana kasnije napadom grupe komandosa i lake pešadije Severnih snaga Pakistanske vojske. Sa automatskim odužjem napali su Indijce, ali ih nisu mogli da oteraju.
Operacija "Meghoot" završila se fijaskom. Indija je one vojnike koji su preživeli vratila nazad. Međutim, Pakistan nije sedeo skrštenih ruku i odmah posle povlačenja indijskih vojnika poslao je specijalnu jednicu. Kad su to Indijci primetili, i oni počinju da šalju nove snage ponovo na glečer. Odjednom na prostoru gde se temperatura spušta i do minus 60 stepeni celzijusovih ispod nule, na visini od 6.000 metara počinje da gine sve više vojnika, međutim nijedan u direktnoj borbi. Na obe strane padaju mrtvi, ali od surovih vremenskih prilika, neopreznosti i nepoznavanja života i rada u ekstremnim planinskim uslovima. Pokretljivost vojnika, pa i tehnike koja je doturena na krov sveta pre svega tu se misli na artiljeriju i minobacače bili su neupotrebljivi. Vojnici su više proveli u šatorima i zaklonima od vejavice, nego u patrolama.
Ostalo je zapisano i da su patrole za pregled rute duge 25 kilometara trebale šest dana, a na visinama preko 5.000 metara udaljenost od 100 metara zbog retkog kiseonika prelazili su za 15-20 minuta uz napor. Uočeno je i da svi helikopteri nisu sposobni za let na tom prostoru. Obe strane uvele su helikoptere "Aluet III" koji su imali nosivost od 900 kilograma na visinama od 6.000 metara, a koji su u letnjim uslovima mogli da prebace 40 kilograma tereta, a zimi 80. Upotreba lekova bila je skoro nemoguća ili otežana zbog bioloških promena koje su se javile tokom boravka na takvoj velikoj visini duže vreme. Ekstremno niske temperature stvarale su i probleme sa tehnikom, municijom, oružjem. Krti delovi su se lomili, složeni sistemi su otkazivali zbog neogućnosti podmazivanja. Provobitna strategija upotrebe dalekometne artiljerije na obe strane pala je u vodu.
Gubici su bili sve veći, doduše na indijskoj veći nego kod Pakistanaca jer, komanda nije od njih tražila da osvajaju i kontrolišu prevoje što su radili Indijci, koji su ostajali na većim visinama, pod čestim korištenjem kiesonika, pa je odlučeno da se štede ljudi i zauzme kote na manjim visinama. To se pokazalo za ispravnu taktiku generalštaba i vojnih planera, jer su za razliku od indijaca osim smanjenih gubitaka imali i manje ukupne troškove ovkavog avanturizma. Procenes kraja 1990 tih govorile su da su Indijci dnevno za boravak vojnika morali da izdvoje od 420-500 hiljada dolara dnevno.
Boravak vojnika obično traje nekoliko meseci i oni, ako prežive i vrate se svojim kućama obično trpe velike moždane probleme, koji su pre svega posledica neostatkakiseonika i koje se javljaju obično kao kratkotrajni gubitak sećanja, učestala razdražljivost, problemi sa koncentracijom i smanjenje moždane aktivnosti.
Ništa bolje ne prolazi ni tehnika. Ekstremno niska temepratura ostavlja posledice na nišanske sprave pa su artiljerisjki dueli obično neprecizni, viskosnost maziva je smanjena ili su poptuno zamrznuta, porodo vode u metalne delove oruđa i led dovode do pukotine i neupotrebljivosti.. Drugi problem osim vojnog koji se javio posle skoro 30 godina rata je i ekološki, gomila kanti od krozina, komada vojne opereme i opasnih hemikalija.
Novi sukob usledio je tri godine posle operacije "Meghoot". Naime u jesen 1987. Pakistanci zauzimaju praznu stražarnicu, koju su Indijci napustili zbog pogoršanja vremena i odlaska u dolinu. Kada su se narednog proleća 1988. Indijci vratili došlo je do šestodnevne krvave borbe gde su indijci upotrebili dakelkometnu artiljeriju i vazduhoplovstvo. Indijci su uspeli da ostvare proboj na više položaje u odnosu na Pakistance, a onda je zbog lošeg vremena došlo do prekida snabdevanjem. Nepotvrđeni izvori tvrede da je pet pakistanskih vojnika pružilo herojski otpor i da su pre likvidacije ubili 54 vojnika dok su branili osmatračnicu..
Tri meseca kasnije Pakistanci napadaju stražarnicu na prevoju Biafor La. Tamo šalju 100 elitnih vojnika specijalnih snaga. Po tri dana sukoba pakistanci su zauzeli donju osmatračnicu. Indijski komandant je tad naredio opšti artiljerijski napad iako su njegovi vojnici još pružali otpor. Granate su pobile 14 pakistanskih vojnika, kao i veći broj Indijaca. Tela stradalih smrznuta su ostala svu zimu dok ih na proleće obe strane nisu pokupile sovje stradale i odnele ih porodicama.
Od tad položaj obe strane se nije promenio i više je nalikovao na rovovsku borbu. Obe vojske dovlačile su nove snage, povremeno je dolazilo do puškaranja na visinama od 7.000 metara nad morem. Povremeni međusobni artiljerisjki dueli trajali su sve do 1995.
Novi sukob rasplamsao se 1999 kada je Pakistan u proleće zauzeo Kargilsko područje. Došlo je do okršaja na obe strane u kojoj je poginulo oko 1.000 vojnika na obe strane. Pakistan se posle intervencije SAD da se smanji napetost između sve nukelarne sile napustio to područje..
U treći milenijum obe strane ušle su na istim pozicijama i osim redovnih patrola i mirnih susreta sukoba nije bilo. Spor oko granice i dalje nije rešen ali tenzije koliko toliko su zanemarene. Težište se kao što smo videli u zimu ove godine više prenelo na okršaj Indijaca i Kineza na spornoj graničnoj teritoriji.
Obe vojske zbog svih iskustava sa kojim su se sureli u okršaju za glečer Siačen u odnosu na 1980 posvetil su značajno više vremena. Poručavaju se sve novine sukoba u planiskom svetu, tehnike alpinizma, boravka u ekstremnim uslovima, načinu kretanja, patroliranja i pre svega veliki značaj posvećen je zdravlju vojnika, gde se šalju iskusniji i izdržljiviji vojnici nego što je to bilo nekada i pre svega oni koji su dugo vremena proveli u planiskom svetu. Inače u prve dve godine oko 300 pakistanskih vojnika zbog smrzavanja morali su da amputiraju ruke ili noge. To je dovelo do toga da se uvede zbiljnija kalimatizacija, zatim posbna obuka za boravak i rad na velikim visinama. Veliki značaj posvećuje se gradnji timskog duha u jedinici koja odlazi na zadatak. Individualsti se isključuju jer je utvrđeno da je duh zajedništa uz redovnu komunikaciju vojnika sa porodicama id presudne važnosti da se smane ukupni gubici i pad morala. Obe strane su zato se potrudile i telefonski povezali vrh sveta sa ostatkom zemlje da vojnici kad god se užele mogu da pozovu svoje porodice.....
Kurir.rs/A.Mlakar