Jedan od mojih novinsko-istraživačkih hobija - zahvaljujući kome ponekad nešto i napišem - je minuciozni monitoring mlađahnih političara, kao onih iz vlasti, tako i onih iz takozvane opozicije. Posle, na osnovu tih procena, pokušavam da sklopim sliku budućnosti naše zemlje.
I znate šta, koliko god obrtao-okretao, koliko god sklapao i preklapao profile političkih omladinaca, slika naše budućnosti mi izgleda polumračna. Evo zašto. Zato što ni u jednom od tih mladih političara (bilo koje boje) ne vidim 1. strast za politikom (koja je neophodna) i 2. jasnu političku ideju (kakva god bila, leve, centralna, desna, svejedno).
Sve, naime, ono što vidim kod mladih, već pola veka gledam i kod sredovečnih i matorih političara (čast vrlo, vrlo retkim izuzecima) - tj. upuštanje u politiku i bavljenje politikom kao prilikom za leb bez motike, privilegije bez rada i jeftinu tablodinu slavu, koja muškom delu političke populacije, fakat, namakne mračnog predmeta želja, da ne kažem baš mindže, u količini koja bi im bila nedostupna da su ostali apolitični, a ženskom političkom korpusu, bar onom zgodnijem delu, epitete koji (zasad) nisu za štampu.
Kao i stare, tako se i mlade političke snage (svih boja) uglavnom bave danonoćnim mrsomuđenjem na temu zaštite raznih vrednosti i poštenja od onih - koji su, gle, uvek politički protivnici - koji te vrednosti razaraju i šire nepoštenje. Mladi vučićevci na sav glas arlauču da su Ðilas & Co lopuže, mladi đilasovci ne manje glasno uzvraćaju da su Vučić & Co lopovi i vandali.
Tako je je u nastojanju da odbrani vrednosti - u pravednom gnevu (a i da usta ne bi mlela pusta) - određena Sofija Nedeljković, kopredsednica pokreta „1 od 5 miliona“ podgrejala aferu Lukas i u Danasu napisala patetičan tekst iz koga izdvajam sledeći citat: „Je li naš nobelovac Ivo Andrić napisao ‘Prokletu avliju’ da bi se pored njegovih dela našla ‘dela’ čoveka koji bi, po svemu sudeći, trebalo da se nalazi u zatvoru proklete avlije?“ (Misli na Lukasa.)
Uveravam gospođicu (gospođu?) Nedeljković da bi Andrić bez razmišljanja napisao sva svoja dela sve da je i unapred znao da će „Prokleta avlija“ jednoga dana stajati pored knjige nesuđenog avlijinog zatvorenika. Ako je uopšte čitala Andrića, Nedeljkovićeva ga je očigledno loše pročitala, jer nit koja se provlači kroz ceo Andrićev opus upravo hoće da kaže da prostakluk, rugoba, nasilje i površnost vladaju svetom, a da je zadatak umetnosti, ne samo da književnosti, da se protiv toga bori. I to prsa u prsa. Ako treba u istom izlogu, onda u istom izlogu.
Pa ko hoće Andrića, neka kupi Andrića, ko hoće Lukasa, neka kupi Lukasa. Ono jeste, više će biti kupljeno Lukasovih nego Andrićevih knjiga, ali je isto tako vaktile kupovano više Mir-Jaminih nego Andrićevih.
Sad je kucnuo čas za pitanje od 1.000.000.000 sendviča: da li bi za vlade Zorana Ðinđića Aca Lukas mogao objaviti žizniopisanija svoja i da li bi promocija žizniopisanija bila moguća. O, da, zato smo se i borili. I izgubili bitku. Ali tu Lukas ništa nije kriv.