Anđelko Kovačić je bukvalno ceo svoj radni vek proveo u jednoj jedinoj kafani. Za njega kafana nije način
života, ona je jednostavno - život
Kad je bio dete, u njegovom susedstvu je živeo jedan konobar.
- Uvek je imao novca, i uvek čašćavao...
Mali Anđelko Kovačić tada je odlučio da će i on, kad poraste, da bude konobar.
Želja ga je držala i kad je došlo vreme da izabere srednju školu - upisao se u Ugostiteljsku u Subotici. U ono vreme to je bila ozbiljna škola: učilo se za život, ne za ocene, polovina vremena provodila se u klupama, a polovina na praksi. O današnjim konobarskim naraštajima nema visoko mišljenje.
- Ja sam posle prvog razreda znao ono što danas nauče za tri godine - kaže Anđelko.
A njegovom sudu treba verovati: ima 67 godina života i preko 45 godina konobarskog staža. I to u jednoj jedinoj kafani - „Maloj gostioni“ na Paliću.
Kafana od 168 godina
Punih 168 godina traje ova kafana - prvi put pominje se 1852. godine, kada je gradski arhitekta Janoš Škuleti uradio projekat uređenja zgrade, nazvane „Mala krčma“, u kojoj su bile sobe, jasle za 16 konja i naslon za šest kola. Od tada, praktično, vrata nije zatvarala!
Iako je „Mala gostiona“ zaštitni znak Subotice, Anđelko Kovačić simbol je, zaštitni znak „Gostione“. Ako se izuzmu dva meseca prakse po završetku škole u zagrebačkoj „Esplanadi“, on ni u jednoj drugoj kafani nije radio.
Ali, da objasnimo za mlađe šta je „Esplanada“. U ondašnjoj Jugoslaviji nije postojalo uglednijeg i luksuznijeg hotela. Na ulazu je stajao vratar, obučen kao italijanski admiral, a recepcioneri su bili dostojanstveni i uglađeni kao ministri inostranih poslova! Miroslav Krleža imao je u „Esplanadi“ svoj sto, a i Tito je voleo da navrati. Smatralo se da su konobari koji su radili u ovom raskošnom austrougarskom zdanju završili ugostiteljski Oksford!
Znali su to da cene u „Maloj gostioni“. U svom radnom veku Anđelko je promenio u „Maloj gostioni“ čak 25 direktora i ko zna koliko šefova sala... ali mu se iz „Gostione“ nije išlo, vremenom mu je postala druga kuća.
Penzija
Kad je u decembru 2013. otišao u penziju, vlasnici su ga zamolili da ostane i podučava mlade konobare.
- Nikada nisam poželeo da odem, iako sam imao dosta ponuda i izazova. U „Gostioni“ sam počeo i dok god me zdravlje služi, u njoj ću raditi... Vlasnik „Gostione“ Petar Stojanac vratio je sjaj ovom mestu - traži da zabeležim.
Treba imati na umu da je Palić, do izgradnje sportskog centra u Kovilovu, bio omiljeno mesto za pripreme raznih naših reprezentativnih sportista, i svi su oni dolazili u „Gostionu“. Osim ovoga, Palić je i višedecenijski domaćin uglednog filmskog festivala...
Pitam ga da li je zaista nekim fudbalerima na pripremama, kad im je alkohol bio zabranjen, pelinkovac donosio u džezvama za kafu, potvrdno klima glavom, ali neće da kaže imena:
- I konobari imaju profesionalne tajne.
Zna se da ga Mira Banjac smatra svojim prijateljem. Ali zbog nečeg se bila zarekla da neće više da kroči u „Gostionu“, pa je s ulaza zvala Anđelka da popiju kafu u susednoj bašti. A ono što je Mira Furlan pre osam godina napisala u knjizi gostiju zaslužuje da se prepiše:
„Obišla sam svet i najluksuznije hotele sveta, ali ovakvu srdačnost, profesionalizam, požrtvovanost, ljubaznost osoblja nigde nisam srela... Svi su divni, ali bih posebno izdvojila dva divna gospodina, gospodina Branka i gospodina Anđelka. Takva profesionalnost, takav uzvišeni odnos sa gostima, oni mogu raditi u najluksuznijim hotelima (u „Valdorf Astoriji“) ili na luksuznim kruzerima.“
To umeće u poslu preporučilo je Anđelka Kovačića i za rad u Titovoj rezidenciji u stotinak kilometara udaljenom Karađorđevu.
- Tito je bio prirodan i opušten, raspitivao se odakle smo, koga imam u porodici. Jovanka je bila nadmena, znate kako je kad se iz opanka uskoči u cipele...
Anđelko je u Karađorđevu, uz Tita, i kasnije, kad su novi došli na vlast, bio svedok istorije. Slobi Miloševiću je služio „čivas“, posluživao je za večerom palestinskog lidera Jasera Arafata, a pamti i kad se jednom desilo da u kuhinji nema teletine, a Azem Vlasi, tada prvi čovek Kosova, nije jeo svinjetinu.
- Helikopter je poleteo, i za deset minuta je stigla teletina...
Tito, Milošević, Arafat
Služio je i Ðinđića, Koštunicu, Vučića. Dok je još bio u opoziciji... Ali Anđelko goste ne razdvaja po položaju u društvu, novinari pitaju za njih, a njemu su svi gosti isti, jer inače i ne bi bio to što jeste i kakav jeste.
- Svakom gostu treba prići s puno poštovanja, posvetiti mu se, da se oseća prijatno, kao kod kuće. Gost je zakon u ugostiteljstvu! Kada gost dolazi na vrata, on donosi platu! Jer ne daje nama gazda platu, ne daje niko sem gosta. Ne mislim da sam ja nešto poseban, da se mnogo razlikujem od drugih. Osmehnem se gostu, priđem, razmenim poneku reč, odakle je, kako je, je li s puta... Ako dođe i drugi, treći put, počastim ga, gledam da to bude ljudski. Zapamte to ljudi. Kad dođe nedeljni ručak, pitaju da li je Anđelko tu, zovu me, a ja već tačno znam ko gde sedi, da li puši ili ne... Gledam da se gosti opuste kao kod kuće. Iako je nedeljni ručak u „Maloj gostioni“ na bazi švedskog stola, meni nije problem da nekom odnesem jelo do stola - ima i starijih ljudi, nekome se trese ruka...
Kafana je za Anđelka više od posla, to je način života, život.
Nije ni čudo što je i ženu, s kojom je u braku od 1978. godine, upoznao u „Maloj gostioni“.
Oženio se gošćom
- Ona je Ličanka, radila je u modnoj kući u Zagrebu i na Palić je došla kao učesnik nekakvih sportskih igara. S drugaricama je ušla u „Gostionu“, bila je tiha, najpovučenija, i sele su u moj rejon. A ja mlad, mlad, simpatičan, lep - smeje se.
Posle venčanja ona se doselila u Suboticu, dobili su sina, sada imaju i unuka, gimnazijalca...
Anđelko, rekosmo, i dalje radi.
Ali cela prošla godina bila je u znaku korone i raznih ograničenja, a za konobara nema ništa gore od prazne kafane.
- Vidiš i sam, šta da objašnjavam...
Podne je, ogromna sala prazna, samo u jednom uglu tri muškarca ispijaju kafe. Mladi konobar, tek da zabavi ruke, po ko zna koji put servijetom briše blistave viljuške i noževe, i ređa ih u pravilan niz.
- U zlatna vremena, osamdesetih i devedesetih, sve je bilo puno, a imali smo duplo više stolova, sve do onog cveća napolju! Mesto se rezervisalo dan ranije. Imali smo muziku i pevačicu, svake noći se jelo i pilo, razbijale se čaše... Nismo ni zatvarali, ujutro samo spremačica pokupi srču i očisti, pa teramo dalje!
Važnije od bakšiša
Zarađivalo se, kaže Anđelko, nije da nije, i plata i bakšiš... Ali nije se obogatio, kao što ni onaj njegov komšija iz detinjstva zbog kojeg je otišao u konobare sigurno nije bio bogat čovek.
- Takav sam, ne mogu to da promenim. Ali zato mirno spavam.
U fascikli u kojoj čuva ono pismo Mire Furlan poređani su i isečci iz novina o njemu.
Jedan tekst naslovljen je sa „Obraz važniji od bakšiša“.
Nepoznati kolega novinar bio je veštiji od mene: u samo četiri reči potpuno i tačno opisao je Anđelka Kovačića.
kurir.rs/Momčilo Petrović
Bonus video: