JAVNI PREVOZ OMILJENO LOVIŠTE SEKSUALNIH PREDATORA: Kako se odbraniti od manijaka?
Javni prevoz je često omiljeno "lovište" za seksualne predatore, koji koriste priliku da ispune svoje bolesne želje. Oni se približe i priljube žrtvama, često mladim devojkama i devojčicama i "trljaju" se o njih.
Zabeleženo je i da su napadači bili nekoliko puta i agresivniji, pojavljivali su se snimci napada i većina njih je završila iza rešetaka. Ipak, šta sa onima koji nisu dovoljno hrabri, ali jesu vrlo neprijatni i žene itekako trpe od njihovih postupaka, a ima ih svuda, od autobusa, preko trolejbusa i tramvaja. Često izgledaju normalno i neupadljivo.
"Seksualno uznemiravanje u javnom prevozu i napadi na žene su deo naše svakodnevnice, nažalost. Od žena očekujemo da se zaštite i bombardujemo ih savetima, statistikama i upozorenjima, a pritom skoro nikad ne apelujemo na svedoke da priskoče ženi u zaštitu i ne činimo ni izbliza dovoljno da pošaljemo poruku da seksualno uznemiravanje nije nešto što se toleriše, već nešto što se sankcioniše", primeto je psiholog Leo Ivanišević.
Ono što on želi da istakne i poruči svima onima koji su doživeli neku vrstu seksualnog uznemiravanja jeste - niste vi krivi. Takve stvari ne bi trebalo nikome da se dešavaju i niko to ne zaslužuje.
"Ako ste toliko uplašeni, slobodno i vrištite, budite bučni, nemojte razmišljati u tom trenutku da li će vas neko gledati kao ludaču", kaže psiholog.
Psiholog kaže da kada bi živeli u nekom boljem društvu, situacija bi bila obrnuta: Žene bi se bezbrižno vozile javnim prevozom, a predatori bi, u strahu od posledica i osude društva držali svoje ponašanje pod kontrolom.Nažalost, ne živimo u takvom društvu, a predatore, budući da ne mogu da se sami kontrolišu, moramo da kontrolišemo mi - i kao pojedinci i kao društvo i to kroz jasne, rigidne i dosledne granice i posledice za određena pona
"Pre svega, treba imati na umu ne reagujemo svi isto na signale opasnosti. Neke žene se u ovakvim situacijama samo slede: ne mogu ništa da kažu, niti išta da urade, prosto se ukoče i čekaju da opasnost prođe. Neke žene će se fizički braniti, napraviti scenu, možda čak i napasti predatora. Neke će prosto pobeći na drugi kraj vozila, ili će izaći iz prevoza. Svaka od ovih reakcija je potpuno prirodna i uslovljena našom biologijom i odgajanjem", navodi psiholog Ivanišević.
Prema rečima psihologa, sleđenost je u ovim situacijama najmanje korisna - nema mnogo poente praviti se mrtav i nadati se da će predator odustati onda kada vas je već primetio i počeo da vas nekako uznemirava. Štaviše, predator će vašu sleđenost tumačiti kao dozvolu da nastavi.
Ukoliko spadate u onu grupu ljudi koja na opasnost reaguje tako što se skameni, pokušajte da se u datom trenutku okrenete ka nekom od saputnika, pozovite blisku osobu telefonom ili se obratite osobi do vas. Konekcija sa nekim će vam pomoći da se osetite bezbednije. Imate puno pravo da uradite ono što osećate kao najbezbednije za vas.
U takvim situacijama bitno je da sebi pružimo kontekst, izbor i korekciju. Setite se gde se nalazite, da ste u autobusu gde su neki drugi ljudi. Male su šanse da vas tu neko ozbiljno povredi, i zlostavljači misle o sebi. Oni takve stvari rade neprimetno, kad misle da mogu da se izvuku. Tako da ukoliko napravite neku scenu, on će verovatno ustuknuti - kaže Ivanišević.
Nasilnici uglavnom koriste strah osobe koju napadaju. Imate dve vrste nasilnika, one koji to rade neprimetno i one koji to čine uz pretnju.
Oni koji vas uznemiravaju dok ste okrenuti leđima, bez ikakvog upozorenja i najave, taj se plaši vas više nego vi njega. On ne želi da ga uhvatite, već koristi gužvu i svoju anonimnost, te ukoliko ga suočite sa tim što radi, on će se uplašiti, biće mu neprijatno i pobeći će.
- Drugi su oni koji prete, da promumljaju kroz zube kroz zube da bi vas zastrašili, to je uglavnom agresivniji tip sa kojim ne biste voleli da ulazite u direktnu konfrontaciju, osim ako tu nema ljudi koji će zaista da vas podrže. Od takvih je najbolje samo pobeći što pre - savetuje.
Edukacija dece i tinejžera je prvi korak pripreme za eventualne nemile situacije. Treba im objasniti da se na svetu dešavaju i loše stvari, da se ne bi samo skamenili ukoliko im se dogodi nešto slično.
- Devojčice treba da znaju da postave svoje granice, da shvate da nisu one krive za tako nešto, već isključivo zlostavljač. Nije to sramota onog koji je napadnut, već onog koji to radi. Ukoliko dođe to takve situacije, ne treba je sakriti, već vikati na sav glas, kako bi se nasilje sprečilo - objašnjava psiholog.
Psiholog ima i savete za potencijalne žrtve kako da se ponašaju u takvim slučajevima.
Ukoliko vam osoba koja vas uznemirava deluje kao da je pod dejstvom droge, lekova ili alkohola, ako vam deluje neuračunljivo i nekontrolisano - konfrontacija možda i nije najbolja ideja. Budite pažljivi, sklonite se.
Ukoliko ste jako uznemireni, besni i niste sigurni da li ćete moći da kontrolišete svoje ponašanje, možda je bolje da se samo sklonite - cilj je da prekinete neprijatnu situaciju, a ne da je eskalirate.
Ukoliko ipak odllučite da se konfrontirate, počnite mirno, ali odlučno, bez straha od toga da "vi sada pravite scenu". Većina predatora su kukavice i ukoliko im pokažete da ih se ne plašite, nećete im biti zanimljivi, jer neće imati moć nad vama.
Možete uputiti rečenicu tipa: "Šta to radite? Odmah prestanite. Ukoliko ne prestanete, tražiću da se prevoz zaustavi i zvaću policiju."
Možete i sami izvaditi telefon i uperiti kameru u predatora. Fotografije i snimci su dokazni materijal i većina predatora ustukne pred idejom da će biti uhvaćeni.
Ukoliko se odlučite za konfrontaciju, imajte na umu da većina predatora bira žrtve koje im deluju kao neko ko se neće suprotstavljati. Zbog toga, najefikasnija konfrontacija je ona u kojoj jasno i glasno postavljate granice i upozoravate na posledice.
Nemojte pretiti onim što nećete sprovesti. Nemojte se pecati na uvrede i nemojte vi vređati predatora na bilo kojoj osnovi, jer ukoliko previše povredite predatorovu sujetu time ćete samo probuditi agresiju.
Vaša konfrontacija treba da se svodi na zahtev da se predator udalji od vas i obaveštenje šta će da se dogodi ukoliko to ne uradi. Svaki sukob izvan toga može samo da pogorša situaciju. Dobro procenite da li su okolnosti na vašoj strani, pre nego što se konfrontirate - nekad je zaista bezbednije samo se skloniti, to ne znači da ste kukavica, to samo znači da vodite računa o sebi.
Ukoliko niste tip koji se konfrontira ili ukoliko vidite da je situacija previše zategnuta, evakuišite se što pre. Možete promeniti mesto na kom stojite/sedite, možete otići do vozača i zamoliti ga da zaustavi vozilo, možete izaći iz prevoza na nekom stajalištu gde ima puno ljudi ili zvati nekoga da vas sačeka. Nemojte se ustručavati da tražite pomoć.
Situacija u kojoj se osećate ugroženo nije situacija u kojoj treba da brinete šta prolaznici misle o vama i da li ste nekome na teretu. Istina je da, usled difuzije odgovornosti, većina ljudi okleva da prva pritrči nekome u nevolji, ali isto tako, dovoljno je da jedna osoba napravi prvi korak i drugi će joj se pridružiti. Ako vam bar jedna osoba pritrči u pomoć, za njom će verovatno pritrčati još nekoliko - ljudska psiha prosto tako funkcioniše
Ukoliko vidite da neko drugi trpi uznemiravanje u prevozu, reagujte kao što biste voleli da neko za vas odreaguje u obrnutoj situaciji. Jedan od najboljih načina za borbu protiv seksualnog uznemiravanja je kreiranje atmosfere nulte tolerancije. Svako od nas treba da reaguje i priskoči u pomoć kada god može, jer samo kroz postavljanje granica možemo suzbiti neprihvatljivo ponašanje.
Setite se da se loše stvari događaju onda kada dobri ljudi ne čine ništa. Kada bismo uspeli da, umesto kulture okretanja glave, razvijemo kulturu nulte tolerancije na zlostavljanje kulturu podrške žrtvi i kulturu postavljanja jasnih granica, imali bismo mnogo manje problema sa predatorima. Istina, oni bi i dalje postojali, ali imali bi mnogo manje prostora za uznemiravanje drugih.
Kurir.rs/Blic