Toma je u rodni kraj dolazio retko i uvek na dan-dva, al' kad dođe, svima lepo - kockarima, kurvama, gazdama kafana, prodavcima... Svi su trljali ruke. A posebno je voleo sirotinju. Jer i sam je bio puka sirotinja. U školu je krenuo obučen u prteni džak, s prorezanim rupama da provuče ruke, priča nam Vladeta Zdravković (60), čiji otac Miodrag beše najbolji dug legendarnog Tome Zdravkovića.
Pečenjevce. Na desetak kilometara od Leskovca. Najpoznatije baš po Tomi Zdravkoviću. Jeste da je Toma rođen 1938. u Aleksincu, al' ga ni pamtio nije jer njegov otac pred sam Drugi svetski rat reši da se s porodicom vrati u rodno Pečenjevce. A tamo je danas ruinirana kućica zarasla u korov, ali i živa sećanja na slavnog zemljaka.
Pod ogromnim orahom skrivena plava kapija. Ne može joj se prići, a kamoli kroz nju proći. Na dnu velikog dvorišta, od krošnji drveća se i ne vidi kućerak. Miodrag Rakić, legenda ovog sela i kraja, skida s eksera parče zarđale žice, probijamo se kroz travuljinu veću od nas. Upeklo. Može nas nešto i pojesti. Gazimo i trule trešnje... Ovde odavno niko nije kročio. Na tremu, pred vratima s katancem, sto s kariranim stolnjakom. Onim kafanskim. I stari lonci puni veštačkog cveća. Onog grobljanskog. Dva raspadnuta kauča i kredenac od pre Hrista, što se kaže. A na njemu zaboravljeni limeni tanjir i oval. Tu je i dvokrilni ormar. Na ofingeru sako i suknja.
- Tomine majke, liči mi tako - Miodrag će.
Ogromnim zelenim listom brišem prozor. Sok lista "pere" staklo, proviruje sobičak. Na stolu Tomine fotografije i prazan tanjir. Milje preko peći na drva. Na zidu uramljene slike, na jednoj se nazire devojka.
- To mora da je Tomina sestra, umrla je mlada s dvadeset i kusur godina - veli Miodrag.
Imao je Toma i tri brata. Poznati Novica umre pre mesec dana. Odneo ga rak, kao i Tomu. Ove jeseni će 30 leta kako je otišao veliki pevač i boem.
Seta neka neobjašnjiva obuzme čoveka na ovom pragu...
- Hteli smo pre desetak godina od kuće da napravimo muzej, ali vlasnika je mnogo, komplikacija još više i morali smo da odustanemo. Žalosno je ovako. Sramota nas je kad ljudi dođu da vide Tominu kuću - Miodrag će.
Ali na ponos im je Tomina priča. Kafana u centru sela. Kraj česme koju seljani podigoše svome Tomi uz ispisane njegove reči "Dao sam vam svoju dušu". Unutra slike i ploče na sve strane, pa i bista. Saša Cekić, koji s drugom Stanišom Cvetkovićem otvori kafanu, priča nam da dolaze ljudi sa svih strana - Slovenci bejahu neki dan, pa čak i Šveđani. Ko god prolazi auto-putem, eto ga da vidi odakle je Toma. Uz njega se i danas pije i tuguje...
- Hej, kafano muko; hej živote, moja tugo... - vrti se lagano....
Uz vino, i to pečenjevačko, a kako bismo drugo, kreće priča o Tomi...
- Najviše je voleo kominjak - mlado domaće vino, i to crno. A žute paprike i semenke mezio je po celu noć. To na čemu je i porastao - priča Vladeta.
Znao je Toma da za noć sve popije do poslednje pare... Da ujutru ni za 'leba nema.
- Sve pare s turneje po Kosmetu spiskao je za dan u leskovačkoj kafani "Dale". A bilo je to možda ko sadašnjih 50.000 evra. Odveze ga moj otac do Prištine, jer Toma nikad dozvolu nije imao, ali jeste vozio"ford granadu", da uzme honorar. I pola para da mom ocu da ih čuva kako bi ih kasnije dao ženi Goci. A s drugom polovinom da časti ceo Leskovac. I u subotu veče zasednu u kafanu, a već u pet ujutru Toma veli: "Ja nemam ni dinara više." I otac mu da onu polovinu. U nedelju veče opet nema ni dinara, pa mu moj otac plaća hotel u Leskovcu da prenoći, a ujutru ga službenim autom vozi u Beograd - kazuje Vladeta.
Živo se seća i čuvene 1982. i polufinala kupa UEFA između niškog Radničkog i nemačkog Hamburgera.
- Toma, otac i ja zaglavimo u čuvenoj kafani "Sloga". Da nam nije bilo Kneževića, predsednika Radničkog, ne bismo ni ušli na stadion. Toma obukao zelenu vijetnamku, a pod njom sakrio vino. I toj gužvi i guranju razbi mu se "carica milica". Tribine tad nisu imale sedišta, negu su svi novine donosili da na njima sede. I samo s vrha tribine do dna poteče crno vino. Ljudi se okreću, viču, psuju, utakmica počela, a taj deo tribina još stoji, nemaju na šta da sednu. Kad narod vide da je Toma tu, poče aplauz od pet-šest minuta. A Toma samo psuje: "U majčinu... Mali, šta ću ja ovde dva sata bez alkohola." I morao sam s njim pre kraja u "Slogu" - priča Vladeta.
A Miodrag se seća dana kad je u leskovačkom "Borovu" planuo i poslednji par cipela:
- Uđe Toma u prodavnicu: "Svaki Ciganin koji danas dođe i uzme par obuće, ide na moj račun." I već popodne rafovi "Borova" prazni.
Teška srca ustajemo od stola. Idemo do susednog sela - Čekmin. Živa je preko 40, da se diše ne može, al' pred lokalnom prodavnicom društvo cepa pivo. Tu nalazimo Gradimira Tošića (69). U poluraspadnutom kućerku gomila Tominih slika i ploča, i jedva još ponešto.
- Čujem Toma sedi u kafani u Pečenjevce. Bilo mi je tad 26 godina. Kiša. Majka mi kupila somotske espadrile, beše desna naprsla, ali nemam šta da obujem. Odem peške, kako bih. Sedi Toma sa svim direktorima. A ja pravac kod njega: "Tomo, oću pesmu moju da ti kažem 'Moja cipelica'." Kaže Toma: "Donesi mu šta će da pojede i popije." Doneše mi roštilj - pljeskavice i par kobasica i pivo. A Toma pije vino iz zemljano okče. Izrecitujem mu ja:
"Moja cipelica žuta na mene ljuta, a naročito kad padne kiša, kroz nju blato šiša.
Moja cipelica desna na mene je besna, pa je valjda zato na meni tesna.
Naprsla je ona još pre deset dana, pa izgleda ona kao tužna rana.
Na nju više sada i niko ne gleda jer je moju dušu ispunila beda" - priča Gradimir.
Dovozi ga te noći Toma do kuće, a sutradan pravac "Borovo": "Biraj cipele."
- Izaberem žute, kožne, na pertle. I vidi on da ja zbog ove ruke ne mogu da zavežem pertlu. Kleknu Toma i zaveza mi pertle. Ej, meni Toma Zdravković da veže pertle! Eto, šta Toma znači za sirotinju...
(Kurir.rs/Jelena S. Spasić)