Glumica Anđelka Prpić govori o projektima na kojima radi, koliko popularnost utiče na njen život, ali i pandemiji koja je na sve uticala. Ona ne krije da svako ko se bavi javnim poslom, makar malo želi da ga svi ljudi vole, kao i ono što on radi.
- Zavisi dosta i od karaktera. Imate potrebu da su reflektori na vama, da je pažnja tu gde ste vi. To vam uđe u naviku i to je nezahvalna situacija. Naviknete da će većina ljudi da vam priđe i kaže: “Jao koliko volimo da vas gledamo”. Naravno da vam prijaju komplimenti. Isto tako imala sam situaciju pre nekoliko godina kada sam sa svekrom čekala u bolnici da ga smeste, a ja mu pravila društvo. Jedan stariji gospodin je prošao pored mene, a onda se vratio i rekao: "Mnogo ste lepši na TV-u" i otišao. Odjednom se navikneš na glorifikaciju vašeg lika i dela i onda se desi ovo. Mada, ja volim kada se dese i takve stvari da te tresnu malo i spuste na zemlju i shvatiš da nije sjajno sve što radiš i da treba da se trudiš. Sve se izneveliše ako ste u glavi normalni.
Kažu da od svega možeš pobeći ali od prošlosti nikada. Da li vam se dešavalo da pobegnete i određeni segmenat života zaboravite?
- Definitivni svi imamo nečeg čega se nerado sećamo ili čime ne želimo da se bavimo. Jako je važno da se suočimo sa tim demonima. Ja spadam u onaj tip ljudi koji bi da idu kraćim putem i dođu brže do rešenja ali ne vredi. Kada su ozbiljne stvari u pitanju to vas stalno čeka iza nekog ćoška i kad tada moramo da se suočimo sa time. Opet, hvala bogu nemam u životu iskustava od kojih bih baš volela da pobegnem. Ali smatram da autokrekcija nije loša. Ranije sam mislila kada vam neko u negativnom kontekstu kaže: baš si se promenila, kao da je to loše. Naprotiv. To može da bude i dobro. Zašto bi svi bili isti kao što smo bili pre godinu, pet, dvadeset... Naravno da nas nove oklonosti, nova saznanja iskustva menjaju i u skladu sa tim smo i drugačije. Sada sam počela to da doživljavam kao kompliment. Spadam u one ljude koji najčešće uče na svojim greškama. Ali učim zbog deteta. Na kraju krajeva saučavanje sa svojim demonima je dobro, da bi sutra najprirodnije mogli da komuniciramo o svojim greškama. Živ čovek greši. Da nije tako bili bi roboti, a upravo ne želimo da dođe to vreme androida.
Gledajući vaš Instagam profil, dosta je objava fokusirano na sina. Reklo bi se da je on vaš životi pokretač?
- Postoji neobjašnjiva vaze između roditelja i dece, gde nas oni čine i boljima, energičnijima, pametnijima, lepšima. Sve najlepše izvlače. I nerviraju vas, što je prirodno, i tako treba da bude. Ja imam sreću da imam dete koje voli život, radujemu se, čini mi se u odnosu na mene da je mnogo zreliji, inteligentniji, pamentniji. Nekada, kada on ili njegovi drugari me pitaju nešto, ja sam u fazonu šta da kažem, a opet doziram šta je njihov uzrast spreman da čuje i na koji način. A, sada apropo bezuslovne ljubavi, jako je važno kako vam kažu u avionu: maska prvo sebi, pa detetu. Ne možete da pomognete nikom, da uživate u bilo čijem društvu, ako ste vi loše. Ne znači biti dobra majka, a nemati život. Naprotiv, ja imam lep, ispunjen život, imam puno prijatelja, familiju, posao koji volim, ali je važno da se nahranite vi da bi nahranili dete. Njihov čist pogled na svet mnogo pomaže i olakšava. Moj najveći zadetak je da se uspotavi poverenje. Ključ svega u odrastanju deteta.
Mnogi misle da su u javnom poslu nemoguća prijateljstva. Vi to u praksi demantujete?
- Jedna od najbitnijih stvari u životu su prijateljstva. Od kada sam bila klinka, od 4. razreda nas šest smo rasle zajedno, doživljavale, proživljavale... Toj grupici pripadaju i Maja, Anja Mandić, Marija Kilibarda Kili, Marko Janketić i da ne nabrajam sva imena. Mali krug ljudi...I mnogo su važni, ništa znala i ništa ne bih postigla u životu da nije njih.
Kažu da ste u kafani pravi boem?
- Da. Nemamo video zapise, na sreću, jer bi to bila situacija koje ne bih da se sećam.
U seriji “Radio Mileva” su vas zavoleli kroz ulogu Jece?
- Igram frizerku i što kaže moja mama: “Evo konačno se isplatilo to sedenje po salonima satima i satima. Da vidimo šta si naučlila”.
I da li ste?
- Ja sam jedno vreme držala fizerski salon. Dok nisam imala svog posla. Ako zatreba operem kosu. Nije da sam neiskusna. Sada se svi na setu plaše da ću da ih ošišam jer ja stvarno držim makaze. Ako ništa drugo, izgledam kao da znam šta radim. Pa neka im je bog u pomoći.
Kurir.rs/A.A./blic
Bonus video: