Do obretenja (ukazivanja i pronalaska) Kazanske ikone došlo je u Kazanu 8. jula (po novom 21. jula) 1579. godine, nakon strašnog požara u kome je izgorela polovina grada. Devetogodišnja Matrona videla je u snu Presvetu Bogorodicu, koja joj je saopštila da se Kazanska ikona nalazi u zemlji, na mestu gde je do izbijanja požara bio devojčicin roditeljski dom.
Naredila joj je da to prenese arhiepiskopu i gradskim vojvodama, kako bi je oni uzeli iz zemlje. Devojčici niko nije verovao, čak ni njena majka. Nakon što se čudesno javljanje ponovilo još dva puta, sada mnogo strašnije, majka je poverovala u ćerkine reči i rešila da sama kopa na mestu svog izgorelog doma.
Devojčica je uzevši ašov i kopajući na mestu gde je bila peć u njihovom izgorelom domu, na njenu veliku radost, spazila nešto zamotano u parče sukna. Kada su ga raširili, videli su ikonu Presvete Bogorodice sa Mladencem, kakvu niko ranije nije video. Bila je savršeno nova, kao da je tog momenta naslikana i sva je sijala. Vest o tome raširila se celim gradom i mnoštvo naroda došlo je na mesto javljanja.
Tadašnji sveštenik hrama svetog Nikolaja, u koji je Kazanska ikona prenesena, i očevidac svih događaja bio je budući ruski patrijarh Ermogen. On je opisao obretenje ikone, njena čuda i sastavljač je njene službe. U toku prenosa ikone ka hramu, u povorci su isceljena dva slepca – Josif i Nikita. To je bio znak da je ona projavljena, radi duhovnog prosvećenja i progledanja zaslepljenih neverjem.
Mnogo puta kasnije ona je pravoslavnoj vojsci pokazivala put pobede, ka ispunjenju svetog duga pred Bogom i otadžbinom. Prepis Kazanske ikone poslali su caru Ivanu Vasiljeviču Groznom. Saznavši za obretenje, car je naredio da se na tom mestu izgradi hram i osnuje ženski manastir, gde je Matrona primivši monaški postrig, kao njegova igumanija okončala zadnje dane ovozemaljskog života. Posle smrti muža tu se, u monaškom podvigu, upokojila i njena majka.
Posledica grehova
Opisujući događaje iz 1612. godine, jedne od najstrašnijih u istoriji ruske države i naroda, autor navodi da je kao posledica neverja, grehova i izdajstva, nastupilo veliko zlo i da je Rusija tada bila pred uništenjem. Cela zemlja je bila u požarima, razaranja su bila strašna, na sve strane su nekažnjeno vršeni brojni zločini, pljačke i ubistva. Bilo je to vreme bezvlašća, kada je svako mislio samo na sebe i svoju korist.
Užas je zavladao narodom. Čekano je spasenje, a njega nije bilo niotkuda. Najveće poniženje nastupilo je kada su lažni Dimitrije i Poljaci okupirali Moskvu vređajući ruske svetinje, hramove i sve što je rusko. Ermogen, tada već patrijarh, veliki poštovalac Presvete Bogorodice i u to vreme jedan od malobrojnih pregalaca za Rusiju, tvrdo se držao svojih ubeđenja i išao putem spasonosnim za državu i ruski narod. U avgustu 1611. godine, u tamnici, u koju su ga zatvorili Poljaci, napisao je poslanicu, kojom je pozvao ruski narod u zaštitu otadžbine, prestonice i pravoslavne vere od stranaca, koju oni žele da unište.
Tada je iz raznih krajeva Rusije ka Moskvi počela da pristiže narodna vojska, sa knezom Požarskim i Kuzmom Minjinom na čelu. Kazanski odred je takođe krenuo, ponevši sa sobom Kazansku ikonu. Kada su Poljacima naklonjeni boljari saznali za namere Minjina i Požarskog, zahtevali su od patrijarha da ih odvrati. On im je odgovorio: „Na njima neka bude milost Božja i blagoslov našeg smirenja, a na izdajnike neka se izlije gnev Božji i da budu prokleti za sva vremena.“ Patrijarha Ermogena su tada umorili glađu.
Ruska vojska je, nemajući snaga za napad i sačekavši da prođe zima, tek 22. oktobra 1612. godine zauzela Kremlj, uz žestok otpor Poljaka. Čudotvorna Kazanska ikona se pri opsadi nalazila u najisturenijim redovima vojske. Narod je u znak blagodarnosti za izbavljenje od neprijatelja napravio svečanu molebnu litiju sa ikonom. Tada je napisan tropar, koji su pevali svi vojnici i prisutni narod. Ljudi su padali na kolena pred čudotvornom ikonom, čijim posredovanjem je Presveta Bogorodica darovala pobedu nad Poljacima. Time je došao kraj haosu i velikim razaranjima u državi.
Pokrov Carice Nebeske
Rusku zemlju sa svih strana ograđuju čudotvorne ikone Majke Gospoda. Tihvinska ikona čuva i blagosilja severne predele, Iverska blagosilja južne krajeve, a Počaevska i Smolenska ograđuju rusku zemlju sa zapada.
Na istoku, Kazanska ikona sijajući do kraja zemlje zracima blagodati, ograđuje i blagosilja Rusiju. U centru sija Vladimirska ikona Majke Božje, naslikana rukom jevanđeliste Luke, na dasci od stola, za kojim se dogodila Tajna Večera – prva Evharistija, označivši početak spasenja čovečanstva na Krvi našeg Gospoda i početak novog života.
Epoha Petra Prvog
Pripovedanje autora o učešću Kazanske ikone u sudbini Rusije, dalje vodi ka epohi Petra Prvog i novom gradu na obalama Neve, gradu svetog Petra – Sankt Peterburgu. Malo je crkvenih pastira u to vreme podržavalo Petra Prvog. Sveti Mitrofan Voronješki je u tome bio jedan od retkih. Imperator je imao Božji blagoslov za mnoga dela i nije se zaustavljao pred teškoćama, već ih je prosto brisao sa puta. Znao je da je ono što radi nužno i korisno za državu i sudbinu budućih ruskih pokolenja.
Kada je 1695. godine došao u Voronjež sa ciljem da izgradi flotu za napad na Azov, sveti Mitrofan mu je mnogo pomogao, ubeđujući narod u potrebu ovog dela. Pred bitku sa Šveđanima, svetitelj je imperatoru predskazao pobedu nad neprijateljem i izgradnju velikog grada na severu. Tada mu je rekao: „Uzmi Kazansku ikonu Presvete Bogorodice i ona će ti pomoći da pobediš. Sa Njom se nećeš ničega plašiti, ničega. Pobedićeš mnoge protivnike. Osnovaćeš novu prestonicu, veliki grad u čast svetog Petra, jer te je Bog blagoslovio za to. Kazanska ikona će biti pokrov grada i tvog naroda. Sve dok ona bude u prestonici i pred njom se budu molili pravoslavni, neprijateljska noga neće u grad kročiti“.
Dalja ruska istorija svedoči da su se reči svetitelja u potpunosti obistinile. Nakon upokojenja svetog Mitrofana Voronješkog i podizanja Sankt Peterburga, po naređenju Petra Prvog, prepis Kazanske ikone je 1710. godine donesen iz Moskve i postavljen u centru nove prestonice.
Francusko-Ruski rat
Tokom Otadžbinskog rata 1812. godine, glavnokomandujući ruske vojske general Mihail Ilarionovič Kutuzov, često je odlazio u hram i molio se pred Kazanskom ikonom. Majka Božja ni tada nije ostavila svoja čeda, nego je zaštitila Rusiju od invazije.
Ruska vojska je 22. oktobra – na dan praznovanja Kazanske ikone, odnela prvu pobedu u ratu. Neprijatelj je tada izgubio sedam hiljada ljudi. Tog dana je pao prvi sneg i počele su hladnoće, koje su francuski vojnici teško podnosili. Neprijateljska armija počela je da se smanjuje i nestaje.
Kazanski saborni hram u Sankt Peterburgu postao je hram – spomenik ruske slave u Otadžbinskom ratu 1812. godine. Pred njim su postavljene skulpture vojskovođa Mihaila Ilarionoviča Kutuzova i Barklaja de Tolija. Nije slučajno veliki ruski strateg i vojnik Kutuzov, koji je rusku armiju doveo do pobede, zaveštao da ga sahrane u Kazanskom sabornom hramu, posvećenom Kazanskoj ikoni Presvete Bogorodice, onoj koju je tako poštovao ceo svoj život. I sada iznad grobnice vojskovođe neprekidno gori kandilo pred Kazanskom ikonom Majke Božje.
Izvor svete vode
U februaru 1917. godine, na dan uoči abdikacije imperatora Nikolaja Drugog i kraja samodržavlja u Rusiji, Moskovskom sabornom hramu, u Kolomenskom, podignutom u čast Kazanske ikone, javila se ikona Majke Božje nazvana Državna. I sada na mestu javljanja postoji izvor sa svetom vodom i do njega drugi izvor svetog velikomučenika Georgija. To je bio jasan znak da, ni u tim strašnim danima rušenja države koja je vlašću careva – samodržaca opstajala vekovima, kada su se bezdani greha otvorili u ljudima, kada je sve rušeno u plamenu strašnog bratoubilačkog rata i poniženje svega svetog i ljudskog dostiglo poslednje granice, Majka Božja nije ostavila Rusiju, već je bila sa ruskim narodom. Celom svetu je pokazala da je od tada ona državna upraviteljica Rusije i da drži sudbinu države i ruskog naroda u svojim rukama. Kakva god da bude vlast na zemlji to neće biti toliko važno, jer je od februara 1917. godine cela Rusija pod zaštitom Presvete Bogorodice.
Kakva je to potresna činjenica bila i važno znamenje?! Koja su još svedočanstva bila potrebna? Autor naglašava da se u tom događaju krije i odgovor na pitanje šta ustvari označava Divjejevo, detaljno opisujući njegov značaj u poslednjim vremenima. Da su tih godina shvatili šta znači znamenje – javljanje Državne ikone, koliko strašnih dela ne bi bilo učinjeno.
Drugi svetski rat
U knjizi zatim sledi opis događaja iz Drugog svetskog rata, u kome je Hitler imao za cilj uništenje svete Rusije, njenog naroda i brisanje sa lica zemlje svega što je rusko. Tada se desilo nešto od izuzetnog značaja za sudbinu Rusije i celog sveta. Bila je zima 1941. godine. Nemci su nastupali ka Moskvi. Zemlja je bila na ivici katastrofe. Tih dana niko nije verovao u pobedu i svi su videli samo smrt. Svuda su vladali panika, strah i očajanje.
Promislom Božjim izabran je prijatelj i molitvenik za Rusiju iz jedne bratske crkve – mitropolit Livanskih gora Ilija (Antiohijska patrijaršija). On je rešio da se zatvori i da moli Majku Božju da mu otkrije na koji način je moguće pomoći Rusiji. Spustio se u katakombu, gde nije dopirao nijedan zvuk sa zemlje i gde nije bilo ničega, osim ikone Majke Božje sa kandilom. Nakon trodnevnog bdenja javila mu se u ognjenom stubu sama Presveta Bogorodica i objavila mu da je on izabran da prenese opredeljenje Božje za državu i ruski narod. Ako sve to što je objavljeno ne bude ispunjeno, Rusija će propasti.
„Moraju se u celoj zemlji otvoriti hramovi, manastiri, duhovne akademije i bogoslovije. Sveštenici moraju biti vraćeni sa frontova i iz logora i početi sa bogosluženjima. U toku je priprema za predaju Lenjingrada, a on se ne sme predati. Neka se iznese, rekla je Ona, čudotvorna Kazanska ikona i u litiji pronese oko grada. Tada ni jedan neprijateljski vojnik neće stupiti na njegovo tlo, jer je to izabrani grad. Pred Kazanskom ikonom mora se i u Moskvi služiti moleban. Zatim ikonu Bogorodice Kazanske treba odneti u Staljingrad, koji se takođe ne sme predati neprijatelju. Ikona Kazanska Bogorodica se mora nositi sa vojskom sve do granica Rusije. Kada se rat završi mitropolit Ilija treba da otputuje u Rusiju i ispriča na koji način je ona spasena.“
Vladika je uspostavio vezu sa predstavnicima Ruske crkve i sa sovjetskom vladom i preneo im sve što mu je naloženo. I sada se u arhivama čuvaju pisma i telegrami koje je mitropolit Ilija slao u Moskvu. Ne videći bilo kakvu mogućnost da se situacija popravi, Staljin je odlučio da ispuni ono što je preneo mitropolit Ilija.
Sve se desilo onako kako je i prorečeno. Iz Vladimirskog hrama izneli su Kazansku ikonu Presvete Bogorodice i obišli Lenjingrad u litiji. Grad je spasen. Mnogima je i dan-danas ostalo nepoznato kako se on održao, kada mu praktično nije bilo pomoći. Do sada su mnogi istraživači Velikog otadžbinskog rata uzaludno tražili odgovor na pitanje: „Zašto Nemci u jesen 1941. godine nisu zauzeli Lenjingrad, kada su već bili na njegovoj periferiji?“ Narodno predanje kaže da to nije bilo moguće, jer su naišli na nepremostivu prepreku, na krug koji je po karti prstom nacrtao mitropolit lenjingradski Aleksej, a zatim obleteo po tom krugu avionom, pokropivši ga svetom vodom.
Kada su došli do te linije, nemački tenkovi su stali kao da su se ukopali. Iako im je put bio skoro potpuno otvoren, ni metar više nisu mogli da se pomere napred. Opet su se potvrdile reči svetitelja Mitrofana Voronješkog koje je izrekao Petru Prvom, da je grad svetog apostola Petra izabran od same Presvete Bogorodice i dok je Kazanska ikona i molitvenika u njemu, neprijateljska noga neće u grad kročiti.
Posle Lenjingrada, Kazanska ikona počela je svoj pohod po Rusiji. I nemački poraz kod Moskve bio je veliko čudo, projavljeno molitvama i zastupništvom Majke Božje, čija Tihvinska ikona je takođe pronesena avionom oko Moskve. Nemci su u panici bežali gonjeni strahom. Po putu je bila bačena tehnika i niko od nemačkih i sovjetskih generala nije mogao da shvati kako i zbog čega se to desilo. Volokolamski put je bio slobodan i ništa nije sprečavalo Nemce da uđu u Moskvu.
Slučaj Alfreda Krasuckog
U toku pripreme ovog teksta, u Beču je preminuo Alfred Krasucki, bivši nemački vojnik i staljingradski veteran. Njegova udovica kaže da je rođen u Beču i da potiče iz rimokatoličke porodice, koja se nije odlikovala nekom naročitom pobožnošću. U vreme izvođenja operacije ruskih snaga „Uran“, nakon koje se u „staljingradskom prstenu“ našla bezmalo cela nemačka 6. Armija na čelu sa komandantom feldmaršalom fon Paulusom, Krasucki je uspeo da dezertira i dođe do rodnog kraja. Sve vreme rata skrivao se u okolini Beča.
Do kraja života bio je veliki poštovalac Presvete Bogorodice. Za svoj pedeseti rođendan tražio da mu na platnu izvezu Njen lik da bi mu, kako je rekao, „duša našla mir“. Nažalost, supruga nikad nije saznala razloge Alfredovih izjava da pred Kazanskom ikonom treba da klekne svaki čovek na svetu, jer je prilikom odlaska sa ovog sveta, sa sobom odneo ono što je doživeo u Staljingradu.
Mala zemlja
Zatim su Kazansku ikonu preneli u Staljingrad gde su pred njom vršeni neprekidni molebani i panihide. Nalazila se u sredini ruske vojske, na desnoj obali Volge i koliko god da su napora ulagali, Nemci nisu mogli da pređu reku. Bilo je trenutaka kada su branioci držali samo mali pedalj desne obale, ali napadač nije uspeo da ih potisne, jer je na tom mestu bila Kazanska ikona (to mesto se sada zove „Mala zemlja“). Ikonu Bogorodicu Kazansku su nosili na delove fronta gde je situacija bila najkritičnija i na mestima gde su vršene pripreme za napad.
Sveštenici su služili molebane i vojnike kropili svetom vodom. Sa kakvim su samo umiljenjem i radošću svi to prihvatali. Celom svetu postala je poznata „Pavlovljeva kuća“ blagodareći podvigu starijeg vodnika Jakova Pavlova. On je predvodio jurišnu grupu, koja je u početku bitke izbacila Nemce iz kuće, a zatim, pretvorivši je u neosvojivu tvrđavu, držala je nekoliko meseci sve do likvidacije staljingradskog „kotla“. Ratnici sa staljingradskog fronta govorili su da je Pavlov, inače sin sveštenika, pre armije bio monah. Blagoslov Gospodnji mu je i pomogao da opstane.
U to vreme u nemačkim rukama nalazio se znatan deo grada (80%), usred čijih ruševina je od svih zdanja, jedini potpuno neoštećen ostao hram podignut u čast Kazanske ikone Majke Božje. Legendarni komandant odbrane Staljingrada, general Vasilij Ivanovič Čujkov, često je tu dolazio, ćuteći stajao i paleći sveće pred svetim ikonama, molio se za spasenje grada.
Tokom herojske borbe za odbranu grada, 62. Armija generala Čujkova našla se rasečena na tri dela. U najkritičnijem trenutku bitke, 11. novembra 1942. godine, dok su se fašisti spremali za odlučujući napad, borci jednog od odsečenih delova proslavljene Armije, videli su na jesenjem i noćnom staljingradskom nebu nešto, što je odagnalo njihov strah. U Državnom arhivu Ruske federacije i danas postoji dokument – izveštaj opunomoćenika Saveta SSSR-a za poslove Ruske pravoslavne crkve Hodčenka, koji je on uputio predsedniku Saveta Karpovu.
Nažalost, izveštaju se ne navodi šta su Rusi konkretno videli, već se samo spominje Znamenje „koje je ukazivalo na spasenje grada, Armije i skoru pobedu sovjetskih snaga“. Može se pretpostaviti da su viđenje na nebu i prisustvo Kazanske ikone Majke Božje u međusobnoj vezi. Odmah nakon toga, taj deo 62. Armije izvučen je iz Staljingrada i predislociran u Ukrajinu. Ipak, postoji na desetine svedočanstava o tome šta su Rusi videli. Tako su oficiru za vezu Ivanu Iljiču Golubjovu, prilikom prelaska sa leve na desnu obale Volge radi prenosa pošte, vojnici rekli: „Iljiču, šta ste propustili. Mi smo Majku Božiju videli na nebu“. Supruga generala, kasnije maršala Čujkova, pričala je da je on video na nebu Kazansku ikonu Presvete Bogorodice. Poznato je da je nakon toga Vasilij Ivanovič Čujkov, otvoreno i redovno počeo da odlazi na bogosluženja.
Udeli majke Božije
Švec u tekstu podseća šta o udelima Presvete Bogorodice kaže crkveno predanje. Apostoli, koji su se skupili u Jerusalimu, žrebom su odlučili kome i u koji kraj valja ići, radi propovedanja. Presveta Bogorodica je učestvovala, takođe, u tom događaju i bila prizvana promislom Božjim za služenje na Svetoj gori atonskoj. To je bilo prvo mesto (udeo) pod Njenim pokroviteljstvom. Dalje se kaže da je drugi udeo Majke Božje bila Iverija (Gruzija) ili Georgija, kako su je u starini nazivali Gruzini, jer su kao nebeskog pokrovitelja i zaštitnika zemlje praznovali svetog velikomučenika i pobedonosca Georgija. Presveta Bogorodica je za prosvećenje zemlje izabrala svetu Ninu, srodnicu svetog velikomučenika Georgija, koja je u Gruziju došla 319. godine i u toku koje je car Gruzijski neobično brzo, sa celim narodom primio sveto Krštenje. Treći udeo Majke Božje je Kijev, majka ruskih gradova.
Tu je krst podigao sveti apostol Andrej prvozvani i prorekao da će jednom u tom kraju nastati velika zemlja i veliki narod, koji će biti oslonac vere i nade hrišćana celog sveta. Kijev je srce i ljubav Rusije. Tu je nastala i uzrastala sveta Rusija. Gotovo trećina moštiju svih kanonizovanih svetitelja u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, čuva se u Kijevsko – Pečerskoj Lavri. U Kijevu je blagoslov za monaški podvig primio i sveti Serafim Sarovski, začetnik zidanja četvrtog udela Presvete Bogorodice – manastira Divjejevo, mesta od izuzetne važnosti za sudbinu Rusije i celog sveta.
U to vreme je u Rusiji bilo otvoreno 20.000 hramova Ruske pravoslavne crkve. Cela Rusija se tada molila. Molio se čak i Staljin, o čemu takođe postoje svedočanstva. Boris Šapošnjikov, carski general, nije skrivao svoja religiozna ubeđenja. Sate i sate provodio je u razgovorima sa Staljinom i svi njegovi predlozi (među mnogobrojnim i onaj o oblačenju ruske vojske u stare uniforme sa carskim epoletama) bili su usvojeni.
Aleksandar Vasilevski, koji je na predlogu Borisa Šapošnjikova postavljen za načelnika Generalštaba, bio je sveštenikov sin, a njegov otac je tada bio još živ. Crkva je blagoslovila Veliki otadžbinski rat ruskog naroda i taj blagoslov je bio utvrđen na nebu. Od Prestola Svevišnjeg razgoreo se duh Rusije…! Koliko se samo visokih oficira, o vojnicima da i ne govorimo, satima molilo pre bojeva. Mnogi komandanti, pa i sam maršal Georgij Konstantinovič Žukov, govorili su pred bitku: „S Bogom!“ Jedan oficir koji je za vreme borbenih letova održavao vezu sa pilotima, govorio je kako je često u slušalicama mogao da čuje da piloti zapaljenih aviona viču: „Gospode! Primi s mirom duh moj….”.
Vratilo se vreme slavne prošlosti Rusije. Kakvi su tada molitvenici bili na ruskoj zemlji! Majka Božja je njihovim molitvama progonila neprijatelje, unoseći užas u njih.
Juriš na Keningberg
Priče o čudesnim slučajevima ikone Bogorodice Kazanske u Velikom otadžbinskom ratu mogle su da se čuju od mnogih ratnika sa fronta, čak i od neverujućih. Navodimo jedno takvo svedočanstvo. Bilo je to u vreme juriša na Keningsberg 1944. godine. Evo šta govori oficir koji je u bici za taj grad tvrđavu, bio u samom središtu događaja:
„Naša vojska je bila pred porazom, a Nemci sve nadmoćniji. Gubici su bili ogromni, ishod neizvestan. Odjednom vidimo da je došao komandant fronta sa mnogo oficira i sa njima sveštenici sa ikonom. Mnogi su počeli da zbijaju šale: „Evo doveli su popove, sada će nam oni pomoći…“ No, komandant je energično presekao sve šale naredivši da se svi postroje i skinu kape.
Sveštenici su odslužili moleban i noseći ikonu Bogorodice Kazanske pošli prema prvoj borbenoj liniji. Mi smo sa nevericom posmatrali: kuda idu potpuno uspravljeni? Sve će ih pobiti! Sa nemačke strane je bila strahovita paljba, pravi vatreni zid! Ali oni su spokojno išli u vatru. Odjednom je paljba sa nemačke strane prestala, kao presečena. Tada je dat signal i naša vojska je sa kopna i sa mora otpočela opšti juriš na Keningsberg.
Desilo se nešto neverovatno. Na hiljade Nemaca je ginulo i na hiljade ih se predavalo. Zarobljenici su posle u jedan glas govorili da se pred sam ruski juriš „na nebu pojavila Madona“ (tako oni zovu Bogorodicu), koja je bila vidljiva svoj nemačkoj armiji i kod koje je potpuno otkazalo svo oružje. Nisu mogli da ispale ni jedan metak. Tada je Ruska vojska, savladavši prepreke i nanevši neprijatelju velike gubitke, lako slomila otpor i zauzela grad koji je do tada bio neosvojiv. U vreme Bogorodičinog javljanja, Nemci su padali na kolena i zaista su tada mnogi među njima shvatili o čemu se radi i ko pomaže Rusima“.
Staljin je posle rata ispunio datu reč i u oktobru 1947. godine, pozvao mitropolita Iliju u Rusiju. Bojao se da ne ispuni naloge Presvete Bogorodice, zato što su se ostvarila sva proročanstva predana preko vladike Livana. U Moskvi su ga dočekali uz najviše počasti. Prilikom njegove posete Lenjingradu, ulice oko Vladimirskog sabornog hrama bile su zakrčene narodom.
Mitropolitu Iliji su poklonili ikonu, krst i panagiju ukrašenu dragim kamenjem iz svih delova zemlje, čime je simbolično cela Rusija učestvovala u poklonu. Staljin je lično organizovao izradu panagije i krsta angažujući najiskusnije juvelire u državi. Kada je mitropolit Ilija izašao iz Vladimirskog sabornog hrama, iz 200.000 grla zaorio se tropar „Zastupnice usrdna…“.
Danas se čudotvorna Kazanska ikona Presvete Bogorodice čuva u Vladimirskoj crkvi u Sankt Peterburgu i predstavlja znamenje blagodatnog pokrova Carice Nebeske.
Kurir.rs/Bašta Balkana