VLADIMIR ĐUKANOVIĆ: Zacementirana svest
Ne vredi, dragi prijatelji. Bolest zvana „imam vezu“ neizlečiva je. Naš narod boluje od toga da traži vezu, čak i da ide ciljano ka tome da korumpira nekog službenika, a da sve to uopšte ne mora da čini. Mi ne želimo da koristimo zakonske prednosti kako bismo do nekih prava došli najnormalnijim institucionalnim putem. Jednostavno, mi nećemo da čitamo zakone, jer ni sami u njih ne želimo da verujemo.
Lično sam dobio na stotine raznoraznih poziva sa apsolutno sumanutim zahtevima, od toga da pozovem sudiju i da utičem na to kakvu će presudu da donese, do toga da se uključim u omogućavanje da se izvrši presuda, do toga da krivično opteretim nekog za koga dotični koji me poziva ima „sigurne dokaze“. Ni sam ne znam koliko puta mi je zahtevano da utičem da se neko u nekoj lokalnoj samoupravi smeni ili da se tamo nekom službeniku u pitaj boga kojoj opštini naredi da potpiše neko rešenje...Koliko god da sam se uljudno trudio da svim tim ljudima objasnim da ovde postoje institucije, to nije imalo apsolutno nikakvog efekta.
Svaki razgovor bi se završavao tako što bi onaj što me je pozvao rekao „samo vi to možete, dovoljno je da pozovete, oni se vas plaše“. Iskreno, zbog takvog shvatanja meni se ogadilo bilo kakvo bavljenje politikom i javnim poslom. Čak i kada predočite da tako nešto ne smete da činite, jer dolazite u situaciju da biste mogli da krivično odgovarate po članu 366 Krivičnog zakonika koji definiše krivično delo trgovine uticajem, ni to ne pomaže. Tada se uvek ima izgovor „dajte, molim vas, ko će vas da hapsi, vi ste vlast“. Posle takve konstatacije shvatite koliko smo kao društvo oboleli.
Ne postoji ni promil šanse da objasnim ljudima da ne poznajem bar 90 odsto predsednika opština i gradonačelnika i da me ne zanima da ih poznajem. Ne poznajem službenike po ministarstvima, niti po lokalnim samoupravama, direktore javnih preduzeća i nemam ama baš nikakvu želju da ih upoznam. Kao i svaki drugi građanin, kada mi je potreban neki dokument, podnosim zahtev putem interneta i čekam u redu.
Inače, sprava koju sam najviše počeo da mrzim je mobilni telefon. Onaj ko je izmislio mobilni telefon, posebno „smart“ verzije, u mojim je očima zločinac. Ne vredi ni što sam menjao broj, niti što sam isti blokirao, jednostavno, Vajber, Vocap i slične aplikacije čovek ne može da isključi osim ako ne želi da se skroz izoluje, a to je nemoguće i tada vas očas posla pronađu. Na kraju, zbog svog advokatskog posla, prinuđen sam da imam neki broj, makar onaj koji koristim u kancelariji i koliko god se trudio da objasnim da nema smisla što neko zloupotrebljava taj broj da mi priča o politici i da mi traži svakojake gluposti, jednostavno ne vredi.
Elem, svest da je veza najbitnija definitivno nikada nećemo promeniti. Niti sopstveni bezobrazluk da je moj problem najbitniji, pa neka sve propadne. Kako god, ja sebe ne doživljavam ni kao javnu ličnost, a još manje kao političara, pa s tim u vezi sam sebi dajem tu slobodu da zamolim ljude da prekinu sa pozivima i porukama da im se nešto preko veze učini. Niti mogu, niti hoću, jer u ovoj zemlji postoje institucije.
Čak i ako nekog poznajem, nemam nameru da činim krivično delo trgovina uticajem.
Svako dobro i menjajmo svest.