U noći 1. na drugi 2. avgust 1990. godine tri divizije Republikanske garde Sadama Huseina sa 1.000 tenkova T-72, T-62, T-55, Type 59 i 65 sa ukupno 120.000 vojnika i desetinama borbenih i transportnih helikoptera napali su Kuvajt, malu zalivsku državicu, bogatu naftom na jugoistoku Arapskog poluostrva.
Ovim upadom geopolitička situacija se izmenila, a pet meseci kasnije SAD izvešće vojnu operaciju pod nazivom Pustinjska oluja, posle čega SAD su obezbedile kontinuirano, odnosno trajno vojno prisustvo u ovom delu sveta.
Ove godine navršava se 30 godina o "Munjevitog rata na pustinjskom pesku".
Statistike iz tog perioda pokazuju da je Kuvajt bio zemlja koja je prema podacima 1991. imala 97,1 miliona barela nafte u zalihama. GDP po glavi stanovnika u Kuvajtu je iznosio 13.860 američkih dolara što je ovu malu zalivsku državicu svrstavalo u red bogatih zemalja sveta.
A zašto bi Irak napao svog južnog suseda, postoje dve verzije: Prema jednoj onoj zvaničnoj Irak je bio zemlja iscrpljena osmogodišnjim ratom sa Iranom. Rat je uticao da se Irak zaduži prema različitim procenama od 30 do 50 milijardui dolara kako bi kupovao naoružanje, ali i pokrivao troškove osmogodišnjeg pozicionog rata na granici i Tankerskog rata. Izlaz je nađen u okupaciji južnog suseda koji je imao naftu, solidan izvor prihoda koji bi Iraku omogućio da pokrije sve troškove i dugove.
Druga verzija, ona neproverena kaže da je Irak otkrio kako Kuvajt u pograničnom delu koso pravi bušotine i time izvlači iračku naftu. Navodno se tadašnji irački predsednik Sadam Husein žalio američkoj ambasadorki u Iraku Ejpril Glaspi, koja je prema nekim "pričama" navodno dala zeleno svetlo da Irak izvrši invaziju na Kuvajt i time "reši problem". Neki teoretičari i geopolitičari su, ranijem ali i danas tvrde da su Sjedinjene Države zapravo uvukle Irak u rat sa čime su želele da eliminišu bilo kakvu regionalnu silu, koja njima nije odgovarala.
Bilo kako bilo Sadam se odlučio da krene u invaziju na Irak. Zašto i šta je uticalo na tu odluku je odnesena tajna u grob. Ono što su svedočili nejgovi bivši saradnici, odbegli članovi porodice nije se moglo uzeti sa sigurnošću, jer je više puta u proteklih 30 godina dokazano da je bilo preterivanja i iskrivljanja nekih stvari.
Obaveštajna igra oko Kuvajta
Bilo kako bilo ova priča počela je u maju 1990-te godine kada Iraj počinje u tajnosti prebacuje polako delove svojih elitnih jedinica, koji su počeli na granici da zamenjuju do tad stalne jedinice koje se povlače u unutrašnjost.
Iračani su naravno prvo obaveštajno bili pokrili Kuvajt. Od navodno stvoren je mit, jer o tome niko nikad nije hteo da otvoreno priča NIKAD, pa je sve ostalo na domenu glasina i tračeva. Naime negde u aprilu Načelnik iračke Vojne obaveštajne službe dobio je pismo od svog agenta iz Kuvajta da je u poestu ovoj zalivskoj državici došao jedan američki general koji ima teško prezime. On je u pismu opisao njegovu posetu kuvajtskim jedinicama kao i neke detalje razgovora sa načelnikom generalštaba Kuvajtske armije o pripremi planova za odbranu u slučaju invazije Iraka na ovu zemlju. Takođe šeik je ispričao da im je američki general savetovao da ne veruju Iračanima i predložio im je da održe zajedničke manevre sa drugim zalivskim državama kao znak da im pretnja dolazi od Iraka.
Prve konkretne informacije da se nešto dešava zabeležila je Grupa 858 koja je bila zadužena za prisluškivanje veza, telekomunikacija . Informacija o američkom prisustvu u Kuvajtu i ulozi tamošnjeg vojnog atašea brzo su počele da se slivaju u štab odeljenja Iračke obaveštajne službe za Kuvajt. Već početkom 1990. primećene su američke vojne aktivnosti u blizini baze Al – Džahra. Irački izveštaj spominjao je prisustvo uniformisanih Amerikanaca, a zabeležene su bile i prve šifrovane poruke koje su bile drugačije od kuvajtskih . Za iračane usledili su meseci glavobolje jer su znali da se nešto dešava, a oni to ne mogu da otkriju, niti je bilo ko od stranaca ili kuvajćana mogao da uđe u zonu gde su se nalazili Amerikanci jer je pristup bio strogo ograničen. Iračani su uspeli da presretnu radio poruku da u kuvajtsku vazdušnu bazu Al- Salim sleću američki transportni avioni, ali niko o sadržini tereta i šta se vozi nije davao bilo kakve informacije.
Ova priča šefu odeljenja za Kuvajt je bila skoro neverovatna i u domenu fantazije, pa je ukorio agenta da bude profesionalniji i da ne podleže glasinama i neverovatnim pričama.
Nedelju dana kasnije šef odeljenja za Kuvajt ostao je zatečen kada mu je stiglo pismo načelnika iračke Vojne obaveštajne službe koji informacije od agenta iz Kuvajta potvrdio kao sto odsto tačne jer su i drugi agenti u ostalim zalivskim državam izvestili o poseti generala Normana Švarckopfa Kuvajtu i detaljima razgovora sa emirom ove države. O ovome je smesta obavešten i Sadam Husein koji je naredio da obaveštajna služba Muhabarat počne da prati američke poteze u Kuvajtu. Svi irački agenti u ostalim zalivskim državama dobili su naređenje da ulože napore u skupljanju dodatnih informacija o američkom vojnom prisustvu u Kuvajtu.
Obaveštajci kreću u akciju
Svi irački obaveštajci iznenada su popodne 31. jula pozvani da se smesta jave u svoje centrale i pripreme za tajni zadatak. Niko od njih nije znao koji je to tajni zadatak niti koja im je destinacija. Posle višečasovnog čekanja u rano jutro 1. avgusta 1990 oni su pokrcani u autobuse krenuli na jug Iraka. Posle duge vožnje većina je saznala da se nalaze na iračko-kuvajtskoj granici gde, dok su prolazili glavnim putem videli tenkove i oklopne transportere sa oznakom crvenog trougla koji su nosili pripadnici Sadamove Republikanske garde. Tada su i od svojih predpostavljeni i obavešteni da idu u Kuvajt, ali ne i šta će tamo da rade.
Iste večeri oni su podeljeni u tri grupe: 1. je dobila zadatak da pohapsi iračke opozicionare iz DAWA partije, njima je kao ispomoć pridodata grupa obaveštajaca koji su već bili u Kuvajtu; 2. grupa je dobila zadatak da upadne u emirovu palatu pokupi sva dokumenta i ogromnu videoteku koju je on posedovao i 3. grupa je dobila najpoverljiviji zadatak da obezbede izvesni sadržaj. Oni su bili najbolje naoružani jer su upozoreni da postoji moguć okršaj sa Amerikancima pošto upadnu na strogo čuvanu adresu. Toj grupi pridodate su i jednice Republikanske garde kao podrška.
Za to vreme kako se navodilo tada Kuvajtski emir sedeo je pored svog bazena. Navodno na bežični telefon pozvao ga je lično Sadam Husein koji ga je pitao o večeri i da neće stići da doručkuje, a onda prekinuo vezu usledio je pokret iračkih jednicia. Navodno kuvajtski emir je pokušao da na brzinu da uzbunu za 23.000 vojnika kako bi pokušali da spreče bilo kakav mogući upad. Emir nije ni znao da se pokrenula iračka vojna mašinerija. Kroz pustinju preko iračko-kuvajtske granice krenuli su tenkovi T-72, borbena vozila pešadije BMP-1 kojesu pratili hekiopteri MI-24V koji su brisali svaki pokušaj otpora.
Zapravo upad je izgledao ovako. Desetak minuta posle ponoći 2.avgusta 1990. iračke snage sa tri divizije Republikanske garde prešli su granicu sa Kuvajtom. Divizija mehanizovane pešadije i tenkovska divizija izvodile su napad, južno prema gradu Kuvajt Sitiju, dok je druga oklopna divizija izvela napad na zapad.Posebna specijalna divizija imala je zadatak da izvede helikopterski napad na ključne vladine insitucije u gradu.
Inače pred sam napad na Kuvajt Iračani su u grad ubacili svoje agente koji su premrežili sve bitne tačke koje su dobili u naređenju.
Prva grupa obaveštajaca se razmilela po gradu. Oni su uspelo pohvatati većinu opozicionara još na spavanju i prebacili ih u Irak i likvidirali u pustinji. Druga grupa je upala u emirovu palatu iz koje je on jedva uspeo da pobegne i zaplenili sve dokumente i snimke koji su tamo nađeni. Radilo se o više hiljada snimaka, a među njima je bio i sastanak emira sa generalom Švarckopfom novembra 1989.Treća grupa je došla dotajne lokacije i pronašla nekoliko kontejnera koji su imali engleske natpise. Zanimljivo je da su oni bili u jedmom skladištu bez ikakve zaštite pa se predpostavljalo da su čuvari po saznajnu o upadu Iračana pobegli. Šta je bilo u kontejnerima nikad nije razjašnjeno. Neki navodi tvrde da se radilo o sesam balističkih raketa Peršing-2?! O pronalasku tovara odmah je obavešten operativni štab smešten u Basri koji je kontrolisao sve aktivnosti oko upada u Kuvajt. Navodno sedam projektila Peršing 2 odmah je ukrcano na velike kamione i smeta odvezeni u Irak u bazu blizu mesta Salman Park!
Tri iračke divizije su u blizini mesta Al Džahra gde se nalazi i tenkovska škola su se povezale u jednu celinu. Tad je u tenkovskoj školi zarobljeno i nekoliko tenkova M -84 koje je tadašnja SFRJ posle sklopljenog posla o kupovini 200 tenkova M-84 poslala za obuku kuvajtskih posada. Ti tenkovi su prebačeni kasnije u Irak, a jedan je posle pada Sadama Huseina 2003. godine pronađen i prebačen u vojnu bazu na Floridi. Dve oklopne divizije su ostale u Kuvjatu dok je jedna prodižila prema granici sa Saudijskom Arabijom.
Inače prava istina kaže da je kuvajstska vlada dobila upozorenje o napadu iračke vojske što je emiru iz familije Al Sabah omogućilo, kao i vladinim funkcionerima da pobegnu na vreme iz zemlje. Jedna brigada vojnika i 40 aviona, kao i nešto ratnih brodova uspelo je da izbegne zarobljavanje i prebačeno je u Saudijsku Arabiju.
S druge strane Sadam Husein se nije zaustavio sa dovođenjem novih snaga. Od tri divizije brojka je porasla na 11 odnosno ukupno 200.000 vojnika i čak 2.000 tenkova. Iračka vojska je sve logističke zalihe sa granice pomerena u sam Kuvajt. Zalihe su bile tolike da su bile veće od stvarnih potreba vojske, što je bio dovoljan signal da susedna Saudijska Arabija podigne uzbunu da je ona sledeća na redu. Taj strah bio je odlučujući da tadašnji saudisjki kralj Fahd prihvati dolazak američkih trupa u ovu kraljevinu, što je naišlo na protivljenje nekih Saudijsaca među kojima je bio i Osama bin Laden koji je članove kračljevske kuće savetovao da to ne čine većda će on sa svojim dobrovoljcima sprečiti upad Iračana.
Međutim, Sadam Husein nije ni planirao da napadne Saudijsku Arabiju, nego se odlučio posle zauzimanja Kuvajta da povuče sve divizije Republikanske garde i zameni ih sa novim jedinicama. Republikanka garda povukla se sever ka granici sa Irakom, i ostala je tajna da li se za stalno vraća u Irak ili se sprema na ofanzivne operacije. Pred sam početak koalicione operacije predvođene SAD "Pustinjska oluja" jednice Republikanske garde su se vratile u Irak.
EPILOG:
Sadamova invazija na Kuvajt ostavila je velike posledice. Pre svega uništen je mit među kojima je bilo ubeđenje da nijedna arapska država neće napasti drugu. Invazija je pokazala na pomen Kuvajta i drugih članova Saveta za saradnju zalivskih država u odbrani članica od spoljne agresije. Ipak isitina je da snage Saveta za saradnju zalivskih država koje su bile locirane na severu Saudijske Arabije su bile nedovoljne za bilo kakakv ozbiljni odgovor na iračku agresiju.
Dana 6. avgusta Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija prihvatio je Rezoluciju 660 sa kojom je osudio iračku invaziju Kuvajta i zahtevao hitno i bezuslovno povlačenje iračkih jedinica na položaje na kojima su se nalazili do 1. avgusta 1990.. Za ovom rezolucijom sledile su i Rezolucije: 661, 662, 664, 665, 666, 667, 670, 674 i 677 sa kojima je Savet bezbednosti UN proglasio iračju ankesiju Kuvajta kao ništavnu i uveo protiv Iraka brojne sankcije koje su obuhvatile prekid trogvanja, prodaja nafte, finasijske transakcije. Ubrzo u Savetu bezbednosti procenjeno je da sankcije nisu dovoljno sredstvo da se iračani povuku iz Kuvajta. Zbog iračkih pretnji lideri zalivskih država i državica zatražili pomoć Zapada uprkos nepoverenju i s time postavili temelj za početak razmeštaja američkih snaga na podrčju Persijkog zaliva.
Kurir.rs/A.Mlakar