Metod o kome ćemo danas razglabatu jeste Ðilasov, ali ne Draganov, nego Milovanov, mada ni Dragan nije s raskida da ga primeni, samo mu ne ide od ruke. Ukratko, pre mnogo godina (decenije su u stvari u pitanju) čitao sam neku Ðilasovu (Milovanovu, ne Draganovu) knjigu u kojoj autor opisuje kako je između dva rata nahuškao studente na demonstracije protiv nenarodnog režima i kako je - kad je žandarmerija stala da pendreči studentariju - zbrisao i umlaćivanje posmatrao sakriven u nekom kapidžiku.
Pa dobro, mamicu ti jebem, pomislio sam na strani toj i toj, kad si već nahuškao studente da demonstriraju - što smatram legitimnim postupkom - zašto onda kad je je došlo stani-pani nisi stao na njihovo čelo da i ti dobiješ po pičci.
Da sam to pitanje postavio Ðilasu (Milovanu, ne Draganu) - a možda sam i mogao, jer je još bio živ - Milovan bi me pogledao kao smrdljiv sir i pomislio „bože, budale, pa ja sam bio revolucionar, čovek posebnog kova, partijski kadar koji rešava sve, nas je bilo malo, trebalo nas je čuvati“.
Moja neznatnost je tada mislila, misli i sada - i zauvek će misliti - da su Ðido (i njegova bratija) bili ženski polni organi koji tuđim qwrzem mlate gloginje. Kad su Ðido i bratija uspešno omlatili gloginje - tj. kad su se uspentrali na vlast - već na prvim izborima su dobili 96-98% glasova.
Početkom devedesetih, kad je ponovo došlo stani-pani, dakle kad je trebalo povaditi trnje iz mindže sedamdesetogodišnjeg komunističkog murdarluka, lideri ondašnje demokratske opozicije nisu postupili kao Ðido. Uopšte ne. Svi do jednog - Vuk Drašković, Ðinđić, Vesna Pešić, Vladan Batić, da pomenem neke - redovno su stajali na čelu demonstracija na koje su huškali građanstvo i seljaštvo i neretko bivali pendrečeni, a Vuk Drašković je na silu boga i pukim čudom izvukao živu glavu.
Ðilasov duh, međutim, i dan-danas živi, cinik bi reko, ko „duh naših djedova“. Otuda mi žestoko na qwrz idu Teodorovići, slobodni srpski skupštinari i ostala divna stvorenja koja se kao đavo krsta klone stvarnog političkog angažmana - dakle aktivnog članstva i pređenog rada u nekoj partiji - a koji pokazuju velike ambicije da kao šamani prizovu neočekivanu silu koja rešava stvar i hokus-pokusima strmopizde Vučića s vlasti.
Verovatno vas interesuje šta bi Teodorović i ostala divna stvorenja radili dva dana nakon što bi Vučića strmopizdili s vlasti. Evo šta. Momentalno bi krenuli u akciju strmopižđavanja N. N. srpskog tirjanina koji bi se posle Vučića uspentrao na vlast. Kao što su prethodno strmopižđavali Tadića, a pre Tadića Ðinđića. Za kraj malo matematike. Stvar ovako stoji - 60 zarez nešto odsto krivice/zasluge što je Vučić na vlasti pada na isti toliki procenat onih koji glasaju za njega (a koji će sutra glasati za bilo koga). Ostatak krivice/zasluge za uspon i ostanak Vučića na vlasti pada na Teodoroviće, slobodne srpske skupštinare i njihovu publiku.