"Molili smo Boga da preživimo, a nikada mi ne bi palo na pamet da bi se tako nešto dogodilo u našoj domovini " kaže na početku razgovora za Kurir televiziju Jovan Vučenić, jedan od prognanih u akciji Oluja - velike "domoljubne pobede" za hrvatski narod, odnosno najvećeg zločina za Srbe od kog je prošlo 26 godina.
U hrvatskoj vojnoj operaciji proterano je 220. 000 Srba, a skoro 2.000 je ubijeno.
Neki od onih koji su iza sebe ostavili spaljene kuće, prijatelje i roditelje koji nisu hteli da, na traktorima, u nepreglednoj koloni, krenu pod kišom bombi, nov dom našli su u beogradskom naselju Busije.
Ova Krajina na kraju Beograda nikla iz poljane, svedoči o stradanju, ali i volji za mirnim životom uprkos nezapamćenim nepravdama. "Prvi put sam vozio traktor, bila je noć i prolaskom kroz centar Knina sve mi je bilo jasno... više nema povratka. Porušene, razbijene zgrade, mrtvi na ulicama, su stravične slike kojih ja ne želim da se sećam, ali ne možete pobeći od njih", započinje Jovan.
U njegovom sećanju ostale su žive slike komšije koji ga je zamolio da par ljudi na njegovom traktorom preveze do prvog bezbednog skloništa.
Kada su stigli u Sanski most, prespavali su na parketu u sali za fizičko, a kad su popisali izbeglice, rekli su mu da je prevezao 27 duša. "Nije vjerovao da je sve to s jednog traktora. Nisam ih ni ja brojao, to je 27 osoba. Najstariji je bio komšija od 80 godina, najmladje dete od 2 godine. Prevezli smo i komšiju koji je invalid, nema nogu od kolena nadole. Sjedili su ljudi svakako, na blatobranima, kukama od traktora, na kuki za šlepanje", priseća se potresnih scena.
U Hrvatsku kaže, veoma retko ide. Oluja je razorila njegovu kuću, a život u među strancima ne želi. "Šta mi vredi kuća koja je ostala prazna, nemate više tamo ni rodbine, ni komšija, ni kumova, nemate nikoga. Prođete pored Hrvata koji su kupili te kuće, nit oni znaju vas, nit vi znate njih", emotivno zaključuje Vučenić.
(Kurir.rs)