Da je vodenica izgrađena pored Manasije nelegalna, a da je autentičnost cele zaštićene zone važna za naš pokušaj da ovaj manastir uvrstimo na Uneskovu Listu svetske kulturne i prirodne baštine, pokazuje i prof. dr Dubravka Đukanović, v. d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture (Zavod).
Prof. Đukanović ističe za Kurir da je Manasija na preliminarnoj, tzv. tentativnoj listi Uneska, a da su u junu Uneskovi stručnjaci dolazili da sagledaju sve vrednosne elemente kako bi dali mišljenje ima li osnova za izradu elaborata za nominaciju i, konačno, eventualni upis Manasije na Uneskovu listu.
- Sa stanovišta zaštite nepokretnog kulturnog dobra, a posebno dobra koje bi potencijalno moglo biti upisano na Listu svetske kulturne i prirodne baštine, svaka intervencija mora biti strogo kontrolisana, dobro osmišljena i odmerena da se ne bi ugrozila vrednost, tj. integritet i autentičnost spomenika. A tu se ne misli samo na objekat, u ovom slučaju manastirski kompleks, već i njegovo neposredno i šire okruženje, a to je cela zona pod zaštitom - kaže prof. Đukanović u odgovoru na naše pitanje u vezi s vodenicom i dodaje da je reč o ekspertskoj misiji Ikomosa (svetodavno telo Komiteta za svetsku baštinu) u okviru tzv. upstream - preevaluacionog procesa Uneska kako bi se procenila mogućnosti nominacije ovog manastira za pomenutu listu.
Izvesni Mija Jeremić iz Despotovca 1995. pribavio je saglasnost Zavoda za izgradnju vodenice na temeljima nekadašnje valjavice, u kojoj bi mleli kukuruz i pšenicu za potrebe manastira. Ali sve što je potom radio veze sa zakonom nema, jer nema ni građevinske dozvole, a nije ispoštovao ni druge procedure. Doduše, na vodenicu je i zaboravio sve dok opština Despotovac, 20 godina kasnije, nije pokrenula viteški festival Džast aut, koji pod zidinama manastira okuplja hiljade ljudi. Tada je shvatio da bi na vodenici mogao i da zaradi, pa 2017. nastavlja radove, spušta cevi u Resavu, a tu ima i roštilj. Iako je građevinska inspekcija 2019. naložila da sve prekine i sruši, Jeremić ne mari, pa sledi tužba manastira, a spor još nije okončan.
Dubravka Đukanović navodi da je posle pomenutog rešenja Zavoda iz 1995. investitor bio u obavezi da Zavodu prijavi početak radova, obezbedi stručni nadzor nad njihovim izvođenjem, vođenje zakonom propisane dokumentacije o izvedenim radovima, kao i da po završetku radova jedan primerak dokumentacije preda Zavodu:
- U Zavodu ne postoji dokumentacija koja potvrđuje da je investitor izvršio urađene obaveze. A izvođenju radova ne može se pristupiti samo na osnovu rešenja Zavoda, već je neophodno da se za planirane radove pribavi od nadležnih organa i druga dokumentacija propisna Zakonom o planiranju i izgradnji i da se na osnovu nje izda građevinska dozvola i preko sistema centralne objedinjene procedure izvrši prijava početka izvođenja radova. U suprotnom, takvi objekti, tj. radovi smatraju se bespravnim i sa stanovišta Zakona o planiranju i izgradnji i sa stanovišta Zakona o kulturnim dobrima - naglašava Đukanovićeva.
Bonus video: