FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Klozetsko proročanstvo
Osvanu crni dan za Ljilju Smajlovićku. Kolumna „Klozeti i demokratija“ danas dobija i drugi nastavak posvećen filosofiji istorije srpskih nužnika, koji su - kako smo videli u slučaju kralja Milana - umeli da posluže i kao oružje za atentat.
Ako bi nostalgična emisija „Kod dva bela goluba“ - naravno ukoliko još postoji - promenila ime u „Kod dva usrana goluba“, naša bi današnja kolumna u njoj mirne duše mogla biti pročitana pod, recimo, naslovom „Beogradski nužnici kojih više nema“.
Okanimo se ćeranja komendije. Mlađi to ne mogu znati, ali stariji kafanski ljudi će se svakako setiti da su beogradski kafanski nužnici bili daleke preteče društvenih mreža, jednako nepismene i pogane kao ove savremene, elektronske, samo mnogo smrdljivije.
Evo kako je to izgledalo: nužnički zidovi - tj. oni njihovi delovi koji nisu bili izjedeni vlagom i amonijakom - bili su gusto ispisani raznoraznim porukama, doskočicama, saopštenjima za klozetsku javnost i - naročito - neproverljiim pohvalama da je taj i taj, dana tog i tog, u tom i tom nužniku „jebo tu i tu“.
Svi su beogradski („a i šire“) nužnici bili smrdljivi i išarani na svoj način, ali jedna stvar im je bila zajednička, antologijski, naime, katren: „Ovo piso čiča Sima / da će jebat majku svima / koji seru izvan rupe / i prstima brišu dupe“.
Da li je čika Sima nahvatao nekog seronju na delu, pa pretnju sproveo u delo, ostalo je nepoznato, ali valja naglasiti da čika Sima nije pretio naprazno. Vaistinu je bilo dilbera - treba naglasiti i u prestoničkim klozetima - koji su kenjali gde su stizali.
I - da. Zaista je bilo i takvih koji su umesto toalet-papira upotrebljavali prste, o čemu su svedočile razmazotine po zidovima. Kao olakšavajuća okolnost im se moglo uzeti što se usled hronične zapušenosti čučavačkim rupama nije moglo prići i što je, zbog množine kradljivaca, toalet-papira retko kad bilo.
To je tako bilo sve do pred sam kraj osamdesetih, kada su nužnici, jedan po jedan, volšebno postali čistiji i uredniji, da bi danas u većini lokala bili ne samo apotekarski čisti nego i blagomirisni. Tako će - gajim tu nadu, iako neću doživeti njeno ostvarenje - biti i sa nužničkim političkim govorom i ponašanjem koje se početkom devedesetih iz kafanskih klozeta preselilo u novine i na televizore.
Teško je populaciji sa verovatno najkraćim fitiljem na svetu objasniti da je za emancipacijske procese dugog trajanja potrebno vreme i da je tehnički nemoguće preskočiti ijednu od etapa tranzicije iz divljaštva u civilizovanost.
S vremenom će - ovde opet moram pribeći „klozetskoj metafori“ - većini doći iz dupeta u glavu da - kao što je jednu prljavu rabotu kakva je pražnjenje creva mnogo prijatnije obavljati u čistom ambijentu - i politiku (koja je kako okreneš prljava) prijatnije, isplativije i bezbolnije voditi na koliko-toliko kultivisan način. Eto, to je moje klozetsko proročanstvo. A do tada, ko živ ko mrtav.