Tragovi SSSR odveli su me pravo u Kazahstan, državu koja je od Sovjetskog Saveza dobila i najbolje i najgore: odatle je poleteo Gagarin i lansirana svemirska stanica Mir, ali je tu bio i poligon za nekih 460 proba atomskih bombi.
Oko poligona za testiranje nuklearnog naoružanja smešteni su mnogobrojni lageri Gulaga. Ljudski životi uništeni atomskim bombama drugačije vrste. Ljudi čije su duše razorene zbog toga što su bili bogati - imali nekoliko krava, ili što nisu dovoljno glasno klicali Staljinu. Zastrašujući je zalog prošlosti vremena u kome je narod proglašen narodnim neprijateljem.
Nova zdanja
Predsednik Nursultan Nazarbajev, prvi predsednik Kazahstana, osmislio je novu prestonicu, grad Astanu - čudo usred stepe. Kada je 1998. godine odlučio da prestonicu izmesti iz Alma Ate, niko nije zamišljao da će uspeti u svom naumu da ni iz čega stvori grad budućnosti. Astana danas - to je grad naučne fantastike. Novi deo prestonice krase najlepša zdanja u sovjetskom stilu, ali sa islamskim ornamentima, a tu je i ogromna džamija.
Nebičnu atmosferu gradu daju zgrade u obliku svemirskih letelica, piramida, jaja i raznih neidentifikovanih letećih objekata. Posle gledanja „Zvezdanih staza“ planeri Astane (sada nosi ime Nur Sultan) očigledno su čitali „Harija Potera“, ali i Tolkinovog „Gospodara prstenova“. U parkovima grada i na ulicama položeni su ogromni ćupovi nalik onima iz bajke, zatim magični prstenovi i bubnjevi nekih modernih čarobnjaka. Ispred predsedničke palate nalaze se zgrade u obliku spejs-šatla, a iza njih - ogromna staklena piramida koja noću svetli u nekoliko boja. Ministarstvo poljoprivrede se nalazi u zgradi u obliku ogromnog nojevog jajeta. Centrom novog grada dominira ogroman toranj, sada već simbol celog Kazahstana, koji predstavlja mitsko drvo života na kome je ptica sreće napravila gnezdo i snela jaje. U unutrašnjosti tog ogromnog zlatnog jajeta sada se nalazi vidikovac, mali restoran i trougao sa ugraviranom šakom bivšeg predsednika. Njegov otisak će definitivno obeležiti istoriju ovog grada i njegove panorame zauvek. Po novom verovanju, kada svoj dlan položite preko Predsednikovog otiska (sa velikim P) i poželite želju, ona će vam se ispuniti, dok se u pozadini čuje kazahstanska himna.
Među statuama prinčeva i kopija jurti na ulicama Astane najviše me je iznenadila izložba 192 medveda koji su izvajani u prirodnoj veličini! To je privremena putujuća izložba, a svaka životinja predstavlja po jednu državu, tako da sam tu lako našao i srpskog medvedića, odmah pored uzbekistanskog i zambijskog.
Najveći kosmodrom
U pravoj megalomaniji u Astani je napravljen i jedan od najvećih akvarijuma na svetu, pa se tako ajkule brčkaju usred stepe, više hiljada kilometara od najbližeg mora. Kao kontrast širokim bulevarima i velelepnom izgledu Astane, oko ovog grada nalazi se - čitava zemlja. Siromaštvo, razrušena zdanja na samo dvadesetak kilometara od prestonice na surov način vraćaju u realnost. Putevi su loši, a većina ljudi u selima živi u zgradama izgrađenim još na početku sovjetske vlasti. Nada za ovu zemlju ipak postoji. Astana, koliko god nerealna i neobična, ipak je izuzetan primer upornosti da, kada čovek zaista nešto hoće, može da napravi čudo. A ako može jedan čovek, šta onda može da učini cela zemlja?
Nomadi po tradiciji i duši, Kazahstanci nikad ne žure i sa iskonskim mirom koji vlada ogromnim prostranstvima stepa i pustinje govore o prošlosti. „Svaki dan zemlja je podrhtavala satima, kao uplašena košuta“, bile su reči kojima su mi dočarali život pored nuklearnog poligona. Mnoga neobeležena mesta na putu spadaju u najradioktivnija na planeti. Uz detaljne instrukcije uspeo sam da dođem do muzeja u kome se čuvaju ostaci životinja namerno postavljanih blizu epicentra nuklearne probe kako bi se videlo kako eksplozija utiče na telo. Na teritoriji, približnoj veličini Srbije, doslovno svaka travka ubitačno zrači.
Dok sam se vozio izuzetno lošim putevima, iz stepe su me u čudu posmatrali kazahstanski flamingosi, koje je priroda nekim čudom ofarbala u pink - zaštićena i retka vrsta ptica. Stigao sam do poznate baze Bajkonur, prvog i najvećeg kosmodroma na svetu. Odatle je 1961. godine Gagarin prvi put obleteo Zemlju. Pre prvog čoveka u svemir je odatle odleteo prvi pas, a ubrzo posle njega i prva žena, Valentina Terješkova 1963. godine, a odatle je lansirana u svemir i svemirska stanica Mir. Pa, ipak, malo njih zna da sam kosmodrom nema nikakve veze sa Bajkonurom, rudarskim naseljem udaljenim više od 320 kilometara od istoimenog grada-baze. Da bi zbunili valjda i sami sebe kao i ceo svet, decenijama su naziv tog seoceta Rusi koristili kao oznaku za kosmodrom, kako se prava lokacija ne bi nikome otkrila. Mesto do kosmodroma se odvajkada zvalo Leninsk i tek je Boris Jeljcin odlučio da ga preimenuje u ime koje ceo svet koristi - Bajkonur.
Po proglašenju nezavisnosti, u rukama Kazahstana našla se gomila atomskih bombi i ovo svemirsko čudo. Vlast je nuklearno naoružanje vratila Rusima, a kosmodrom im iznajmljuju za veliki novac. Prema važećem ugovoru, sve do 2050. godine Rusi će gospodariti ovim sovjetskim čudom. Ulaz u kosmodrom je pod najvećim nadzorom, a za posetu muzeju u njegovom okrilju potrebna je posebna dozvola. Ta dozvola se izdaje u obližnjem gradu, u koji, da bi se ušlo, treba da se obezbedi posebna dozvola na drugom mestu, za gde, da bi se otišlo, treba da se dobije posebna dozvola na petom mestu. I tako, ko ima vremena, para i živaca napretek, možda i preskoči sve ostatke sovjetske birokratije i poseti muzej i stan u kome je Gagarin živeo pre obletanja Zemlje. Ja sam pak zajahao „nivu“ i pojurio dalje na zapad, ka Srbiji.
Stado ovaca
Na putu sam se zaustavio da fotografišem stado ovaca. Razgovor sa znatiželjnim čobaninom se otegao, a uskoro sam svoj put nastavio sa delićem ruskog satelita u džepu. Svaki put kad nešto poleti iz baze, meštani bivaju zasuti metalnim otpadom različitih veličina, pa mi je dobroćudni čobanin poklonio jedan takav delić kao upečatljivi sovjetsko-kazahstanski dar sa neba.
Aralsko jezero, još jedan eksperiment sovjetskih vlasti, moje je sledeće odredište. Grad Aralsk, nekadašnja luka i centar ribolova, sada je više desetina kilometara daleko od priobalja. Nekada jedno od četiri najveća jezera na svetu, površine više od 68.000 kilometara, sada je svedeno na nekoliko baruština i močvaru. Vode reke Sir Darje, koja je nekada hranila ovo „more“, kako ga meštani još uvek zovu, preusmerene su u pustinju kako bi omogućile gajenje pamuka i veću proizvodnju. Sa jedne strane uspeh, sa druge se pretvorio u jednu od najvećih ekoloških katastrofa čovečanstva. Preko 40.000 ribolovaca ostalo je bez posla, a ogromnom teritorijom mora zavladala je prava pustoš. Još gore od toga, za morem je otkriveno dno zatrovano pesticidima, ostacima testiranja opasnih oružja i neuspelih industrijskih eksperimenata.
U samom Aralsku zadesila me je peščana oluja, kakvih ranije ovde nikada nije bilo. Vetar je tolikom silinom nosio pesak da je zatvoren auto bio pun tla nekadašnjeg mora... Pre nego što sam nastavio put, morao sam da zovem specijalnu službu da auto dezinfikuju, s obzirom na to je da tlo sa dna aralskog mora sada i kancerogeno! U ovom gradu je i voda postala dragocena, posebno za piće. Zdravstveno stanje meštana je na nivou vode njihovog nikad neprežaljenog mora... Smrtnost novorođenčadi je zastrašujuća. Aralsk je na mene ostavio strašan utisak - raspadnute zgrade, raspadnuti ljudi, raspadnuta priroda.
Elitni hotel, sada ruina, nalazi se odmah do nekadašnjeg pristaništa. A u pristaništu gomila brodova - ostareli, zarđali, kao zbunjeni i zaboravljeni u peščanom svemiru. Tužni trajekt polako se lomi na više delova i kao da poslednjim trzajima gvožđa ište i prosi vreme kada ljudi nisu pokušavali da pobede prirodu.
Kurir.rs/Viktor Lazić