Kad su se borbe toliko približile da su se zidovi njegove kuće zatresli, Abdul, penzionisani učitelj u Kandaharu, odlučio je da je vreme da sakrije svoje knjige.
Čitanje je Abdulovo predah od kada su talibani pre nekoliko meseci započeli svoj izvanredni napredak u Kandaharu, drugom gradu Avganistana. Do nedavno je Kandahar bio domaćin jedne od najvećih američkih vojnih baza u Avganistanu. Abdul strahuje da će se pobunjenici osvetiti sada kada kontrolišu grad.
„Nisam spavao celu noć“, kaže on. "Vlada je izneverila našu zemlju."
Abdul je deo kluba knjiga koji omogućava ljudima da međusobno menjaju naslove: Kandahar nema biblioteku. Knjige za samopomoć, od kojih su mnoge strane autori, pomogle su mu da se izbori sa svojom anksioznošću. Takođe čita eseje o politici i terorizmu, prenosi londonski Ekonomist.
Ali čak su i takva jednostavna zadovoljstva sada ugrožena. Autor jedne od njegovih knjiga o fundamentalizmu ubijen je u Kabulu pre nekoliko nedelja. Abdul poseduje kolekciju najpoznatijeg pesnika Kandahara, Abdula Bari Džahanija, koji sada živi u Americi. Prošli put kada su talibani bili na vlasti zabranili su njegove knjige.
Abdul je odlučio da je skrivanje njegove biblioteke najsigurnija opcija. "Ne želim da rizikujem ako talibani preuzmu Kandahar i pretresu moju kuću", kaže on. Kakva god bila zvanična politika grupe o posedovanju takvih naslova, Abdul se plaši da će njegova sudbina zavisiti od hirova onoga ko mu može upasti u kuću. "Ako im se ne sviđaju moje knjige ili ono što sam držala u kući, mogli bi mi oduzeti život za trenutak".
Proteklih dana talibani su sve dublje prodrli u Kandahar; kasno u četvrtak uveče, preuzeli su kontrolu nad gradom. Borbe su bile razorne. Džamije su zatrpane daskama. Ljudi gomilaju pasulj i pirinač. Neki su napustili svoje domove da bi se preselili kod rođaka u delove grada koji još nisu bombardovani. Drugi skrivaju svoju imovinu, zabarikadiraju vrata i odlaze u podrume. Mnogi građani Kandahara se pripremaju za život pod talibanskom vlašću. Jedan trgovac prijavljuje rast prodaje burki.
Ljudi pretražuju lokalne Fejsbuk stranice kako bi pronašli najnovije vesti o napretku Talibana. Zvanično, politika talibana je da ponudi amnestiju svakome ko im se preda, ali postoje nepotvrđeni izveštaji o talibanskim borcima koji masovno pogubljuju vladine vojnike, kao i glasine o nestajanju novinara i aktivista zajednice iz područja koja su nedavno kontrolisala talibani. "Oni traže one koji su obrazovani, one koji mogu da okupe i ujedine ljude", kaže Abdul. "Izgleda da će u ovom gradu biti smrti i krvi".
Kandaharom dominira ista etnička puštunska grupa iz koje su nastali talibani. Grad je nekada bio uporište fundamentalista sve dok ih američki vojnici nisu izbacili nakon napada 11. septembra, koje je planirala Al-Kaida u Avganistanu. Iako su Avganistanci uživali u ukidanju oštrih zabrana talibana, mnogi su na Amerikance gledali sa sumnjom i besom. Ali zapadni humanitarni radnici i vojni preduzetnici koji su živeli u Kandaharu tamo su trošili novac, dajući gradu sjaj prosperiteta. Otvarali su se restorani, a njihovi neonski natpisi sijali su noću. Izgrađene su nove škole.
Talibani su se pregrupisali u Pakistanu. Militanti su postali sve jači, potpomognuti i frustracijom Avganistanaca zbog korupcije u njihovoj vladi i povlačenjem nato snaga, koje će biti završeno do septembra.
Čak i pre dolaska talibana, neki pripadnici elite iz Kandaharija gledali su kako pobunjenici preuzimaju kontrolu nad kopnom i putevima snabdevanja i počeli su da pokušavaju da uspostave dobre odnose sa njima putem plemenskih veza.
U Kandaharu je postalo uobičajeno čuti ljude koji javno izražavaju podršku grupi, kaže Ahmed, koji je nekada radio za nevladinu organizaciju u gradu. "Kada ovih dana razgovaram sa privrednicima, oni se mnogo žale na vladu ... i brzo hvale talibane na bezbednosti koju pružaju". Ahmed se brine da će ga vlastito delo učiniti metom: "U talibanskoj vladavini ne postoji odgovornost i lako mi mogu nauditi".
Uprkos dugom nagomilavanju, brzina napredovanja talibana poslednjih nedelja zatekla je većinu ljudi nespremnim. Nekima od onih koji su se nadali da će napustiti zemlju ponestalo je vremena da naruče pasoše ili dovedu svoje poslove u red. Poput Abdula, mnogi ljudi procenjuju koja imovina bi ih mogla dovesti u nevolju: skrivanje televizora i brisanje muzike i video zapisa sa telefona. Nekim muškarcima je počela da raste brada.
Kada su se talibani povukli iz Kandahara 2001. godine, jedan od najvidljivijih znakova promene bio je prizor devojaka u školskoj uniformi kako lutaju ulicama. Sahar je bila jedna od njih: postala je lekar, zaposlivši se u lokalnoj bolnici.
Sada, u kasnim dvadesetim, išla je svaki dan na posao u farmerkama i dugačkom crnom kaputu, sjajno ofarbanih noktiju. Kako borbe napreduju, roditelji su joj naredili da ostane kod kuće. Kada je prošle nedelje posetila kolege, osećala je da mora da se prikrije kako ne bi skrenula pažnju na sebe, pozajmivši majčinu staru belu burku. Borila se da pravilno vidi kroz mrežastu ploču i usko prijanjanje burke zadalo joj je glavobolju.
Njene koleginice su je isprva zadirkivale šaleći se da se već navikla na povratak talibana. Tada im je sinulo da će i one morati početi nositi burku. "Osećam se vrlo malo i bezvredno kada je nosim", kaže Sahar. "Zaista mi je teško prihvatiti ono što drugi izaberu da nosim. Ali nemamo drugog izbora osim da se pokoravamo onome ko nama vlada".
Sahar je vredno učio da bi postao lekar, "da bih imao slobodu, birao za sebe, živeo slobodnim životom i činio uslugu svom narodu". Sada čak nije ni sigurna da će joj biti dozvoljeno da nastavi da radi. Ne može se više koncentrirati na svoje medicinske knjige. Jedna od njenih retkih radosti je gledanje kuvarskih emisija na televiziji. "Imali smo dve televizije, jednu smo sakrili, a drugu koristimo za zabavu. Ako talibani preuzmu vlast, moraćemo da bacimo ili sakrijemo i drugu televiziju, a onda ne znam kako ćemo provesti dan".
Niko ne zna da li će talibani zaista progoniti ljude zbog posedovanja televizora. Situacija se menja svakih sat vremena, a informacije su oskudne. Ali jasno je da je poredak u poslednjih 20 godina gotov. "Upravo dok vam govorim, talibanski borci udaljeni su manje od 500 metara od moje kuće", kaže Ahmed, radnik nevladine organizacije. "Molite se za nas."
Kurir.rs