Naš čuveni trubač na svoj 36. rođendan za Kurir govori o snovima, Kosovu, koncertima, planovima i ideji kojom kao umetnički direktor menja pravila sabora
Niko kao Dejan! On je ovde u Guči odavno legenda. Jedan i neponovljiv. Kao što je nekad bio njegov otac, čuveni trubač Mićo Petrović. Na otvaranju Sabora trubača u petak uveče narod je Dejana dočekao ovacijama, uželeli se ljudi trube, Dejana, dobre svirke, preksinoć, na koncertu ceo stadion igrao je u ritmu njegovog "Vrtloga".
U hladu hotela "Zlatna truba" pričali smo jutro posle koncerta, dok se Guča tek budila, a trube već treštale pod šatrama okolo. O životu ponajviše, starim vremenima, malo se i rasplakali. Dejanu je danas, 15. avgusta, 36. rođendan.
Šta bi sebi trubač poželeo za rođendan?
- Zdravlje, zdravlje i samo zdravlje. Za moju porodicu, za moje momke iz orkestra. Za moje prijatelje i neprijatelje, čovek kad je zdrav, može sve. A sve drugo samo će doći. Evo, imao sam koncert, ljudi su uživali, osvanuo je lep dan, živ sam i zdrav, svi meni dragi ljudi živi su i zdravi, sedim s tobom, mojim dragim prijateljem, i šta bi čovek još od života.
Šta vam je za ovih godinu i po dana korone najviše nedostajalo, a koncert vam je vratio nazad?
- Ljudi, aplauz... On je za mene najveća nagrada. I susreti s ljudima, ta njihova podrška. Slušam ljude kako kad govore o mom ocu prvo kažu da je bio dobar čovek. Cilj mi je da jednog dana kad ni mene ne bude, ljudi kažu - Dejan, bio je to dobar čovek. Nagrade budu i prođu. Da moje dete može ponosno da kaže: "Dejan je bio moj otac." Da li je neko odsvirao bolje kolo, neku pesmu, dobio nagradu, sve su to sitnice...
Da li nam je korona bila potrebna da neke stvari bolje shvatimo, da odvojimo ono bitno...
- Mnogo mi je žao što mnogo, mnogo ljudi nije shvatilo suštinu, što je korona samo prošla mimo njih. Pogledajte samo ove požare, ljudi izgube dom začas, izgube život. Ne znam šta bi još trebalo da se desi da ukapiramo suštinu, možda smak sveta, pa ko ostane - ostane. Mnogo smo se okrenuli komercijali, interesima, gledamo samo sebe, ne vrednujemo prave stvari. Kad kažem da mi je porodica na prvom mestu, neki ljudi gledaju me kao da nisam normalan.
Korona je pokazala da se neke stvari koje su se podrazumevale, jedna od njih je i Guča svake godine, više ne podrazumevaju.
- Pitaju me novinari, kakvu su ti planovi. Šta čovek ima da planira, imam nekih pesama u kompjuteru, kad dođe vreme i ako dođe, tu su, ko zna šta će biti sutra, a ne za pet meseci, godinu dana.
Kako se snalazite na mestu muzičkog urednika Guče?
- Dobio sam veliku čast i obavezu prema mom ocu, prema svim majstorima trube, prema ljudima koji se danas takmiče. Želim da Guča bude ono što ona jeste u svojoj suštini. Za ovih mesec i po izgurao sam da truba bude jedina muzika koja će se ovde slušati, može da se ljuti koliko god ko hoće. Šta mi je najbolnije ovde... Defile bi trebalo da bude lice ovog sabora, najlepše slike odavde išle su upravo odatle, špaliri ljudi sa svih strana, sećam se kako sam ponosno išao Gučom na defileu, najlepše slike mog oca su odatle, a poslednjih nekoliko godina u celoj Guči na defileu je 100 ljudi... To mora da se menja. Sem toga, takmičenje trubača u Guči mora da bude najvažniji deo sabora. Cilj mi je da se u narednom periodu napravi spisak pesama koje će trubači svirati na takmičenju, da se na taj način čuva tradicija. Da narodna nošnja bude obavezna. Na taj način poštujemo naše dedove.
Svirali ste nedavno na dočeku naše olimpijke Jovane Preković u Aranđelovcu. Poznajete naše druge olimpijce?
- To su ljudi koji ginu za ovu zemlju. Koliku čast odajem onima koji su doneli medalju, istu čast dajem i ljudima koji su otišli, takmičili se, nisu osvojili medalju. Otišli su svi punog srca za ovu zemlju. Hvala im za sva odricanja, Jovanu sam sada upoznao, video sam da nije u Japan išla za sebe, nego za ovu zemlju, za ovaj narod.
Željko Obradović je vaš veliki prijatelj, veliki prijatelj Guče. Šta očekujete od njega na novom zadatku, mestu trenera Partizana? - Mnogo sam kroz život učio i naučio od Željka. Od takvih ljudi treba učiti. Mislim da će napraviti veliki uspeh, kao što je i svuda postizao. Znam ga dobro, ako ne dobije ono što želi, on se neće tu zadržati. Dao sam predlog da Željko, jedna od kultnih ličnosti sabora, dogodine bude domaćin sabora u Guči.
Kakav je osećaj svirati na koncertima kosovsku pesmu "Ja sam rođen tamo dole gde protiče Drim". Da li je ona zavet ove generacije, poruka da nećemo pristati ma šta oni moćni uradili s Kosovom?
- Prvi put sam otišao dalje od Kosovske Mitrovice kad smo snimali taj spot. I ta poseta još više me je ubedila da je Kosovo srce Srbije. Ubeđen sam u taj slogan. Posle Prizrena, Velike Hoče, Gračanice, niko mi ne može reći da to nije naše. Osećam duh naroda kad sviramo tu pesmu, i ma gde svirali, u Vojvodini, u Beogradu, Užicu, Vranju, Pirotu, osećaj je isti - nikad ovaj narod neće pristati da Kosovo nije naše. Milan Vasić je rodom s Kosova, njegova je želja bila da to bude kosovska pesma kao i moja. To je samo naša mala podrška onom narodu dole. Lako je u Beogradu, Užicu dizati tri prsta, treba živeti dole, kad ispratiš dete u školu, a ne znaš hoće li se živo vratiti.
Kurir.rs, Zoran Šaponjić
Bonus video: