Mnogi građani Kabula ne veruju obećanjima talibana o dijalogu i mirnom suživotu, posebno strahujući za živote svojih majki, žena, ćerki, devojaka, prijatelja ... Takođe, ulaskom talibana,počelo se sa uništavanjem svega „zapadnog“ u Kabulu.
Britanski Gardijan objavio je u nedelju tekst studentkinje iz Kabula koji je opisao događaje u tom gradu neposredno pre nego što su ga okupirali talibani.
"Juče rano ujutro otišla sam na čas. U jednom trenutku je grupa žena istrčala iz spavaonice. Pitala sam šta se dogodilo, a jedna od njih mi je rekla da ih policija evakuiše jer su talibani stigli u Kabul i da tukli bi žene koje to nisu učinile “, opisala je studentkinja juče za Gardinan.
"Svi smo hteli da idemo kući, ali nismo mogli da koristimo javni prevoz. Vozači nas nisu pustili u automobile jer nisu hteli da preuzmu odgovornost za prevoz žena. Bilo je još gore za žene iz spavaonice, koji se nalaze izvan Kabula i bile su uplašene i zbunjeni zbog toga gde treba da idu.
U međuvremenu, muškarci koji su stajali okolo ismejavali su djevojke i žene, smejući se našem strahu. „Idi i obuci burku“, rekao je jedan. „Vaši poslednji dani su na ulici“, rekao je drugi. „Oženiću vas četiri u jednom danu“, rekao je treći.
Malo mi nedostaje da dobijem dve diplome na dva najbolja univerziteta u Avganistanu. Trebalo je da diplomiram u novembru, ali jutros je sve nestalo.
Toliko sam dana i noći radila da bih postala osoba kakva sam danas, a jutros kad sam došla kući, sestre i ja smo prvo sakrile lične karte, diplome i potvrde. Bilo je to poražavajuće. Zašto bismo krili stvari na koje bi trebalo da se ponosimo? U Avganistanu ne smemo sada biti priznati kao ljudi kakvi jesmo.
Kao žena, osećam se kao da sam žrtva ovog političkog rata koji su započeli muškarci. Osećao sam se kao da se više ne mogu glasno smejati, više nisam mogao slušati svoje omiljene pesme, više nisam mogao da se sastajem sa prijateljima u našem omiljenom kafiću, više nisam mogao da nosim svoju omiljenu žutu haljinu ili ružičasti karmin. I ne mogu više da idem na posao ili da završim fakultet na kome sam godinama radila “, napisala je mlada Avganistanka.
Dalje je rekla da voli da ide na manikir, što je svakako oblik zapadnog života koji sigurno nikada neće biti prihvatljiv za talibane. "Danas, dok sam bila na putu kući, bacila sam pogled u kozmetički salon u koji sam išla na manikir. Prednji deo prodavnice, koji je bio ukrašen prelepim slikama devojaka, bio je obojen u belo".
"Sve što sam mogao da vidim oko sebe bila su uplašena lica žena i ružna lica muškaraca koji mrze žene, koji ne vole da se žene obrazuju, rade i imaju slobodu. Umesto da stoje uz nas, oni stoje uz talibane i daju im još veću moć".
Avganistanske žene su se mnogo žrtvovale za ono malo slobode što su imale. Bila sam siroče i tkala sam tepihe samo da bih stekao obrazovanje. Suočio sam se sa brojnim finansijskim izazovima, ali sam imao mnogo planova za svoju budućnost. Nisam očekivao da će se ovako završiti.
"Sada izgleda da moram da spalim sve što sam postigla u 24 godine svog života. Imati bilo kakvu američku univerzitetsku legitimaciju ili nagrade sada je rizično; čak i ako ih čuvamo, nismo u mogućnosti da ih koristimo. Za nas u Avganistanu nema posla “, objasnila je ona.
"Kada su se provincije urušavale jedna za drugom, pomislila sam na svoje prekrasne devojačke snove. Moje sestre i ja nismo mogle spavati celu noć, sećajući se priča koje nam je majka pričala o doba talibana i načinu na koji su se odnosile prema ženama.
Nisam očekivala da će nam sva osnovna prava ponovo biti oduzeta i da ćemo pre 20 godina otputovati u prošlost. Da nakon 20 godina borbe za svoja prava i slobode trebamo nositi burke i sakriti svoj identitet.
Poslednjih meseci, pošto su talibani preuzeli kontrolu nad provincijama, stotine ljudi napustilo je svoje domove i došlo u Kabul da spase svoje devojke i supruge. Žive u parkovima ili na otvorenom. Bila sam deo grupe studenata američkog univerziteta koji su pokušavali da im pomognu prikupljanjem donacija gotovine, hrane i drugih potrepština.
Nisam mogla da zaustavim suze kada sam čuo priče nekih porodica. Jedan je u ratu izgubio sina i nije imao novca da plati taksi za Kabul, pa su snahu dali u zamenu za prevoz. Kako vrednost žene može biti jednaka ceni putovanja?
"Danas, kada sam čula da su talibani stigli do Kabula, osetila sam da ću postati rob. Mogu se igrati sa mojim životom kako god žele ”, rekla Gardian mlada studentkinja iz Kabula.
Ova mlada Avganistanka radila je kao nastavnica u obrazovnom centru podučavajući decu engleskom jeziku. Izuzetno je tužna zbog činjenice da više neće moći da predaje, ali i zbog činjenice da njeni učenici najverovatnije neće moći da nastave školovanje.
Kurir.rs