Niko Bošku Obradoviću ne može osporiti - niti mu iko osporava - fanatičnu rešenost da uspe kao istorijska ličnost velikog formata, kao i upornost koju ulaže u taj projekat koji je unapred osuđen na propast. Videćete zašto.
Mora biti da je Boškić u svojim formativnim godinama čuo doskočicu „ne guze lepi, nego uporni“, pa je docnije, kad se politizovao, pomislio da se pravilo koje donosi uspeh u guženju, odnosi i na politiku. Wrong! U politici, naročito srpskoj, važi drugo pravilo: „Jebe lud zbunjenog“. Toliko na tu temu.
Naša današnja tema je nešto drugo - sitna knjiga koju je Boškić napisao i objavio u Danasu, naslovljena: „Ako želite da pobedite Vučiča, onda pozovite mene“. Dobro, de, nije Boško baš eksplicitno napisao „pozovite mene“, ali u takozvanom podtekstu Boškić upravo to hoće da kaže.
Elem, Boško je, između ostalog, napisao da su se svi ugledni kolumnisti serbski, uključujući i moju neznatnost, posprdnuli sa njegovim prisustovom na Visokom vinskom teferiču, ali da - kad je Obradović štrajkovao glađu na skupštinskim basamcima - niko od narečenih kolumnista nije tadašnjim Boškićevim saveznicima spočitnuo što se nisu pridružili štrajku.
Opet wrong. Ne znam za ostale, ali ja sam u jednom Famoznom napušio Đida, Dida, Dilda u Guzijana i ostale opozicione ženske polne organe što nisu stisnuli muda da se priduže Boškiću. Jer, pazite, jedan čovek koji štrajkuje glađu, pogotovo ako to čini bez povoda i jakog razloga, nije nikakva vest. Ali pedesetak, da kažemo, ljudi koji štrajkuju glađu - bez obzira na to što bi i to bilo bez povoda i razloga - to je već globalni Breaking News, to je već razlog da Visoki načini neke ustupke.
Da ne bude zabune, uopšte mi nije žao što se to nije dogodilo i što, posledično, nikakvih ustupaka nije bilo. I tada sam - kao uostalom i sada - mislio da je - sve dok se ne formira neka stvarna, kvalitativno alternativna opozicija - za srpsku istoriju i život bolje da na vlasti sedi Visoki Somelijer.
Sad prelazimo na meritum stvari. Ako je Boškić prigodom gladnog štrajka podlegao staroj srpskoj političkoj boljci, mimetizmu, i pomislio da će se, ako bude gladovao - ako je to već Tongi Nikoliću pošlo za rukom - i on uspentrati u prezidencijalni konak, u tekstu iz Danasa je posegnuo za jednim drugim podražavanjem, pak je SNiS-u obznanio da Miloševića nije pobedio Đinđić, nego „nacionalista“ (šta li će Boškiću navodnici) Koštunica, iz čega bi SNiS i društvo opozicionih mačaka sa jebališta trebalo da izvuku zaključak da, ukoliko nameravaju da pobede Vučića, moraju pozvati „nacionalistu“ Obradovića.
Prosto ko pasulj, a može biti da bi i bilo da nije došao kraj srpskoj istoriji večnog ponavljanja istog. Vučićevo carstvije je u sebi saželo, obuhvatlio i pod kontrolu stavilo sve marifetluke i mehanizme pomoću kojih Murta uzjaše kad sjaše Kurta. Može biti Boškić uporan koliko hoće, Carstvije Vučićevo će trajati sve dok se odnekud ne pojavi neki Antiboškić.