Znate li kakva je razlika između Igora Mandića, novinara agramerskog, i takozvanih zavetnika. Povelika. Mandić je Hrvat i katolik (ukoliko nije ateist), zavetnici su Srbi i pravoslavci, (manj’ ako neko od njih nije posrbljeni Bugarin, kao otac srpske halucinogene istoriografije Pantelija Srećković. Ti su najžešći.
A znate li kakva je sličnost između Mandića i zavetnika? Takođe velika, cinik bi rekao baš onako upadljiva. Naime, i zavetnici i Mandić su saglasni u mneniju da je moj roman „Kontraendorfin“ pornografija.
Kad sam posredstvom mojih drugara iz Zagreba saznao da me je Mandić u nekim novinčinama oplajpičio zbog pornografije, zapitao sam se da li je to isti onaj Igor Mandić koji u svojim sočinenijima detaljno opisuje polne odnose sa svojom suprugom i koji je na prvu stranicu poslednje njegove knjige koju sam pročitao zapandrčio fotografiju - maltene u prirodnoj veličini - na kojoj stoji go golcat na nekoj plaži dok mu spolovilo landara na povetarcu.
Da, bio je to upravo taj Igor Mandić. Možda se sad pitate da li sam se ja strunio zbog eksplicitnih opisa seksa u toplini doma i gole Mandićeve slike? Daleko od toga. Kakav bih ja bio pornograf kad bih se strunio zbog toga. Naprotiv. Zadivila me je smelost sa kojom je Mandić izašao pred javnost sa spolovilom upadljivo skromnih dimenzija.
Tja, može biti da i Mandić pritežava doktrinu onog drevnog atinskog vojskovođe koji je vojniku koji se požalio na kratkoću mača rekao: „Ako ti je kratak, a ti priđi bliže.“
To smo apsolvirali, ali za mene - i ne samo za mene - druga je jedna stvar ostala obavijena velom misterije koju sam (uzalud) pokušao da rešim u prepisci sa srpskohrvatskim prijateljima, tj. kako se (i zašto) dogodilo da Igor Mandić - osoba neprijepornih intelektualnih kapaciteta i nedvojbene rasudbene moći - u čitanju „Kontraendorfina“ ne odmakne dalje/dublje od Kusturičine služinčadi i zavetnika.
I čitaocima mnogo neiskusnijim od Mandića dibidus je belodano da su porno-epizode sa Desankom i Andrićem - od kojih su mnoge u dokumentarnom smislu tačne - samo govanca koja plove namreškanom površinom romana da bi privukla pažnju čovekolikih govanaca, a da se prava stvar događa u mračnim dubinama istorije, da ne kažem baš povijesne zbiljnosti.
Apsolutno je, dakle, nemoguće da jedan tako iskusan čitalac kakav je Mandić nije video u kom grmu leži zec, a da se, eto, ipak ograničio na trivijalnosti i anegdotalnosti. Nešto mu je očigledno zasmetalo u dubinama „Kontraendorfina“. A šta bi to moglo biti - i to je postalo tema srpskohrvatske prepiske, tokom koje su postavljane razne hipoteze, među kojima je bilo i vrlo zanimljivih, koje ću - političke korektnosti radi - ipak prećutati. Jednu, onu moju, neću. Nije nepoznato da je Mandić bio (i ostao) rado viđen gost u najuglednijim beogradskim nacionalističkim i mitomanskim dupetima i da je - iz solidarnosti - podlegao konraendorfinskom šoku da bi dupetima uzvratio za sve što su ona učinila za njega.