ALEKSANDRA JERKOV: Fauzija
Moja prijateljica Fauzija rođena je kao sedamnaesto dete svog oca negde duboko u planinama Avganistana. Njena majka, očeva šesta i najmlađa žena, bila je toliko razočarana time što je rodila devojčicu i uplašena da će zbog toga biti zamenjena da ju je odnela u šumu i ostavila da tamo umre.
Kući su je vratile očeve druge žene, odgajile je kao svoju ćerku, a Fauzija je vremenom postala očeva miljenica. Tako je i, prva iz svoje porodice, otišla da studira i upisala medicinu u nadi da će jednog dana postati doktorka. Kada je Fauzija bila na prvoj godini fakulteta, na vlast u Avganistanu su došli talibani i njoj su, baš kao i svim drugim ženama, zabranili da se školuje. Fauzija nije želela da ovo prihvati ćuteći i tog trenutka je započela njena borba protiv talibana i njihovog režima koja traje sve do danas. Za vreme te borbe i upravo zbog te borbe talibani su joj ubili oca, braću, muža, kog je zavolela iako ga je upoznala tek na dan venčanja i kom nije uspela da kaže da je trudna kada je, kao vid disciplinovanja njegove neposlušne žene, odveden u zatvor, gde je uskoro i ubijen. Fauziju su talibani pokušali da ubiju četiri puta, poslednji put prošle godine, kada je upucana u ruku. Živela je sa obezbeđenjem, u stalnom strahu za svoj život i za svoje najbliže, ali nikada ne odustajući od borbe za slobodu, za prava žena, za demokratiju i normalan život. Svojim ćerkama je pisala pisma celog njihovog života, knjigu koja je objavljena pod nazivom „Pisma mojim ćerkama“, u kojim ih je učila upravo to - da se bore za sebe i sve druge žene i da nikada ne odustaju - i koju čitaju ljudi širom sveta. Iako su Fauziju uspeli da spreče da se kandiduje na parlamentarnim izborima i primenili isti recept za predsedničke izbore, nikada nisu uspeli da je ućutkaju i odvrate od borbe za ono u šta veruje.
Zbog čega pišem o Avganistanu u kolumni koja se zove „Srbija i 21. vek“? Zbog toga što zapravo pišem o nama. O tome kako u našoj zemlji postoje mnogi koji navijaju za talibane, koji se raduju, kako kažu, slomu Amerike i američkog imperijalizma, mnogi koji sada predviđaju i priželjkuju nekakav sličan scenario na Kosovu i mnogi koji neukusno porede talibanski režim sa aktuelnom vlasti u Srbiji, mnogi koji, kao i uvek, prizivaju zlo, navijaju za nasilje i seju mržnju. Oni koji to govore nemaju pojma ni o situaciji u Avganistanu ni o talibanima i ne znaju ništa drugo osim da likuju nad ljudskom nesrećom, uklapaju je u svoje lične interese i kalkulacije i raduju se svakom nasilju i mržnji, pokušavajući da ih predstave kao nekakvo dobro za „našu stvar“. To su isti oni koji su se radovali 11. septembra 2001. godine, koji su likovali dok je goreo Notr Dam i koji sa uzbuđenjem prate vesti o terorističkim napadima u zapadnoj Evropi. Oni čije saosećanje i žaljenje za žrtvama, kao i osuda zločinaca, ne ide dalje od „a šta su oni nama radili“? Fauzija se bori i danas. Bori se protiv zla koje se u njenu zemlju vraća na velika vrata, bori se za 18 miliona žena i devojčica koje će postati vlasništvo muškaraca, jer zna da je malo šta na ovom svetu gore od onoga što u Avganistanu dolazi. To zna i svako ko zna bilo šta o slobodi, o vrednosti ljudskog života, o osnovnim stvarima na kojima počiva naša civilizacija. Svako ko se ovome raduje treba da se stidi. Baš kao što se i ja ponosim time što je Fauzija moja prijateljica.