JASMINA MIHAJLOVIĆ ZA KURIR: Jedina želja mi je da me sahrane pored mog muža Milorada Pavića u Aleji velikana!
Neću da prođem kao Vida Crnjanski, koja nije mogla, uprkos mnogim zalaganjima književne zajednice, da bude sahranjena pored Miloša Crnjanskog. Svetogrđe je odvajati velike ljubavi u smrti, kaže poznata književnica
Od smrti književnika i akademika SANU Milorada Pavića prošlo je skoro 12 godina, ali širom sveta interesovanje za njegova dela, kako kaže njegova supruga Jasmina Mihajlović, ne jenjava, i to posebno na Dalekom istoku. Mihajlovićeva, takođe književnica, godinama marljivo brine o Pavićevoj zaostavštini, a u intervjuu za Kurir priseća se vremena provedenog sa slavnim piscem, ali govori i o tome zašto mu je izmakla Nobelova nagrada za književnost, zašto je tvorac "Hazarskog rečnika" i posle smrti na meti dela javnosti, te šta je njena poslednja želja.
Znam da radite na knjizi u kojoj će biti priče ljudi o snovima u kojima im je bio Pavić. Dokle ste stigli s tim?
- Potpuno sam zapustila taj projekat, iako je neverovatno zanimljiv i mističan. Zamislite ljude koji sanjaju u različitim kulturama i jezicima snove koji liče na Pavićevu prozu. Tom knjigom - priređivanjem tuđih snova o Paviću - mislila sam da se bavim po izlasku svoje "Dosadne knjige", ali kako je ona izašla tačno kada je uvedeno vanredno stanje 2020, za sada mi je ta društveno i emotivno opaka pandemija oduzela maštanje, kreativnost, intrigantnost. Prinudno samozatvaranje mi nije donelo nikakvo duhovno otvaranje.
Da li je tačno da u svetu ne jenjava interesovanje za Pavića, posebno za njegov "Hazarski rečnik"? Gde je najtraženiji?
- Naravno da je tačno. Ali nije samo interesovanje za "Hazarski rečnik" nego za sve knjige, svi naslovi su prevođeni. Sada baš očekujem špansko-meksičko izdanje svih Pavićevih priča. Oko stotinu prevoda je izašlo posthumno: italijanski, francuski, kineski, španski, ruski, češki, slovački, albanski, gruzijski, korejski, azerski, japanski, rumunski, jermenski, iranski, indijski, bugarski, verovatno sam nešto propustila... Sve korice knjiga i informacije o prevodima dostupne su na zvaničnom sajtu, kao i na oficijelnoj Fejsbuk stranici. Najveće interesovanje je na Dalekom istoku, u Kini, Japanu, Indiji, Koreji. Pavić je u svetu posthumno ponovio svoj uspeh, sem u Nemačkoj i Britaniji. Tamo je na nezvaničnoj crnoj listi. U krajnjoj liniji, i u ovim zemljama, a i u Srbiji, Pavića su globalisti proglasili nacionalistom, a nacionalisti globalistom.
Na koliko jezika se dosad pojavio "Hazarski rečnik"?
- Na ravno 40 jezika. Posthumno je, u ovoj deceniji, prvi put preveden na farsi (persijski), tamilski (Indija), albanski. Ponosna sam i na to što je Amazon kindl objavio sve romane na engleskom u elektronskoj formi. U Srbiji nijedna knjiga nije izašla u digitalnom obliku. Iako je "Hazarski rečnik" upravo pravi primer književnosti u linkovima i nije džabe svetska kritika baš zbog toga rekla još u 20. veku da je to "prvi roman 21. veka". Elektronski je, dakle, prezentovan na engleskom, ruskom i kineskom. Ne postoji čak nijedno audio-izdanje Pavićevih knjiga na srpskom, a ima ih gotovo na svim jezicima.
Kako vidite odnos i interesovanje u Srbiji kada je reč o Paviću?
- Posthumni apsurd sa odnosom Srbije prema Paviću traje bukvalno od trenutka smrti pa sve do danas, više od deceniju posle. Prećutkivanje i ignorisanje Pavića u Srbiji je efikasan metod za odnos društva prema najprevođenijem srpskom piscu, naučniku, istoričaru književnosti, prevodiocu Puškina, akademiku, univerzitetskom profesoru, nekadašnjem dekanu fakulteta u Novom Sadu... U krajnjoj liniji prema jedinom Srbinu koji u centru Moskve, u Aleji svetskih velikana, ima svoj spomenik, podignut još za njegovog života. Pre nekoliko dana sam u centru prestonice, u eminentnoj knjižari, pitala prodavačicu koje naslove imaju od Milorada Pavića. Gledala me je zbunjeno. Počela sam da nabrajam naslove... I dalje je bila "zatečena", te je prišla kompjuteru i na moje zaprepašćenje mi rekla da "taj pisac" pripada domaćim klasicima. Na polici je stajala jedino zbirka priča "Konji Svetoga Marka".
Ipak, dobio je spomenik u Beogradu, ulicu...
- Spomenik mu je postavio u Beogradu - Azerbejdžan, spomen-ploču u ulici gde je živeo stavili su Rusi, a rodni Beograd mu je dodelio ulicu, jedno slepo sokače u Kaluđerici. Čitavo njegovo delo za života, niti publikovanje posle smrti - preko stotinu izdanja, nije bilo dovoljno da bilo koja institucija pokrene inicijativu za nagradu koja bi nosila Pavićevo ime, ili da se nekoj knjižari dodeli njegove ime... Milorad je bio redovni član SANU, redovni profesor Novosadskog i Beogradskog univerziteta, urednik u "Prosveti", jedan od osnivača Krunskog saveta, član PEN i SKD, knjige su mu štampale gotovo sve srpske izdavačke kuće... Ma da ne nabrajam dalje, muka mi je od državno-kulturno-političko-institucionalne bruke.
Šta vidite kao razlog takvog odnosa?
- Reći ću samo nekoliko razloga: Pavić nije pripadao nijednoj političkoj partiji, previše je uspeo u životu, a slava u svetu mu se ni posle smrti nije smanjila. Naprotiv. Reklo bi se da mu je neoprostivo što je izašao iz modela zavičajne avlije. Jedan deo "nepodopštine" je možda i taj što se ja nisam dodvoravala posle njegove smrti 2009. nikakvim političko-institucionalnim strukturama. Radila sam naporno i ćutke na promovisanju Srbije u svetu preko Pavićevih knjiga. Dakle, zagarantovana propast u estradnoj Srbiji.
Da li vam je i dalje jedina želja da budete sahranjeni pored supruga, koji počiva u Aleji velikana na Novom groblju?
- Da, to mi je jedina želja. Apelujem i ovog puta na relevantne zvaničnike da me sahrane pored muža, kako bismo bili zajedno u večnosti. Neću da prođem kao Vida Crnjanski, koja nije mogla, uprkos mnogim zalaganjima književne zajednice, da bude sahranjena pored Miloša Crnjanskog. Svetogrđe je odvajati velike ljubavi u smrti.
Vas dvoje ste godinama otvoreno u javnosti govorili o privatnom životu, i to bez imalo ustručavanja. Negde sam čitao kako ste hteli da vodite ljubav i u njegovim poslednjim danima, dok je bio u bolnici... Kako je izgledao vaš poslednji susret, razgovor?
- Mnogo je bilo kontroverzi o poslednjoj godini Pavićevog života, pa da razjasnim. Milorad je umro u 80. godini od infarkta, nastalog od tromba posle operacije kuka. A bio je dugogodišnji srčani bolesnik. Godine 2008. ćerka mu je tragično završila život u 43. godini, posle duge bolesti. Čaršija je pričala da smo se razveli, rastali i tako dalje. A ta 2009. bila mi je strašna. Ukupno 11 bolnica. Smenjivali su se u njima moja majka, pa muž, iste godine je moja majka operisala kuk i od tromba se šlogirala. Nisam znala gde ću pre. Strašno je bilo... Dođu takve godine u ličnom životu, a evo, sad vidimo, dođu i na planetarnom. Sačuvaj bože! Pavić je preminuo u urgentnoj koronarnoj jedinici Kliničkog centra. Te jeseni je proglašena pandemija svinjskog gripa i niko nije mogao da uđe u bolnicu, a kamoli na intenzivnu negu. Prošvercovali su me nekoliko puta, tako da sam se s njim videla par dana pre smrti, a stalno smo se čuli telefonom. Bio je vrlo smiren, čak duhovit iako u teškom stanju, prikačen na sve moguće cevčice. Bio mi je zgodan i tada, volela sam ga bez sažaljenja. Mazala sam mu ispucalo lice nekom kremom, a on je primetio da želim da bude lepo mumificiran, eh... Pedantno mi je izdiktirao šta treba da radim poslovno posle smrti, dao mi je prioritete i smernice. Nije tu bilo ničeg patetičnog. Mi smo ionako uvek otvoreno pričali o njegovoj smrti, jer je bio 31 godinu stariji od mene. I danas, jedanaest godina posle odlaska, svako jutro se budim s mišlju o njemu, tako ga nekako oživljavam, nanovo i nanovo, a da posrćem od svakodnevnih poslova s njegovim delom širom sveta, to je valjda jasno. Meni dan zapravo počinje na engleskom, pošto prvo odgovaram na mejlove.
Jednom ste rekli da "bolujete od autocenzure", pa zato ne možete da date "podatke o poslednjim godinama Pavićevog života, koje su bile za nas oboje jako teške zbog podmuklog podzemnog delovanja srpske književne sredine, zbog bolesti, nesreća, kontroverzi..." Da li možda sada možete reći nešto o tome?
- Pavića je intelektualna elita mrzela za života, ali ga na moje zaprepašćenje više mrze posle smrti, tako da sam nekoliko puta izjavila da ću mu tražiti posthumno nesrpsko državljanstvo. Ta mržnja je pritajena, podmukla, svodi se na ćutanje i prećutkivanje, a tokom života se manifestovala na razne načine. Iako rođeni Beograđanin, Milorad je predavao književnost u Novom Sadu, jer nije bio podoban za rodni grad. Doktorirao je u Zagrebu, na poeziji Vojislava Ilića. Nije mogao u Beogradu. Čini mi se da su ga najviše mrzeli pojedini akademici, dakle SANU. Njeni članovi stoje iza mnogih nepodopština koje sežu čak do porodično-zdravstvenog mešetarenja, ličnih udaraca. Na javnoj sceni, tokom prve decenije ovog veka, knjiga protiv Pavića, Jasmine Ahmetagić, profesorke novopazarskog fakulteta, imala je teške zdravstvene posledice po Pavića, jer se digla medijska hajka, predvođena Oljom Bećković i Teofilom Pančićem. Ali sve su to pioni. Iza je preko nekih evropskih medija stajao hrvatski lobi da Pavić ne dobije Nobelovu nagradu, a iza Hrvata su po meni stajali Britanci, u svakom slučaju Anglosaksonci. Šta da vam kažem... Srbija se posthumno ponaša prema Miloradu Paviću baš onako kako bi to hteli njeni duhovni neprijatelji. A oni žele da se i delo Milorada Pavića zaboravi, zaturi, zataška, zaprete...
Ako je tačno da su krize inspirativne za stvaranje, nameće se pitanje - koliko je pandemija koronavirusa uticala na vaše stvaralaštvo?
- Uticala je mnogo. Ne samo što nisam mogla i još uvek ne mogu da pišem nego nemam koncentraciju ni da čitam. Potpuno sam bezvoljna, zombirana, utučena. Imali smo pogrešnu biblijsku sliku da je apokalipsa brzi smak sveta. Ne, očigledno da je to proces mrcvarenja. Pandemija i ubrzane klimatske promene jesu ona dva jahača apokalipse. Ostaju nam još dva. Umorna sam od lokalnih balkanskih kriza, a sada još i globalne... Mnogo je. Kao putopiscu, za mene je kovid ubica moje profesije i nadahnuća.
(Boban Karović)