Glumac Emir Hadžihafizbegović nedavno je gostovao na jednoj hrvatskoj televiziji gde je negirao da je dizao tri prsta na skupu reformista Ante Markovića, što je isprovociralu jednu od njegovih komšinica, sa kojima se odgajio, da ga razotkrije.
- Jako bih volela da sretnem Emira Hadžihafizbegovića uživo. Zašto? Da ga pitam za zdravlje i 50 članova familije koje su mu navodno pobili u Srebrenici. Emir je '61. godište a ja sam '63. Odrastali smo u istoj ulici, u istoj zgradi. Živeo je na poslednjem spratu u porodici sa još dva sina, starija od njega. Ulica se zvala Batva, moji su živeli u broju 37, a Emirovi u 35. Šuškalo se da je usvojen. Ja nikada nisam čula da je iko spominjao tu Srebrenicu, do rata. Majka i otac, su mu bili pristojni ljudi, nisam ni znala da su religiozni. Starija braća su išla u vojsku, pa po tadašnjim običajima obilazili su celu zdradu i pozdravljali se sa komšijama. Moj otac, popularni fudbaler u to vreme, im je gurao lovu u džepove i želeo dobro. Moji roditelji su često pravili roštilj na poljani iza zgrade, na krovu naše garaže, zajedno sa hatunićem, Nalićem, Jusićem, tadašnji fudbaleri Slobode. Svirala se harmonika i pevala "Caj,caj cajka iz Novoga Sada". Emir je uvek bio tu. Dete ko dete, jeo je sa nama, svom ostalom decom iz komšiluka, moje pamćenje je kristalno jasno i tu decu, danas odrasle ljude mogu da naprojim po imenima i prezimenima. Vreme je prolazilo, deca su rasla. Moji su se preselili u deo grada koji se zove Slatina, preselili se i Nalići i Hadžihafizbegovići - pisala je Hadžihafizbegovićeva komšinica i nastavila:
- Lokalna kafana "Zlatibor" gostila je razni svet, od sportista, advokata, glumaca, ... raznih. Emir je često dolazio na vrata kod moje majke po harmoniku, moj otac je svirao. I dalje niko nije spominjao Srebrenicu, ni religiju. Otišla sam u Beograd na studije, Emir je već bio u Sarajevu. Imamo gomile istih prijatelja. Moj otac je govorio da će od Emira biti veliki glumac. Elem ... sve je bilo u redu do rata. Tada je Emir obučen u uniformu nasrnuo na mog oca, četničko go*no kako ga je nazvao. Usred kafane. Nije došlo do tuče jer su se umešali drugi. Okej. Moji su uspeli da zbrišu iz Bosne i vratili se za Beograd, oba roditelja su mi Beograđani. Da se vratimo na Emira, nigde nećete pročitati ime njegove majke i oca, nigde nisu spomenuta dva brata ... njegova biografija spominje godinu rođenja i fakultet. 50 članova familije ... je izmislio, slagao. Čovek je glumac može da odglumi šta hoće. Imam fotografije iz detinjstva, čačkam danas, znam da sam pre par godina videla neke sa jednog od tih roštilja u Batvi na kojima je Emir, sa dvojicom braće. I nemam pojma zašto vam ovo pišem, palo mi na pamet. Emir je folirant. Manipulator. I da, dizao je tri prsta u sred Tuzle. Ja ga nisam videla, ali moj otac jeste. Emire, Emire stari "prijatelju" lažovu - stoji u poruci njegove komšince na Tviteru, koja se nastavlja:
"Ja pokazivao tri prsta? Pa to je budalaština! Mrzitelj Srba Emir Hadžihafizbegović uhvaćen u masnoj laži, još jadnije je kako je pokušao da se izvuče!" - citirala je jedan od naslova i nastavila dalje:
- Čoveče, ne možeš da lažeš ceo život, uvek postoji neko ko te poznaje. A istina, ona na kraju uvek ispliva. Uvek. Mrziš Srbe, a ti isti Srbi te hranili jer ti je porodica bila siromašna. Sedamdesetih godina imati tri muška deteta, ženu domaćicu i oca običnog radnika značilo je samo jedno - siromaštvo. Nekoliko naših komšija je radilo u rudnicima, uglja i soli. Bedne plate. Emir je izbriso život pre glume, pre Sarajeva i pre rata. Gde se napumpao mržnjom, ne znam, a volela bih da saznam. "Caj caj cajka..." I ako neko poznaje Emira lično, neka mu javi da Mijina ćerka hoće da ga pita za zdravlje i tu pobijenu familiju u Srebrenici, da ga pita ko je četničko go*no koje ga je hranilo dok je bio mali dronjavi dečak - zaključila je Hadžihafizbegovićeva komšinica.
Kurir.rs/S.M.
Bonus video: