Da sam pre pet dana umro, nikada ne bih saznao da će smrt Laneta Gutovića poslužiti kao okidač za kuhinjsko-naučnu studiju koju ću provizorno nazvati „Sahranjivanje u Srba od neolita do današnjih dana“.
U prošlom nastavku pisao sam o trima najznačajnijim i najposećenijim sahranama XX i XXI veka: Titovoj, Rankovićevoj i Đinđićevoj. Propustio sam, međutim, da pomenem još jednu smrt i sahranu istorijskog značaja, smrt i sahranu Slobodana Miloševića, koji je umro u sheveninegenskom mardelju, i - nakon serije srpskih podela koje je njegova smrt izazvala - mimo svih propisa važećih za sve smrtnike, sahranjen u avliji porodične kuće u Požarevcu. Treba napomenuti da je sahranu svojim prisustvom i govorancijom uveličao Peter Handke lično. Cinik bi rekao: imao se Slobo rašta i roditi. Budući nobelovac među ožalošćenima, nije mala stvar.
Odmah da kažem - nimalo ne verujem u srpske opštenarodne ožalošćenosti, koji god da je „nikad neprežaljeni“ sahranjenik u pitanju. Naprotiv. Muka mi je od tih žalobnih kerbečenja. Evo zašto. Čak i deca znaju da kad čoveka zadesi snažan bol zbog gubitka bliske osobe, on naprosto zanemi.
I to je tome tako manje-više svuda u svetu, osim u beogradskoj kitajgorodskoj i euromahalskoj čaršiji, koja se - kad umre neko dostojan njihovog žaljenja - rasprde, razmrsomude i razbrbljaju, što bi se moglo i podneti da pritom ne lupetaju za sve pare. Ume to da poprimi i groteskne oblike, kao u slučaju Aleksandra Dunića, a.k.a. Ćirka, koji se usred nekog televizora rasplakao i Lanetu Gutoviću „poručio“, cinik bi rekao skresao u brk: „Nisi smeo da nas napustiš!“ Interesantan je i slučaj Petra Božovića, koji je „patriotizovao“ Lanetovu smrt i izjavio da mu je bol tako velika da mora da je „podeli sa svojim dragim narodom“.
I, uopšte, žal za Lanetom - čovekom koji se gnušao svake sladunjavosti, plačipizdarenja i sažaljevanja - bila je takva i tolika da je išla ispred vremena. Deo javnosti je bio toliko nestrpljiv (da ne kažem baš krvoločan) da što pre ožali Laneta, da nije naprosto mogao da sačeka, pa ga je proglasio mrtvim tri-četiri dana pre nego što je zaista umro. Odnos prema smrti - da ne kažem baš posmrtni menadžment - mnogo govori o životu u ožalošćenoj sredini, a iz svega priloženog proizlazi da je život u našoj sredini impregniran - između koječega ostalog - neizlečivim licemerjem, sveopštim foliranjem i grandioznim plačipičkarenjem naprazno.
Zbog svega toga, kad god mogu - a mogu često, kad god ne umre neki vrlo blizak srodnik ili prijatelj - izbegavam da idem na sahrane. Da ikako mogu, ne bih otišao ni na svoju. Na nju, uostalom, neću ni otići, tamo će me odneti. Naročito izbegavam onaj plato, tj. vašar čaršijske taštine, ispred kapele i krematorijuma na Novom groblju. Ali da sam bio u Beogradu, otišao bih na Lanetovu sahranu. Ali bio sam u Ohridu, pa sam u Crkvi Sveta Sofija zapalio jednu svećicu za Laneta, koji je imao privilegiju da smrt podnese muškije nego oni koji ga žale.