Jedna od mrsomudnih i visokoparnih „večnih istina“ kaže da su u smrti, ako ni u čemu drugom, svi ko bajagi isti, tj. ravnopravni, ali to - kao ni u slučaju ostalih „ravnopravnosti“ - uopšte nije slučaj. Jedna je, naime, stvar kad umre neki N. N. smrtnik, dibidus druga kad umre neko moćan i slavan.
Fenomenologijom velikih smrti i sahrana, propraćenih masovnim ožalošćenostima i krunisanih faraonskim sahranama, počeo sam se baviti davnih godina, dan-dva posle smrti najvećeg sina naših naroda i narodnosti, Josipa Broza Tita.
Nije u pravu zluradi komentator koji je onomad napisao da sam „mrzeo Tita“. Daleko od toga. Bio sam Titov pionir, kako sam ga mogao mrzeti. Budući, međutim, da sa čovekom nisam bio u srodstvu, bliskom prijateljstvu, niti sam ga lično poznavao, nisam video nijedan jedini razlog da zapadam u tešku tugu, a još manje da, lica oblivenog suzama, mimohodim pored njegovog sarkofaga.
Na vest o Titovoj smti, bio sam, kao i svi u eks-Ju, malčice zabrinut „šta će biti sutra“, ali kad sam video da je „sutra“ postalo „juče“, prionuo sam na istraživanje filosofskog pitanja: šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema nebiću znamenitih ljudi.
Sedeo sam tih žalobnih dana u bašti „Moskve“, pijuckao pivo i posmatrao kolone muškaraca i žena koje su se sa autobuske, železničke stanice i improvizovanih parkinga slivale na Terazije, odakle su pod strogom kontrolom Udbe odvođene u Dom kozačke socijalističke skupštine da „odaju poslednju poštu“. I tako to.
Mnogo sam tih dana naučio o ljudskoj psihologiji. Ponešto sam saznao i sa velikim zakašnjenjem. Uzmimo, recimo, slučaj mog druga, nažalost odavno pokojnog, zakletog komuniste i omladinskog rukovodioca, koji je voleo Tita - i koji je do smrti ostao komunista, što mu služi na čast - a koji mi je početkom devedesetih, takođe uz pivo, poverio strašnu tajnu.
- Znaš da sam bio (i ostao) komunista - rekao mi je drug - pa sad zamisli kako sam se osećao kad mi je, dok sam prolazio pored Maršalovog kovčega, kroz glavu prostrujala pomisao: „I tebi dođe kraj, mater ti ustašku jebem“.
Budući da je moj drug bio komunista, nisam hteo da mu kažem da mi je tu bogohulnost došapnuo sam đavo, pa sam mu rekao da je to bila jedna od takozvanih prisilnih pomisli koje umeju da se jave u stresnim situacijama i dodao: „Eto, ti si komunista, a ipak si se ispovedio, mora da ti je laknulo“, na šta me je drug oterao u 3LPM, ali je ipak priznao da mu je laknulo.
Mnogima, mnogo ožalošćenijima od mog druga - koji su imali mnogo više razloga da budu ožalošćeni i koji su naoko bili najožalošćeniji - laknulo je istog dana kad je Tito umro. Ništa čudno. Ostalo je zabeleženo da je, na vest da je Staljin umro - ali stvarno - Hruščov zaigrao kazačok. Istinski ožalošćena je - i to s dobrim razlogom - bila sirotinja raja, koja je ovako kontala: „Ako je Tito umro, šta tek čeka mene, koliko ću ja više umreti od njega.“ Da sve bude zamršenije, ni Tito nije bio sasvim siguran da će umreti. Ostala je zabeležena njegova izjava: „Ako jednoga dana odem“. Potražiti je u arhivi RTS.