Dok se nemačka kancelarka priprema za penziju, sve je jasnije da je njeno 16 godina dugo vođstvo imalo jednu ključnu centralnu temu
Kada je Maren Hajncerling uhvatila ruke najmoćnije žene na svetu i zavrtela je po podijumu, počela je da brine. "Shvatila sam da ne smem da je pustim da ne bi poletela preko sale i udarila u zid", rekla je Hajncerling kasnije o događaju koji se dogodio 17. maja 2017.
Hajncerling, koja je tada imala 78 godina, dobila je nagradu za dobrovljni rad i podučavanje izbegličke dece osnovama fizike. Hajncerling je improvizovala svoju plesnu tačku sa Merkel, koja ima doktorat iz kvantne hemije, kako bi pokazala centrifugalnu silu, nevidljivu silu koja deluje na telo koje se kreće kružnicom.
Merkel, koja je poznata kao neko ko nema pokeraško lice i koja često koluta očima i mršti se na konferencijama za novinare, bila je tema brojnih skečeva, memova i šala na internetu. Tokom plesa sa Hajncerlingovom se smejala.
Moguće je da se nemačka kancelarka smejala jer je znala da će fotografi dobiti priliku da ovekoveče savršenu metaforu njene ideje vođstva. Naučni koncept centrifugalne sile Merkel je često citirala kako bi opisala političke izazove sa kojma se susreće. Tokom 16 godina, koliko je kancelarka Nemačke, veći deo svoje političke energije usmerila je ka suzbijanju i rešavanju kriza koje su mogle da se otmu kontroli.
Merkel je na vlasti bila koliko i njen mentor "večiti kancelar" Helmut Kol, ali za razliku od sedmorice prethodnika, ona će mesto kancelara napustiti pod svojim uslovima, na kraju mandata i sa popularnošću koja je i dalje toliko visoka da su trojica kandidata koji bi mogli da je naslede na mestu kancelara Nemačke, svaki na različiti način, oblikovala svoje političke persone po uzoru na nju.
Merkel je uspela da ostane toliko dugo na vlasti poguravši svoju konzervativnu Hrišćansko demokratku uniju (CDU) u centar političkog spektra, ušavši u koalicije i sa Slobodnom demokratskom partijom (FDP) desnog centra i sa Socijal-demokratskom partijom (SDP) levog centra. Merkelin CDU postao je sunce oko kog su kružile druge stranke. Koalicija sa Zelenima dugo je izgledala kao logičan potez ali je propala 2018. zbog protivljenja FDP-a.
Kritičari kažu da je cena uspeha Angele Merkel erozija političkog pejzaža Nemačke: Saradnjom sa drugim partijama i njihovim politikama i programima, ona je učinila da nemačke tradicionalne partije deluju vrlo slično. CDU se sada muči da zadrži ujedinjen front u svom pristupu u post-Merkel eri ali insajderi u stranci strahuju da bi poraz na septembarskim izborima mogao da gurne nekad dominantnu silu nemačke posleratne politike u egzistencijalnu krizu koja bi kulminirala raskolom između stranaka centra i konzervativaca.
Evropa
Pošto je 35 godina živela na istočnoj strani gvozdene zavese, Merkel je imala iskustvo iz prve ruke koliko brzo politički sistemi mogu da se raspadnu.
Posle pobede na izborima 2005. godine, prva nemačka kancelarka stupila je na položaj svesna da čak i male odluke u najbrojnijoj i ekonomski najmoćnijoj zemlji Evropske unije, mogu da imaju direktne posledice po ceo kontinent.
"Merkel ima dva važna kvaliteta", rekao je Gardijanu Stefan Kornelijus, urednik Zidojče cajtunga. "Nesklona je riziku i centrista je u smislu da želi da spoji ljude radije nego da ih otuđi. Ti kvaliteti odnose se kako na unutrašnju politiku tako i na Evropsku uniju, političku konstelaciju koja je sklonija tome da se raspadne", dodao je on.
Tokom drugog mandata Angele Merkel, EU je bila na ivici kolapsa zbog događaja na bezrama. Globalna recesija koju je izazvalo pucanje mehura nekretnina u SAD, izazvala je krizu u evrozoni gde zemlje nisu mogle da spasu svoja sredstva jer su sva bila vezana za istu valutu.
Kako se kriza intenzivirala, političari u severnoj Evropi su zatražili da se zemlje poput Grčke i Italije isteraju iz kluba i de fakto uništi evrozona.
Uprkos protivljenju kod kuće, Merkel je preduzela neophodne korake i čvrsto okupila sve zemlje članice evrozone, ispregovaravši pomoć za najteže pogođene zemlje i pruživši političku podršku Evropskoj centralnoj banci.
Dok je uticaj Francuske počeo da nestaje pod vođstvom Nikolasa Sarkozija i Fransoa Olanda, a Britanija je počela da se odvaja od bloka, Merkel je postala najmočniji posrednik u pregovorima u Evropi.
Tu ulogu je zadržala narednih godina, strpljivo "pregrmevši" specijalne molbe britanskih premijera da UK ostane u orbiti EU i istovremeno zadržavši na okupu drugih 36 zemalja članica EU. "Moramo da uradimo sve što možemo da sprečimo centrifugalne sile", rekla je ona ubrzo posle glasanja o Bregzitu.
"Najveća zaostavština Merkelove je što je uspela da zadrži na okupu EU uprkos intenzivnim pritiscima. To je nešto što zahteva veliku političku snagu volje i, obično, nemački novac", rekao je Kornelijus.
Možda je najveća ironija njenog vođstva to što je bilo potrebno da žena sa istoka stiša strahovanja evropskih država u vezi sa ponovnim pojavljivanjem nemačke agresije posle ujedinjenja, piše britanski list.
Uprkos žestokom kritikovanju pacifističkog stava Šrederove vlade po pitanju Iraka, Nemačka pod njenim vođstvom nije učestvovala ni u jednom novom ratu osim što su pro forme učestvovali u evropskim vojnim misijama protiv Islamske države i u Maliju. Merkel 2011. nije odobrila pristupanje Nemačke NATO misiji u Libiji.
"Usmerila je Nemačku u srce EVrope i povećala njen uticaj a da niko od suseda to nije doživeo kao pretnju", rekao je Kornelijus. "To je istorijsko dostignuće".
Rusija i Kina
Iako se Nemačka više ne doživljava kao pretnja, pojavila se druga vrsta sumnjičavosti: ta da je Merkel zemlju pretvorila u neku vrstu ogromne Švajcarske, države koja više voli novac od vojnih sukoba i koja je politički neutralna ali manje iz principa a više da bi zaštitila trgovinske veze.
Merkel je izazvala bes Kine kada se srela sa Dalaj lamom na početku svog mandata, ali je ubrzo potom intenzivirala trgovinske veze sa Pekingom čestim posetama i sve većim izvozom.
Pomagala je ruskim disidentima poput Alekseja Navaljnog ali istovremeno nije htela da odustane od projekta gasovoda Severni tok 2 uprkos strahovanjima mnogih da će on povećati ruski geopolitički uticaj. Nepoverenje koje su takve odluke posejale u Ukrajini, istočnoevropskim državama i na Baltiku često se ignoriše u političkim krugovima u Berlinu.
Iako je Merkel uvek preduzimala prave korake u momentima krize kako se Evropa nikada ne bi otela kontroli, nije stabilizovala političke strukture kontinenta.
"Ideja centrifugalne sile je ključ stava Merkelove prema Evropi, ali je istovremeno to i njena najveća mana", rekao je Gardijanu Jozef Janing, saradnik Nemačkog saveta za strane odnose. "Ona nikada nije razumela da centrifugalna sila može da se obuzda na duže staze jačanjem centripetalne sile, snažnijim privlačenjem tela mase centru", dodao je on.
Delom zbog nemačkog veta, tek evropska fiskalna i bankarska unija ostala je nedovršena. Zajednički sistem za prijem azilanata i dalje ne postoji. Suverena bezbednosna strategija, na osnovu koje države članice mogu da reaguju nezavisnije od Sjedinjenih Američkih Država, i dalje je na nivou ideje.
"Nemačka pod Merkelovom nije pojačala evropske ambicije već je samo dala neku ideju gde bi na kraju Evropa trebalo da završi. Drugim rečima, Nemačka se udobno smestila u nesavršenom okruženju", rekao je Janing.
Izbeglice
U najboljem slučaju, gotovo naučni pristup Merkelove u donošenju odluka značio je da je ona na političke izazove gledala kao na kompleksne probleme koje je nemoguće rešiti bez "zvučnog zapisa. To je bilo najočiglednije u leto 2015. kada je više od milion migranata i izbeglica, mahom iz Sirije, stiglo u Evropu.
Odluka Angele Merkel da ne zatvori granice Nemačke za one koji u nju stižu iz Mađarke i pruži utočište 890.000 izbeglicama je dobro poznata. Ono što je manje poznato su alternativni scenariji koje su sastavili njeni savetnici.
Zatvaranje nemačkih granica značilo bi nagomilavanje izbeglica na balkanskoj ruti i izazvalo bi haos u regionu koji se i dalje oporavlja od građanskih ratova.
Grčka, prva kriza Merkeline ere, bi morala sama da se bori sa milionima izbeglica, a sistem Šengena bio bi uništen, taj fundamentalni princip otvorenih evropskih granica. Prihvatanje sirijskih izbeglica u tom trenutku je delovao kao anti-centrifugalna opcija.
"Jedna od najvećih snaga Angele Merkel je uvek bila ta što je političkim problemima pristupala racionalno i dugoročno, dok su njeni muški protivnici te probleme posmatrali emotivno i kratkoročno", kaže Gerald Knaus, predsedavajući Inicijative za evropsku stabilnost, organizacije koja savetuje zemlje članice EU o migrantskim pitanjima. "Ona ima skepsu naučnika: da li ovo rešenje zaista može da upali?"
"Na primer, 2015. godine je znala da zatvaranje granica pred izbeglicama nije opcija jer je njena vlada bila odlučna da ne pribegava nasilju u odbijanju miranata. Poslednjih godina neke vlade, poput hrvatske, spremne su da surovo tretiraju izbeglice. Nemačka je, međutim, 2015. godine, donela etičku odluku da to ne radi", rekao je Knaus.
Događaji iz leta 2015. godine pokrenuli su neke nove snage koje su zapretile da razvuku preko svake mere kapacitete nemačke države - broj osoblja Federalne kancelarije za migraciju i izbeglice upetostručio se te godine, i dovele su do toga da Merkelin politički stisak malo popusti.
Antimigiraciona Alternativa za Nemačku (AfD) koja je osnovana u znak protivljenja odlukama Angele Merkel da pomogne zemlja u vreme krize evrozine, postala je otvoreno desničarska, populistička stranka i ušla je 2017. godine u parlament, kao treća stranka po veličini.
Desničarski krugovi su se dodatno radikalizovali, počeli su da napadaju azilantske centre i 2019. godine su ubili saveznika CDU sa proimigrantskim stavovima. Nijedna druga zemlja Evrope nije doživela toliko teško i fatalno desničarsko divljanje kao Nemačka te godine.
Merkel je, i pored toga, znala kako da uspori ples. Odbacila je pozive da podnese ostavku i sačekala da se smiri sukob unutar stranke.
Dogovor "novac za izbeglice" koji je postigla sa Turskom i slični sporazumi sa Libijom i Makrokom doveli su do toga da broj izbeglica koje stižu u Nemačku drastično opadne. AfD su se "utvrdili" na istoku Nemačke, ali mimo protivljenja migrantima, nisu uspeli da predstave neku koherentniju politiku i čini se da ove godine neće dobro proći na izborima.
"Na kraju, Merkel je preživeča izbegličku krizu jer se oduprla pritisku da daje obećanja koja ne može da održi. Drugi su napravili tu grešku i izgubili poverenje", kaže Knaus.
Klimatska kriza
Angela Merkel je kao ministarka prirodne sredine u Kolovom kabinetu 1990ih ceo mandat provela govoreći o klimatskoj krizi kao "globalnom izazovu".
Zanimljivo, ali su njena dostignuća po ovom pitanju prilično mešovita.
Odluka da smanji oslanjanje na nuklearnu energiju bila je nešto što je Merkel nasledila od prethodne vlade socijaldemorkata i Zelenih. U početku, Merkel je naizgled odustala od te ideje da bi joj se ponovo vratila posle nuklearne katastrofe u Fukušimi 2011. Nemačka je sada na putu da zatvori preostalih šest nuklearnih elektrana do kraja 2022. godine.
Kritičari kažu da je "nuklearni izlazak" povećao zavisnost Nemačke od "prljavog" uglja i gasa, dok pristalice smatraju da će to dovesti do procvata izvora obnovljive energije koji se drugačije ne bi dogodio.
Stručnjak za klimatsku politiku na Univerzitetu Sarland, Uve Leprih se slaže sa optimistima. Balansiranje nuklearne energije i obnovljivih izvora u istoj energetskoj mreži bilo bi izuzetno teško i usporilo bi zelene inovacije.
Umesto toga, Nemačka je nekoliko godina delovala kao da želi da postane zeleni šampion sveta. Na vrhuncu buma solarne energije, nemačke kompanije koje su proizvodile foto module činile su 20 posto globalnog tržišta. U godinama posle Fukušime, broj vetrenjača dramatično je porastao a struja dobijena iz vetra udvostručila se na 106TWH u roku od šest godina.
Kako je nemački "energetski pokret" ubrzavao, tako je vlada Angele Merkel pokušala da ga uspori. Obnovljiva energija mora da preraste režim sufinansiranja i nauči da se sama finansira, naveo je njen kabinet. Od 2017. godine, "farme vetra" više ne dobijaju sredstva, već moraju sami da se prijave za sufinansiranje na aukcijama.
Broj novih vetrenjača je od tada dramatično opao. Od 2018. do danas u Nemačkoj je podignuto 1728 novih turbina, manje nego samo u 2017. To usporavanje sada bi moglo da ugrozi cilj da obnovljiva eneregija pokriva 65 posto potreba zemlje do 2030. godine.
Nesklonost vlade da agresivno podržava nove tehnologije dovela je do toga i da proizvodnja solarnih panela uspori i primat da Kinezima.
"Nemci se plaše sopstvene hrabrosti", kaže Leprih. "Vratili smo se energiji devedesetin i ignorišemo nove tehnologije koje su mogle da nam pruže alternativne načine čuvanja energije".
"Pod Merkelovom, Nemačka je izgubila nekadašnji status lidera obnovljive energije i sada su Danska i Holandija preuzele primat", zaključio je on.
Kurir.rs